Чини нам се, када је реч о писању КРАТКЕ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ХХ ВЕКА, да пред њеним писцем стоји један мрачан лавиринт, пун књижевних неистина и недоумица, и да се таква једна немогућа књига не може довршити, ако писац није фамилијаран са свим и сваким, као стари Грци. При том, тај писац не сме бити вулгаран, као претходници књижевни историчари. Вулгарност није фамилијарност, него један њен отровни и понижавајући вид, њен фалсификат, као што је Винавер запазио . Писац тзв. Кратке историје не сме бити вулгаран ни са самим собом, ни са веком и његовим протагонистима, јунацима, песницима, књижевним критичарима, историчарима. Јер то је једини начин да буде интиман са свима, са Истином, са стварним проблемима и развојем српске поезије у ХХ веку…
*
„…У свету огромном као улаз у космос све се кретало; кретало се и само биће. Лав Николајевич књиге није хабао. / Имао је много књига и било је просто немогуће да се све прочитају. / Претицао је своје време као што застава лепрша под ударима повољног ветра. /П остојала је та застава, њено подрхтавање између успомена и нада, тако је писао песник Баћушков, успон му је прекинуло лудило. / У енциклопедији је Лав Николајевич , сигурном и вештом руком човека који је умео да држи и лопату и оловку, обележио место у чланку МАРКСИЗАМ.
Оловком је подвукао речи : „биће одређује свест“.
Биће је ступњевито, разновремено је, у њему се сукобљавају или упоредо мирно стоје сазнате епохе бића. / Лав Николајевич се надао да ће човечанство напустити старе обале и поћи у океан свеколиког сазнања. Створити нови свет некако без времена, а веровао је да има вечнога. / Вечна прошлост постоји и у сељачком послу; вечни су сељачко двориште и рало. Вечна су и тежачка села, вечан је рад који се не мења.
Сетимо се човека пре историје. / Прошао је некада човек и оставио своје човечије трагове, они су се случајно скаменили, поред њих су били исти такви трагови, мало мањи. / Прошли су жена и дете. Време јесте смењивање.
У Апокалипси се каже : / биће Страшни суд и небо ће се отворити као свитак пергамента, и времена више неће бити.
Ми живимо, и наши ће унуци да живе, ако будемо довољно мудри и довољно снажни у епохи смењивања времена…“ ( Виктор Шкловски : ЕНЕРГИЈА ЗАБЛУДЕ )књига о сижеу), Београд, Просвета, 1985, стр. 8 – 9)
Да ли су у српској култури 20. века писци у најширем смислу речи били довољно мудри и довољно снажни у раздобљима смењивања времена? Одговор је одречан, а зашто ? – То треба показати.
Није сјајно за српску културу и књижевност 20. века што и о најзначајнијим њеним песницима не постоје монографске студије, нема их довољно, или су писане на начин неподстицајан. Када је реч о једном од угледних српских песника, Попи, практично о његовој поезији дуги низ година постоји само једна књига (Карло Остојић : ИЗМЕЂУ СТВАРИ И НИШТАВИЛА, Београд, Просвета, 1962; 156 стр.), која и није тако лоша, за време у којем се појављује. Упркос свих својих мана, ова помало заборављена књига, писца који се под старост прочуо као романописац, говори, речима Елиотовим, о симптомима од које болује енглеска поезија 18. века („дисоцијација сензибилитета“), али од које је боловала и поезија 20. века, европска, светска, па и српска…
Српску књижевност и културу не треба идеализовати, ни на начин народњака, ни попут ултрарадиккалних елемената. И савремена култура и књижевност су маћехинске. Доказа има превише. Погледајте случајеве песника савремених, српских, у култури и литератури. Сетите се како је – не баш тако давно – умирао неколико улица даље од нас Миодраг Станисављевић. Или како су, игром случаја, песника Бошка Томашевића напали насред улице, тобожнји уличари. Или како је, колико прекјуче, у самом центру Пожаревца једног од најугледфнијих Пожаревљана и српских песника Александра Лукића претукао наочиглед не једног Пожаревљанина неко ко је тобож нико. Култура и књижевност у којој њене савремене песнике и заточнике истине туку на улицама због музике или заблуда, или неког другог повода, припада претпећинском, предлепенском, предвинчанском, предантичком људождерском периоду. Зашто у савременој српској књижевности и култури праве песнике убијају као коње?
Лав Толстој се грдно преварио. Ако у српској култури и књижевности писци нису били довољно мудри и снажни у смењивању времена (а по свему судећи изгледа да нису), ако их је марксизам купио преко крова и хлеба (зар није?) (наведите неког кога нису купили?), онда је сасвим природна пустош, која је уследила након једног великог пустошења. У овом тренутку, ове странице је посетило 16. 600 посетилаца; друге странице под насловом „Опало лишће“, посетило је преко 2.286 посетилаца у кратком размаку од непуна два-три месеца! Значи ли то да се нешто креће, покреће на боље? У земљи у којој номинално има преко 1.300000 потпуно неписмених и још два пута толико полуписмених, ништа се не креће, не. Не заваравајмо се. Баре је попао дебео слој зелене као јед мрезге. У овој земљи и њеној култури и књижевности постоје не оазе, него речна острвца на којима има мало снага спремних да се одупру оштој промени климе и надирању варвара, како би рекао један песник блиског нам народа (географски)…
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 