Ликове са периферије градова и живота није открио Видосав Стевановић, ни Бранко В. Радичевић у српској литератури, већ Бора Станковић, Миодраг Булатовић, често песници у прози…
Над Србијом су у размаку од две деценије извршене две катастрофалне, стихијске, перфидне, национално погубне и далекосежне насилничке акције – прво бугаризација, затим комунизација… У српској литератури о томе нема књижевно веродостојних узлета. У Ковачевићевом првом роману је донекле на оригиналан начин уклопљено старо и ново, чак и тамо где је роман упрошћен и налик на стрип. У којој је мери Ковачевићев роман нов, друкчији од претходних романа српске књижевности послератног периода? Да ли је то једна од успешнијих синтеза у нашем српском савременом роману, иако она није доведена до краја, ни изведена тријумфално?…
Одакле су дошли и како су настали јунаци Ковачевићевог романа БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА? И из живота и из литературе? Узмимо, рецимо, роман Грубићи и нежнићи Бранка В. Радичевића који је сачињен „од циклуса приповедака о личностима (како пише на клапни романа у одломку непотписане рецензије; о ликовима, ваљда?) са подзвездарске периферије. Оно што обично називамо светом обичних људи и догађајима свакодневнице, долази у овој прози до пуног изражаја. Хумана, понекад посдмешљива, понекад иронична ауторова опсервација, која сведочи о изванредном познавању људи одређеног, периферијског миљеа, обликована је лаким, једноставним и читким ауторовим језиком. Тиме се најновије дело Бранка В. Радичевића, познатог читалачкој публици и по песничким остварењима, унеколико разликује од његових досад објављених романа, у којима је аутор трагао за мутним и ирационалним садржајима људске психе. Дело Бранка В. Радичевића употпуњава осетну празнину наше књижевности у погледу дела са тзв. савременом тематиком“. – Београдска „Просвета“ је 1968. године у едицији Југословенска проза објавила дела пет српских писаца: Слободан Селенић : МЕМОАРИ ПЕРЕ БОГАЉА, Павле Угринов: ЕЛЕМЕНТИ, Бранко В. Радичевић : ГРУБИЋИ И НЕЖНИЋИ, Александар Обреновић : ПОВРАТАКА ДОН ЖУАНА и Радован Зоговић: ПЕЈЗАЖИ И НЕШТО СЕ ДЕШАВА. Читао сам те Радичевићеве књиге са извесном лакоћом и одобравањем, са осећањем да је он, као прозни писац, можда неправедно заборављен и потцењен, потиснут.
Бранко В. Радичевић, изузетно плодан песник и прозни писац (писац „јаких страсти“. “Готово без икакве друге рефлексије ван оквира секса, ова поезија код нас је најпутенија љубавна лирика коју знам“- Б. М. Михиз, па је то био разлог да прионем на читање Радичевићевих књига : Изгубљени град ,1957, Поноћни свирачи (Белетра, б. г. издања) и Грубићи и нежнићи… У исто време читао сам, понављам, прозу Растка Петровића и есеје у одбрану живе традиције, као и Ковачевићев тек објављени први роман: Била једном једна земља…Читања су подстицала нова читања, нова размишљања. Успевао сам да прочитам и оно што објављују наши књижевни часописи, који све нередовније излазе, објављујући све и свашта. Бавећи се у најширем смислу речи проблемом традиције, и појмом „живе традиције“ (онако како ју је разумевао Растко Петровић – како би иначе другачије било?), оним што је у најужој вези са духовним континуитетом одређене цивилизације и културе, доспевао сам на терен ЂУБРИШТА, или дисконтинуитета. Поред низа других, постоји и тај погубни дисконтинуитет после Другог светског рата.Тај дисконтинуитет је „омогућио“, када је реч о послератном књижевном стваралаштву, бујање Ђубришта или тзв. конструктивне књижевности, и оних аутора који су „мало“ покушали да буду другачији, и проглашавани за „водеће“. Било би занимљиво, примера ради, упоредити учинке неких међуратних писаца ( Р. Петровић, М. Настасијевић, С. Винавер) и писаца тзв. критичког реализма (подругљиво најзваних „Јексераши“ – В. Стевановић, М. Ј. Вишњић, М. Савићи други), или „постмодерниста“. Поређења су неизбежна.
Уопште ми нису сметале извесне „књижевне позајмице“ када сам их препознао у роману БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА, или ма у ком другом делу. Ковачевићев роман, афирмишући себе, афирмисаће и друге писце (заборављени роман ГРУБИЋИ И НЕЖНИЋИ Б. В. Радичевића, као и неке друге књиге овог писца : Поноћни свирачи, Изгубљени град, можда?) Ето примера узајамног оплођавања књижевних идеја и остварења. С тим, што је Ковачевић романописац добро уновчио то оплођивање (заједно са Кустурицом). Преузимање тема и мотива, књижевних форми, композиционих и стилских појединости од других писаца, из стране или из савремене књижевности, разликује се од плагијата по томе што у књижевној позајмици „писац по правилу самостално и оригинално примењује позајмљени мотив или форму, док се у плагијату ради о књижевној крађи, тј. о присвајању, скоро дословно, туђих идеја и тековина. Књижевна позајмица је блиска појму УТИЦАЈА, који такође може имати широк спектар значења, од формалних и садржајних и идејних угледања. Књижевне позајмице у већини случајева, код оригиналних писаца, значе узајамно оплођавање књижевних идеја и остварења, а код неоригиналних могу бити блиске плагијату„.
Пишем све ово као човек који не верује у нашу књижевну критику, која се углавном труди да замагли ствар. Више верујем – не кријем – у ону делотворнију критику – критику која врше дела самом својом појавом. Ковачевић је, као романописац, одао поштовање песницима, превасходно покојним. Ковачевић је написао роман-фарсу. Фарсе су прво у позоришту игране као међуигре, са циљем да променом тона разоноде публику између два озбиљна дела, а касније су игране као независне целине. Комика у фарсама је сирова, пуна грубих шала и лакрдијашких ефеката. Треба подсетити да овај жанр дубље психолошке подлоге нема, али да га краси ведрина и искреност народног духа дубоко прожетог галском веселошћу и смислом за оштроумно, подругљиво и до карикатуре искривљено виђење света и људских односа. Ако се ДОН КИХОТ Сервантесов може читати, поред осталог, и као једна од изврсних пародија тзв. витешких романа, онда се и за роман БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА може рећи да представља једну од бољих пародија читаве поплаве романа у послератном периоду (соц. реалистичких, стварносних), као и поплаве мемоара „револуционара“ (југословенских). Ковачевићев роман БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ЗЕМЉА их је учинио смешним, гротескним…Фантастично је као поступак веома присутно у Ковачевићевом роману, у оном ужем смислу, као обележје за литерарно приказивање чудесно – језовитог на начин који читаоца и ликове доводи у ситуацију да нису више сигурни у границе између стварности и имагинације. Ковачевићев роман је грађен представама, мислима и сликама створеним уобразиљом у којој се стварност појављује у преувеличаном, тајанственом и натприродном виду, као чудо и чаролија, мора, ужас. Фантастика којом гради свој роман поникла је из дубине митске и идеолошке свести…
Упоредите Ћосићев роман о Вођи, објављен безмало деценију после после Ковачевићевог романа, и видећете разлику, да је Ковачевићев роман бољи чак и у оним стриповским сегментима… Матић је у своје време хвалио Ћосића као песника, на основу чега? Том песнику револуције, као романописцу и наметачу, једноумцу, не може се веровати на реч.
„Мој деда беше четник. И стриц. И оба тетка…“, вели Владимир Јагличић у песми Сличице (види у књизи СРБИЈА ЗЕМЉА, Просвета, Београд, 1996, стр. 136) Оцртавајући своју „животну позицију“ – позицију оних рођених после Другог светског рата, шесдесетих година. И наставља: „А после: Сремски фронт, и обруч око Чиче. / Без права гласа, породица, узданица поретка, / и отац комуниста, прави наставак приче. / Узеше прву класу, преко двадесет хектара, / ал све је прежаљено, по навици да губе: / нек неко други воду у вино претвара, / памет у главу, децо, а с језиком – за зубе.“
Ковачевићу и Јагличићу, пак, није потребна препорука. Довољно је да их читате, с оловком у руци…
