ПАКАО СРПСКЕ ДУШЕ (1)

Вођа, празни људи, лаж и истина (2)

Теза:Писци – припадници послератне генерације (Деца страве) – именовани и неименовани, недорасли су и неуверљиви; што се лепо види  када  се упореди оно што су писали и написали о злочину, или што је у вези са злочином, са оним што је Шекспир написао у Магбету. Шекспир је генијалан, а они нису, јер нису показали  да грех никада не може бити нешто природно и логично у људском бићу; никаквом логиком и разумом не може се оправдати грех као средство људскога живота, као природни израз човековог бића. Грех гони човека из неспокојства у бес, из беса у конфузију, порок и лудило.

Момчило Селић, рецимо, кренуо је, пишући роман „ИЗГОН“, у правцу ригорозне критике полицијско – партијске државе; кренуо је, као и  Милисав  Савић, у откривању истина: Селић је „откривао“ ризичније“ истине; мада оба писца, када се баве феономеном личности Вође (Селић га помиње поименце, или по надимку „Стари“; Савић користи еуфемизме), само начињу „истине“ о Вођи, дубоко потиснуте… Савић дотиче табу – тему  послератне српске судбине и књижевности у „Ћупу комитског војводе“ – феномен Политичке полиције, односно легенду о великим спавачима. Ту тему “развија” Селић у свом првом роману.

„Шта је Удба, нисам имао појма (осим да је нешто много добро, где мој отац шљака и носи лепе униформе; уствари, знао сам да је Удба  нешто много добро и да смо пробрани, они најбољи, могу у њу, и да је међу њима мој отац, и то не међу гологузијом, већ међу врховима…“ („Изгон„, стр. 149).

Или: „…све је било Удба, само је она била најшиљатији, најсјајнији, најчистији врх Партије ( о, какво је то тек било име : Партија! То је тек испуњавало уста, и све остало, људи, што их је било, беху њени шланови (чудио сам се деди што није); Пајкић није био ништа мање Удба ( беше, тада, министар просвете, па затим правосуђа, па главни и одговорни „Борбе“…“ (исто, стр. 149)

Или: „Да полиција буде врх државе, то није нормално, као ни врх државе да буде полиција, али тако је било, министри су се вртели у круг, мењали међусобне ресоре, али сваки, ама баш сваки беше прошао кроз полицију, било као функционер у унутрашњим пословима, било као удбаш, било као управник ћузе, или нешто слично. Да ли је то логика револуције, не знам, али знам, посигурно, да је то логика свих преврата, а јесу ли сви преврати револуције, и, ако јесу, доносе ли бољитак или назадовање, то је већ за велику причу; за њу нико нема времена ни моћи. Ја нешто контам да ново не мора по себи бити и боље, а да га, ако је чему, није нужно полицијом одржавати; звала се она како се већ звала, јер, полиција је све и свако ко прописује и надгледава, коме се, или чему се, мора ићи на ноге и молити или правдати, свако и све што је себи доделило улогу пунолетника у односу на све остале, малолетнике. (….) Неко би ми можда пребацио да причам о власти, али није; ја заиста говорим о полицији, а полиција јесте потребан орган власти али се не може са њом поистоветити; није природно да је Бећир Комненовић од своје деветнаесте године стално на месту да људе уздиже или обара, као кегле, нити је природно да директор „Просвете“ буде удбаш (не знам да такви икада могу бити бивши“ (исто, стр. 152).

Највећи део грађе за „Ћуп комитског војводе“, Савић црпе из Перовићеве књиге, и из усменог предања свога завичаја. Приповедајући о крају главнога јунака романа, Савић се држао историјске истине, стављајући акценат на издајство – Војводиних другова. Цена дизања четничко – комитског устанка плаћена је прескупо.   „Злочин физичког истребљења једног народа имао се наставити потпуним однарођавањем онога дела који је преостао. И у том погледу, као и раније са контрачетама, створен је систем, рафиниран и окрутан у исто време, злочиначки, у детаље проучен и простудиран“ (М. Перовић, Топлички устанак, стр. 303). – Тај  СИСТЕМ садржан је у документу Моравске војно – инспекционе области бр. 13 од 29. маја 1918. године, који су потписали начелник инспекције – генерал – пуковник Наресов, ађутант, генерал-мајор Тасев и начелник штаба, пуковник, Дарвингов.

  „Устанак је био велики како по војним резултатима тако и по жртвама, циљевима и начинима на који су постигнути. То је, пре свега, за цело време Првог светског рата,  који је захватио сву Европу и многе змеље и народе подвргао окупацији, био једини устанак иза фронтова. Устанком ослобођена територија имала је неколико стотина хиљада становника, била је слободна неких двадесетак дана и њена војска  је бројала наоружаних и организованих 12. 862 пешака и 364 коњаника. Да би је уништиле, Централне силе су морале да са осталих фронтова одвоје  три дивизије са свим помоћним деловима..“ 

Та српска четничка или комитска државица 1917. године, заједно са свим оним што се дешавало пре њеног постанка и после њеног уништења, како пише Перовић, “ иако није имала пресудног утицаја на велике ратне догађаје, ипак је многе муке задала централним силама. Због ње је доста пута заболела глава не само Радославова у Софији него и самог Лудендорфа и Хиндебурга у Берлину…“

„Постепеном организацијом Моравске области, с обзиром на резултате, пошло нам је за руком да у свим гранама успоставимо режим који ће нам обезбедити не само могућност да осигурамо потпуни унутрашњи ред и мир, него и начин како да почнемо и да овладавамо душом овог народа који нам је толико близак и по обичајима и по крви. Та политика ће нам омогућити да придобијемо народ који је крв наше крви и да његово уједињење са Бугарском буде за нас свршена ствар“, пише у том злочиначком документу. „Да би се постигао тај постављени циљ није довољно само желети, и то на неки платонски начин желети, или вршити пропаганду било усмено или писмено – потребна су дела, и то снажна дела. Неопходно је у свему имати један одређени систем, један општи план који ће у појединостима сјединити све ове чиниоце….Искуство је показало да су од свих средстава најефикаснија била она која су обезбеђивала стварни ред…“

„Поглавље III: ОПШТИ ЗАДАЦИ СВИХ БУГАРА: ОФИЦИРА, ЧИНОВНИКА, ВОЈНИКА: 1. Да буду увек свесни свог националног осећања као и улоге коју носе у области. 2. – Да увек поштују име и народност бугарску. 3. – Да увек добро пазе шта говоре јер ће нас по нашим делима народ ценити и по нашем понашању увидети наше право и снагу. 4. – Да буду ватрени у својој пропаганди те да народ постане свестан своје бугарске националности, осећања које је због српске окупације закржљало па се чак и у неким деловима области и сасвим изгубило. 5. – Радити увек свом снагом, свом душом и свим могућностима да овдашњи Бугари науче свој, бугарски језик…“

(Из  поглавља XI ЛИЦА ПРЕМА ПОЛУ И УЗРАСТУ). „Неспорно је утврђено да су најфанатичнији и најсиловитији шовинисти увек жене. Оне су живи центар српског духа и оне су најактивнији агенти тајне српске организације. Жене су курири тајне поште, оне су идеолози и организатори, оне су најважнији пропагатори, оне су агресивне и опасне. – Искоришћавајући природну људску наклоност према женском полу што се доказало и код наших овдашњих Бугара Моравске области, – жене развијају опасну активност противу свих наших подухвата у тој области.Својим лепим очима, својим подстрекивањем, дајући се добровољно али са планом,  овдашње жене држе не једног нашег официра или цивилног функционера, имају на њих велики утицај, користе их да би послужили српској ствари, да би у исто време могле радити против наше пропаганде. – Време је да се супроставимо томе страшном злу које може да нас кошта једнога дела наше нације. Време је да се прекине са том женском хипнозом и да се јасно сагледа сва природа тога зла и сва његова величина…

            2. – Не треба штитити жену или њену породицу осим ако се она изјаснила као Бугарка….

            …треба саставити списак свих интелигентних жена које би могле да одиграју неку улогу па  ма колико мала она била у погледу  српске пропаганде.

            3. – Људи од 36 – 45 година старости: то су године када је човек најактивнији у свим нацијама, па, према томе, то су људи које треба пажљиво да простудирамо, сваког понаособ и да их потпуно упознамо.

            4. – Људи стари 20 – 36 година су преки као и сви млади људи али они нису толико опасни. Они су још увек сувише малди да би имали чврст карактер, те према томе нису опасни.

            5. – Младићи до 20 година су маса сасвим младих људи које је лако не само неутралисати него се још могу и придобити да се боре за нашу ствар.

            Што се тиче жена, године код њих не играју никакву улогу, јер је установљена чињеница да су жене једнако опасне у свако доба. Истребљење србизма представља, у ствари, истребљење српских жена које су најмоћнији фактор србизма“.

(Из  XII поглавља – ЛИЦА ПРЕМА СВОЈИМ ЗАНИМЊИМА)  „1. – Српски свештеници представљају суштински израз српскога духа. Треба их држати удаљене од области и не дозволити им повратак. Ако још има кога од свештеника у самој области, треба га одмах интернирати. Изузетак се једино може  чинити са онима који се изјасне да су Бугари. Но, они морају носити одежду бугарских попова и читати службу  на бугарском језику. Ако је неки од таквих свештеника интерниран, треба га пустити да се врати.

   2. – Српски учитељи никада неће постати Бугари те зато, ако остану у области, то није за нас добро. Ради тога треба да остану у интернацији и не треба им уопште давати дозволу за повратак.

            3. – Српски чиновници : у њих не треба имати никаквог поверења. Најопаснији су они који су имали велике положаје…“ итд.      

(Из XIII поглавља – ЗАДАЦИ СВИХ ОСОБА БЕЗ ОБЗИРА НА ПОЛ И УЗРАСТ) „2. – Треба да пријаве све оне који нешто раде против бугарске државе и бугарских интереса“.

(Из поглавља XV : ОНО ШТО ЈЕ НАЈСТРОЖЕ ЗАБРАЊЕНО ЗА СВА ЛИЦА) „1. – Реч Србин треба потпуно да се изгуби и нико не сме да је изусти. Сви треба да је потпуно забораве.

            2. – Не треба изговарати нити употребљавати српске речи.

            3. – Молбе усмене или писмене, не смеју бити узете на разматрање, ако су написане на српском језику.

            4. – Забрањено је певати српске песме. (…)

            9. – Уопште, забрањени су српски натписи  на дућанима, гробовима, итд.

            10. – Забрањено је давати српска имена новорођенчадима.

            11. – Забрањено је давати српска имена улицама…“  итд.

Овај бешчасни, окупаторски и злочиначки документ бугарског тоталитаризма – Савић (да човек просто не поверује) не наводи, не цитира! Не зато, уверен сам, да не би открио грађу од које је пошао у писању свога романа, из страха, да можда не буде осумњичен, као деценију раније Данило Киш, да је преписивач, већ зато што споменути бугарски документ, на један од најбољих и најтачнијих начина, показује суштину титоизма, комунистичке окупације целокупнога српства.

Оно што нису стигли Бугари да ураде током Првог, учинио је после Другог светског рата, њихов природни савезник из Првог светског рата – бивши аустроугарски каплар Броз.

Програм апсолутне бугаризације српског народа у Првом светском рату, скоро дословно се поклапа са програмом комунизације српског народа у другој половини ХХ века, под Титом.

Рекох: Савић дотиче табу – тему  послератне српске судбине и књижевности у „Ћупу комитског војводе“ – феномен Политичке полиције, односно легенду о великим спавачима.То су најискреније,  и најистинитије странице од свега онога што је Савић успео да напише: да је пошао тим трагом, истражујући  феномен невидљивих и прерушених великих спавача, феномен моћне Тајне политичке полиције, која је свемоћно владала из својих тамних и подземних окриља скоро пола века Југославијом, Савић би транспаретни наслов свога следећег романа „Хлеб и страх“ ојачао и учинио уверљивијим. Јер у неку руку Савићев „Ћуп комитског војводе“ увод је у његов следећи роман „Хлеб и страх“, у коме Савић није успешно развио оне теме, које је био начео у „Ћупу комитског војводе“…Шта се догодило са Савићем, као романописцем? Исто што и са многом другом Децом страве. Децом која су одрастала  и формирала се у Југославији, балканској, социјалистичкој, византијској, опасној, разорној, фотогеничној када иокрене лице према Западу и скрије очњаке; у њој је направио каријеру писца – фотогеничну.

Приповедач Савићевог романа „Ћуп  комитског војводе“ говори својој снахи Јелени, бившој љубавници која га је напустила: „Једне ноћи налетим на пијанца који ми исприча шта се десило с мојим братом а твојим мужем. Не морам да те оптерећујем доказима да је прича истинита. Како сам већ рекао, истините приче су ми мрске, не пријају мојим ушима. – У затвору, међу хиљадама сличних сапатника, брат је био један од несаломљивих.Ни најгоре тортуре, према којима су оне које сам преживео биле дечја песмица, нису му поломиле веру и помутиле памет. Мучитељи су га могли лако убити, али то им није био циљ. хтели су му душу! Нису желели мртвог брата са славом несаломивог верника и мученика већ обичну људску лешину и ништарију. Материја је кварљива, дух је опоран. – Мој сабрат по пићу био је присутан кад је иследник твом мужу показао фотографије нашег првог љубавног сусрета и пустио магнетофонске снимке наших интимних разговора. Тако нешто рођена жена може да уради само багри, тешкој багри, рекао је брату иследник. – Тог истог дана брат је гласно, пред постројеним затвореницима, изговорио оно што иследницима, уз помоћ своје разигране чудесне маште зла, нису успели да га наговоре. – У сумрак је скочио у јаму с изметом. – У том тренутку био сам спреман да га убијем. Али кога? Иследник је, као и сви други од његовог заната, нестао – рекао је пијанац, твом мужу сабрат по страдању. Пропали  су  у  земљу,  постали невидљиви“ ( стр. 168 – 169).

Јеленин девер, јунак Савићевог романа, одустаје од трагања за злочинцима, удбашима, тајним полицајцима.  „Изгубио сам, Јелена, наду да ћу их икад наћи. Дограбили су се они мачје чеоне кости па се невидљиви мувају око нас и деле правду онако како је сурови а несрећни Злопоглеђа прорекао. А кад су видљиви нема им равна у претварању  и прерушавању, надмашили су чак и мог наводног оца Троглавог, па мислим да од њих бољих глумаца и режисера у читавом свету нема. Свакодневно изводе сјајне представе, тако сјајне да чак ни ми, глумци, не осећамо да у њима, против своје воље, играмо!“ (стр. 169)

 Из једног јединог греха титоизма, а њих је било више, роје се многи грехови. Сви они на свој начин залуђују нешто у човеку. Грех је моћан, грех човека гони, заводи човека по пустињама бесмисленог, глупог, очајног, робовског постојања.

Ниједан од писаца које сам читао, а бавили су се темом титоизма, царства Ћесаревог, грехом у множини, не говоре о стварности греха, стварности најближој, о мукама кроз које су прошли и још увек пролазе, гонећи себе из бола у бол, из патње у патњу, из очајања на руб памети и самоубиства, из празног у пусто. Грех је у сваком од њих присутан, а они га скривају, таје. Грех их је гонио као мисао, као осећање и на крају као страст. Грех је разливен по целом човековом самоосећању и самосазнању. Разлива га савест. Свако од њих је имао савест, и има је, и где год ко погледао у себе, види само грех и савест, а пише и прича о нечем другом. – Жалим их, јер су заборавили на неизбежну истину: грех не стари, него се, што дуже живи у човеку све више подмлађује, ако га човек не сузбија својом савешћу. А да би то савест чинила она мора имати Бога у себи. Међутим, многи савремени писци то не осећају тако, нарочито Деца страве, јер је њихова савест замрзнута у грехољубљу, богоборству, сладострашћу, славољубљу…

У најпозитивнијем  приказу Селићевог романа  (Бранко Поповић, како кажу, некадашњи  хавајац)  тумачи  лик Војина Влаховића, на начин који није једностран, али ни потпун: “ Увидео је да с главе риба смрди (Војин Влаховић – М. Л.), па је  критику „свега постојећег“ почео од Поглавице, Јосипа Броза Тита. Разуме се, одмах је био ухапшен и осуђен на вишегодишњу тамницу. Од тог тренутка не само да се из основа руше за њега све „вредности“ нашег комунистичког система, него се и за његовог оца Маркана, узорног удбовца и комунисту, руше бројни табуирани револуционарни идеали које носи од младости. Маркан постаје један од кључних сведока прошлости. Син и отац, мимо претходних несагласности, деле улоге. Син ће (са својим вршањацима)  говорити о садашњости, отац (уз помоћ четничког опонента) о прошлости. – Биће то, у ствари, обрачун синова са очевима, суђење прошлости у име садашњости и будућности. Цео роман је сума тог суђења, склопљен је – као у правом иследном поступку – од исповедних изјава учесника и сведока. Окривљени су очеви. Судско веће, иследнике и пороту чине њихова деца. Деца се присећају родитељских хвалисавих ратних порича, ликвидација недужних угледника у грађанском рату : идеолошких противника, али и јеретика из сопствених револуционарних редова. Ту су и удбовске ловачке приче. Лове људе!“ – Та два Селићева књижевна јунака, имали су своје прототипове у животу – Балетића, или шефа Удбе Виторовића…

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s