Кад су сви били Тито и друге лажи (5)

Црне листе. Бела књига. Пољска муштикла

Јагличић и Албахари на различите начине расветљавају мрак, у којем царују  етикетиране Драинчеве мрске копије – велики спавачи, деца страве, зверолико устројство.Јагличић наставља оним путем који је антиципирао покојни Драинац  пред почетак Другог светског рата; и он није толико усамљен колико се неком може учинити на први поглед.

Албахари је само један од фаворизованих представника те тзв. конструктивне, корисне књижевности. Комерсантске књижевности. Албахари пише о политичкој полицији, на свој начин, који не кошта. У исто време, у српској књижевности, песник само једне објављене песме, Пољска муштикла, стављен је на ЦРНУ ЛИСТУ. Црне листе су кружиле Југославијом и све су биле сакупљене у тзв. БЕЛОЈ КЊИЗИ, која ће бити објављена, доступна широком кругу читалаца. Па затим – убрзо –  забрањена. Дуга би била прича о томе … Александар Лукић је био, или наиван, или  толико лудо храбар да није ни хтео да мисли о свим последицама, проистеклим из чина објављивања Пољска муштикле…  Постојали су, дакле, људи и писци друкчији од Албахарија, или Р. Ливаде, или на десетине других чије су књиге објављивали овејани, тј. монополски  комунистички издавачи, који нису имали илузије о томе у каквом друштву живимо; оно није трпело јеретичко мишљење, па ни онда када је било изражено на врло ниском нивоу. Ти људи су знали да постоји Полиција мисли, како Орвел („1984“,  1984. ) назива свемоћну Тајну полицију, Политичку полицију … Политичка полиција све прати; ништа не пропушта. Она у ствари државом влада из својих дубоких окриља илегале и таме, из својих конспиративних лавирината. Они увек долазе, као и мафијаши, и узимају оно најдраже, и по неписаном правилу: када се човек најмање томе нада…

Суштинска критика и анализа титоизма  изостала је деценијама, захваљујући, пре свега, вештим, АПОСТОЛИМА КРИВОТВОРЕЊА… Систему, прозелитској књижевности.

Драгомир Матић је написао опору и горку књигу о томе како су се водичи чопора претворили у гониче стада. Његов рад је посвећен, пионирском настојању раскринкавања тих гонича стада, Главног Гонича. (Томе су, на известан начин, дале свој допринос, коју годину раније или касније, и песме или романи писаца Александра Лукића, Матије Бећковића, Љубомира Симовића, Милована Данојлића, Данила Киша, Гојка Ђога, Момчила Селића, Илије Мољковића…)

Драинац је, подсећам, био више него успешни антиципатор! Све што је антиципирао, или оно најважније, као Розанов (да ли га је читао? можда?), обистинило се. Све оно што је написао о књижевнику и књижевности, а нарочито о демократији балканских писаца, могло би се узети као најтачнији, најсажетији, најприближнији истинити опис, или оцена, књижевности и њених најистакнутијих актера, друге половине ХХ века –  од Тиране и Београда до Москве и Сахалина, од Берлина, Будимпеште и Букурешта до Монголије, Вијетнама и Кине !…

У породицама у Србији влада један ужасан, непедагошки, тобож користан и ритуални у основи крвнички обред да се сваки син који штрчи из породице, села и околине којој припада, сузбије свим средствима, тиме што ће му баш најближи рогове поломити, да буде шут ован, а у томе оцу деспоту и породици здушно помажу и сви остали…

Србија друге половине минулог века унапред обогаљује и сахрањује своје расно потомство: у породици, првенствено, а затим и у ратовима…Докрајчавајући га у миру горем од рата…Том земљом владао је дух патер фамилиаса, оличеног у генсеку, оцу породице, директору предузећа, секретару комитета, етц. Том  земљом врве они који су тобоже успели у животу, наши очеви; надути и пуни себе, властитог ауторитета и заслуга. Та земља је обележена одбојним знаковима… Том земљом владају ђаволови шегрти у милионима примерака! Природно је што су се повукли у себе, они који су били мањина о којој нико појма нема: они који нису успели у постизању савршенстава мимикрије и ђаволових шегрта!

Прелистајте новине. Укоричена годишта. То не беше тако давно. У суботу, 12. маја 1984. године „Политика“ је објавила, између осталог и (на насловној страници): Свечана академија поводом 40 – годишњице Службе безбедности. ЧАСНО ИСПУЊЕНИ ЗАДАЦИ – истакао Стане Доланц, савезни секретар за унутрашње послове. – Самозаштита је од почетка представљала неодвојиви део НОР – а и револуције…

На стр. 5. објављен је у целини Говор Станета Доланца: ЈУГОСЛАВИЈА ОСТАЈЕ ОНО ШТО ЈЕ БИЛА И ШТО ЈЕСТЕ.

У истом броју „Политике“ на ударном месту рубрике Политичка хроника објављен је и чланак Славице Чедић  КРИТИЧКА РЕЧ БЕЗ ПОДМЕТАЊА ( “ У „Књижевној речи“ треба неговати критички дух, бавити се свим питањима, па и политичким, али уз способност редакције да препознаје све неприхватљиве идејне оријентације које јој се нуде – наглашено је на јучерашњој седници Председништва РК ССО Србије“).

Споменута Политичка хроника била је јавни полигон за одстрел – уредника и уметника, филозофа и социолога, и других,  који су се усудили на јавно изношење  другачијег  мишљење од званичног.

„Свечаном академијом у београдском Центру „Сава“ синоћ је обележена 40 – годишњица Службе безбедности. Прослави овог значајног датума из наше револуције присуствовали су Председник Председништва ЦК СКЈ Драгослав Марковић и чланови Председништва, председници Скупштине СФРЈ, СИВ – а, СК, ССРНЈ, ЈНА, друштвено – политичких организација и органа република, покрајина и Београда, припадници Службе безбедности, културни и јавни радници и други гости“, пише „Политика“.

„После интонирања химне, Стане Доланц, савезни секретар за унутрашње послове, говорио је о оснивању и раду органа и служби безбедности. Након тога су хорови, драмски и музички уметници извели једночасовни програм  инспирисан  Титовим речима: Најбезбеднија је она земља коју сам народ чува… Музиком, песмом и монолошким исказима евоциране су успомене на преломне тренутке у последње четири деценије, у којима је Служба безбедности заједно са народом чувала нашу земљу…“

“ – У низу значајних датума  наше револуције је и 13. мај 1944. године. Тог дана је друг Тито, у својству Врховног команданта Народноослободилачке војске, у херојском Дрвару, донео наредбу о оснивању одељења за заштиту народа, ОЗН- е – јединствене организације за заштиту револуције“, рекао је у свом говору С. Доланц.

“ – Током протекле четири деценије Служба безбедности је часно испуњавала све задатке које јој је поверила наша револуција (истицање -М.Л. ). На то могу бити поносни и ранији и садашњи њени припадници, сви наши народи и народности, цела земља. Јер, то су биле године пожртвоване и устрајне борбе за заштиту револуционарних тековина, власти радничке класе и народа, одбрану независности, слободе и интегритета земље, учвршћивања равноправности, братства и јединства, јачања социјалистичког самоуправљања, обезбеђивање мирног живота и стваралачког рада наших радних људи и грађана.

Корени наше безбедности и самозаштите сежу још у дане почетка и првих битака нашег класног револуционарног радничког покрета са КПЈ на челу  у најтежим условима илегалности и буржоаског терора. Заштити редове КПЈ, СКОЈ – а и револуционарних синдиката од провале буржоаске полиције и других непријатељских продора, све се организованије пришло нарочито после доласка друга Тита на чело  Партије…“

Тако је говорио шеф свих југословенских полиција, потврђујући НЕРАСКИДИВУ ВЕЗУ ИЗМЕЂУ ПАРТИЈЕ И ПОЛИЦИЈЕ. Црно на бело.

Доланц је подвукао и следеће: „…- Треба и поводом ове јубиларне годишњице истаћи да је Четврти Брионски пленум ЦК СКЈ, јула 1966. године, био значајна прекретница у историји нашег друштва, а у оквиру тога и службе безбедности. Био је то, у ствари, обрачун са идеолошким схватањима која су била у  супротности са линијом развоја социјалистичког самоуправљања, са носиоцима бирократско – централистичких и догматских тенеденција, са онима који су покушали да службу безбедности ставе изнад партије и изнад друштва, и који су настојали да она постане оруђе њихове борбе за власт.

Огромна већина припадника службе безбедности не само да није прихватила покушаје тих група и појединаца, већ је одлучно следила линију Савеза комуниста и друга Тита. Друг Тито је више пута с разлогом наглашавао да то није био обрачун са службом безбедности, већ са носиоцима деформација и у друштву и у служби.

На основу критичке анализе извршене на Четвртом пленуму ЦК СКЈ, служба безбедности се развија као интегрални део социјалистичког самоуправног система, са прецизно одређеним задацима, правима и одговорношћу, као СНАЖНО И ПОУЗДАНО ОРУЂЕ  социјалисичког самоуправљања  у БОРБИ ПРОТИВ КЛАСНОГ И СВИХ ДРУГИХ НЕПРИЈАТЕЉА, за очување РЕВОЛУЦИОНАРНИХ ТЕКОВИНА и обезбеђење услова за слободан друштвени развој…“

“ – Наша служба безбедности је ДАНАС   приоритетно оријентисана на ОТКРИВАЊЕ организоване подривачке делатности…  У природи нашег система је да су носиоци активности на развијању друштвене самозаштите  У ПРВОМ РЕДУ Савез комуниста и друге друштвено – политичке организације, друштвено – политичке заједнице и самоуправни органи И ДРУГИ СУБЈЕКТИВНИ ФАКТОРИ…“

„Нашу социјалистичку самоуправну демократију“, Доланц дефинише овако: “ – Та демократија је израз и оруђе социјалистичког самоуправљања – власти радничке класе и самоуправно удруженог рада. Она се не може  претворити у слободу за антисоцијалистичке циљеве и контрареволуционарну активност. Таква демократија би, у ствари, саму себе укинула. Вара се сваки онај ко мисли да се социјалистичко самоуправно друштво НЕЋЕ ШТИТИТИ против покушаја укидања до сада освојеног простора ЛИЧНИХ И САМОУПРАВНИХ СЛОБОДА И ПРАВА РАДНИХ ЉУДИ И ГРАЂАНА. А управо то, у суштини, желе УНУТРАШЊИ  И  СПОЉЊНИ  НЕПРИЈАТЕЉИ“.

Доланц је – да се не би заваравали „спољни и унутрашњи непријатељи“, „непоштена интелигенција“ и други „неславни пророци“, завршавајући свој говор био сасвим децидан: „Већ 40 година непријатељи стално пророкују распад Југославије или, пак, да ће она скренути са свога пута. Многи су се питали шта ће бити са Југославијом после Тита. Одговор на то већ су дали наша радничка класа и наши народи и народности : Југославија остаје оно што је била и што јесте – онаква какву смо је са Титом на челу четири деценије градили. Радничка класа, радни људи и сви наши народи и народности свесни су  да је само федеративна, независна, социјалистичка самоуправна Југославија гарант свеукупног друштвеног развоја, гарант њиховог националног и социјалног постојања и развоја. Отуда и таква моћ, решеност и способност свих наших људи да заштите ТИТОВУ ЈУГОСЛАВИЈУ И НАШ СОЦИЈАЛИСТИЧКИ САМОУПРАВНИ ПУТ…“ итд.

        – Зар тако свемоћној  Служби безбедности, што поносно истиче своје блиставе успехе у читавом послератном периоду, није било довољно ЧЕТРДЕСТ ГОДИНА НЕПРЕСТАНОГ И АКТИВНОГ ДЕЛОВАЊА, да открије све УНУТРАШЊЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ и приведе их Суду правде?

Није био мали број оних који су у Југославији тих осамдесетих година могли  да проживе остатак свога живота сасвим мирно и срећно без онога што чини главни смисао човека – заточника истине…

Ко ју је у томе спречавао? Зар је ико у томе могао спречити?

Ако су заиста постојали УНУТРАШЊИ НЕПРИЈАТЕЉИ, зашто Шеф савезне полиције није навео њихова имена и презимена? Одговор на ова питања понудила је тзв. БЕЛА КЊИГА. Затим, убрзо, за Дан младости, и београдска „Књижевна реч“, лист у коме су ( 25. маја 1984. године) обелодањени сви издавачки промашаји овог листа, као и имена индексираних писаца, аутора стављених на Црну листу, да буду „одстрељени“, као и главни уредник листа Г. Тешић.

Бела књига постала је позната најширој југословенској јавности после партијског саветовања одржаног у Загребу, 23. марта 1984. године. Овом саветовању присуствовао је и председник ЦК СК хрватске М. Шпиљак.

Документ има ознаке, званичне, хрватске и југословенске комунистичке партије.    Бела књига је кувана и скувана у најмрачнијим лабораторијама политичко гангстерског подземља и представља ИНДЕКС  непоштене интелигенције, скоро глобалну Црну листу југословенских ствараоца (београдским припада најистакнутије место!). Иницијатор овог Руског бољшевичког адресара, духовни и политички, др Шувар, побринуо се да се попишу и идентификују они најистакнутији појединци из редова интелигенције, који су „главна подлога духовне контрареволуције“. Духовни контрареволуционари су, дакле, пре свега и пре свих, у првим редовима УНУТРАШЊИх НЕПРИЈАТЕЉА! Бела књига и њени црни састављачи, у директној  су вези са шефом федералне југословенске полиције – најмоћнијим човеком брионске монархије у њеном дугом сумраку; „манифест неостаљинизма којим се упозорава да је баук слободе кренуо из Београда и кружи Југославијом“, године 1984. Никоме другом није био потребан, осим политичкој полицији (Служби државне безбедности), Станету Доланцу и цомп.

„Приковавши на стуб срама много тога што припада самим врховима југословенске и европске уметности и културе, заступници духа Беле књиге хтели су нас, изгледа, вратити у већ давно превазиђено историјско доба царовања Ждановљеве и Зоговићеве естетике, у време партијске арбитраже и соц – реалистичког доктринасртва“ ( С. Даутовић).

И Бела књига, и говор шефа федералне полиције, диктирани су из једног језгра и центра, и написани  на основу усавршених НАЧЕЛНИХ ПРИНЦИПА СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ САМОУПРАВНОГ НОВОГОВОРА.

Скицу портрета Доланца, начинио је српски писац који је био у ситуацији ренегата југословенске револуције и отпадника „система“.

„…Са Едвардом Кардељом, (Доланц) репрезентује и персонификује словеначку политику у титовској Југославији. Кардељ је био мозак титоизма, Доланц је његова песница деценију и по. Он је владавини, старошћу онемоћалог Тита, давао енергију алпинисте и окрутног ловца на ситне звери. Тито је са Доланцем надокнађивао оне моћи које су му смалаксавале и без којих његова деспотија не би функционисала, а то су : лукавтсво, бескрупулозност, упорност у наопакој политици. Кардељева „самоуправна“ деструкција Србије и утврђивање хрватско – словеначке хегемоније, без Доланца, његове ауторитарне воље и енергије, не верујем да би се тако успешно одржавали. – Скоро деценију и по у „самоуправном социјализму“, систематска, брутална и тотална албанизација Косова  и Метохије не може се замислити без „зеленог светла“  и заштитништва пуноправног и самовољног секретара СКЈ и шефа целокупне обавештајне службе Југославије Станета Доланца. Тај истакнути словеначки политичар обезбедио је себи бар једну страницу у будућој историји Велике Албаније. У функцији државног секретара унутрашњих послова, колико се сећам, и члана Председништва СFРЈ, изјавио је представницима домаће и стране штампе да је великоалбанска побуна на Косову 1981. године студентска демонстрација због лоше исхране у мензама. Та ће политичка лаж ући у антологију политичких лажи. За ствар Велике Албаније има још једну непроцењиву интелектуалну заслугу : убедио је председника словеначке Академије наука и уметности и професора медицине др Јанеза Милчинског да у својој стручној експертизи потврди да је Ђорђе Мартиновић, из настраног сладострашћа, са одређене висине, голом гузицом, могао да скочи на флашу лозоваче и кроз чмар забије је себи у подребарни простор. – О стварном моралном и политичком лику последњег великог словеначког „Југословена“, Станета Доланца, сазнајемо и тек ћемо сазнавати у фељтонистици  забавне штампе…“

Млађи песници, они који долазе, били су наравно, опаснији од читаве индексиране непоштене интелигенције и антитиоистичке опозиције предвођене Добрицом Ћосићем. Читали су друге књиге, јер су знали стране језике, а не оне које су им у земљи потурали. Читали су и Колаковског, који је знао да „сваки интелектуални живот мора да закржља и коначно да замре ако нема или не сме да буде супротности. Културне снаге, изведене на светлост, подигнуте на пиједестал и обасуте материјалним привилегијама, не производе ништа сем карикатуре истинског живота; монопол води ка духовној смрти управо оних који од тог монопола живе“. Били су опасни, понављам, зато што су били потенцијални претенденти, не на престо, већ на омогућавање продора Потпуних, сакривених истина. Они још нису били захваћени крдима, опозиционим или било којим другим; долазили су као предводници стампеда. Били су непредвидљиви; слични завереницима и спремни на све, баш зато што нису одњихани на глупости и кукавичлуку оних који паралишу…“оних потпуно преданих, оданих теглећих коња“… Једноставно речено, они уопште нису зарезивали МОНОПОЛ југословенске Партије, контролу над свим. Млади песници су полако и стрпљиво, као тиха вода, подлокавали инструмент за пустошење интелектуалног живота. Врло добро се сећам орвеловске 1984. године у Београду, и  у читавој Југославији. Било ми је јасно да после ликвидације издавачке куће „ЗАПИС“– дисидентског гнезда, индексирани писци и уметници неће имати више шансу да било где  објављују своје књиге; зато сам одлучио  да покренем Алтернативна издања (Заветине), иако за то нисам имао ни приближну адекватну финансијску своту ; осим ако не рачунам ону моралну подршку моје жене  и мога млађег брата.  Алтернативна издања су никла из немирења са постојећим стањем ствари; сањао сам да постанем мали издавач, који ће објављивати првенствено оне рукописе који представљају најинтимнији и најличнији глас који се ничим не може угушити…

Чак сам, пред одлазак мога млађег брата у Америку, дао интервју једном од оних београдских листова који је био понајвише на мети Беле књиге и политичке полиције, што је било и преурањено, и брзоплето.    Објаснио сам, црно на бело, зашто покрећем Алтернативна издања, штавише и шта бих волео да објављујем. Рекао сам да бих најрадије афирмисао најмлађе писце, оне који долазе, тј. пре свих Александра Лукића и … То је била прилично несмотрена, исхитрена изјава, али то сам почео да схватам, касније, тек онда – када када су ме почели опседати људи које уопште нисам познавао, “писци” који су  нудили своје рукописе и новац за штампање (међу њима је било професора универзитета, бивших информбироваца, студената, пензионисаних и разочараних официра ЈНА, професора средњих и основник школа, чак и домаћица, па и трговачких путница – врло згодних и фриволних младих жена). Да у тој булументи скрибомана доминирају некомпромитовани полицијски провокатори схватио сам прекасно, тј. када су учестали доласци у моју канцеларију – крајем 1984. године – неколико тзв. писаца, међу којима се нарочито истицао један војни пензионер у чизмама вишњеве боје, један бивши ознаш и информбировац, један службеник – књиговођа, самоуки народни уметник, и  да не набрајам даље…

Против песника – Александра Лукића (прикованог на стубу срама политичке хронике “Политике”, затим “Књижевне речи”) није подигнута оптужница, није позиван на информативне разговоре у СУП (као Г. Ђого), није избачен из Партије, нити суспендован са посла (као новинар „Политике“ и песник Р. Ђурић): јер није имао посао, нити је био члан Партије…Чинило се као да је ствар легла…

Зашто се свега тога присећам, у овој причи, која је кренула тзв. трагом великих спавача? Јесам ли задремао и заборавио шта је тема овог рада?Не. Александар Лукић је, од почетка, као песник, разоткривао лаж која је ушла у историју, демонију фалсификовања. Чинио је то упркос чињеници да је скоро свемоћна Политичка или Тајна полиција – полиција мисли – разапела своје видљиве и невидљиве мреже свуда

Нису одговорни само наши очеви, и нису одговорности исте.Нису само они припомогли стварању профитера и великих спавача. Слобода пробија каузалне односе, ушанчене у објективираном свету феномена. Слобода по својој најдубљој суштини долази из другог света, противуречећи законима овог света и преврћући га. Све књиге које су се појавиле после осамдесетих година о Ј. Б. Титу и феномену титоизма, једва да су дотакле истински проблем слободе: проблем стваралаштва.

Комерсантска књижевност је најодвратнији облик трговине, како каже Розанов, и двоструко је одвратнија кад је у њој умешано и нешто талента…

Било је, као што рекох, ре – конструкција, најчешће делимичних, непотпуних. И као да нико од тих писаца историографских дела, романа, поема или публицистичких настојања никада није био чуо за онај берђајевљевски став о односу истине и слободе: „Да ли је могућа слобода без сазнања истине и да ли је могуће сазнање истине без слободе?“ Берђајев је то питање поставио поодавно, при том је подсетио сваког, па и евентуалне писце о феномену титоизма, на оно што је речено у јеванђељу: “ Спознајте истину и истина ће вас учинити слободним“.

Писци претходници књига на тему детитоизације призвали су вампира и нечисте силе перући своје руке. Игњатовић је призвао – тобоже –  безусловно читање прошлости.

„Треба само отрести прашину с тих требника у платну и са златотиском, са старим слогом, треба духнути по тим прашњавим опусима да би се видело како све то лети“ ( КАД СМО СВИ БИЛИ ТИТО и друге приче, Доситеј, Београд, 1994, стр. 99). У том „стилу“, духу и замаху, Игњатовић је написао једно отворено дело, прву књигу која му се могла вратити, и која  представља ону бистру и провидну воду у којој се виде многе жабе

У суштини, Игњатовић је од лектире и средине и епохе у којој је живео, користио  грађу  као што пчеле сисају своју храну не оштећујући  цвет…

Бог је призвао Аврама, Розанов је призвао Бога.

Пишући књиге „Како ми је жаба улетела у уста“ и „Кад смо сви били Тито“, Игњатовић је готово  био тако близу прилике да му се „врати“  нека од тих, управо споменутих књига. Међутим, никоме се још књига није вратила, ни Игњатовићу, нити било ком од његових вршњака, ни било ком од њихових претходника. Јер таква књига је захтевала, поред  несумњивог дара, снаге, умећа, и дух, који нису имали  српски писци рођени одмах по окончању југословенске револуције…  (Тој теми ћемо се вратити касније и дати аргументе за њу!)

На Голом отоку је смишљена САМОУПРАВА – смислили су је велики безбожници, отпадници од Бога: најгори Срби и Црногорци, најгори Хрвати, најгори Муслимани и Словенци.

Проналазак, тј. САМОУПРАВА, САМОУПРАВЉАЊЕ, патентиран је, после, на читаво копно звано Титославија.

Титовој Партији и новој вечности и тзв. новој историји коју је она градила на копну нису били „потребни колоритни. Само средњи и посредњи.Духовно јалови. Да не ометају блажену нултост“ ( М. Поповић).

Ђацима и студентима – Деци Страве – деценијама је уливано у главу да су се на Голом отоку налазили „крокодили, убице, шпијуни, организатори и команданти сибирских лагера, агенти, атентатори и терористи“, иако су у пакленим круговима јадранских отока били заточени неки људи „као што смо ми. Сви који су (са)учествовали у том злочину не би смели да умру у свом кревету у својим отетим вилетинама окружени праунучићима и задригли од раскоши и богатства. Чишћење које је спроведено имало је катастрофалне размере…“

Зашто – посведочио је, уз Драгослава Михаиловића, понајвише Мирослав Поповић. Само ређим југословенским писцима припада извесна част што су се међу првима усудили да дирну у ову табу – тему титоизма.  Обимна књига Драгослава Михаиловића, мемоарска и документарна, обилује потресним сведочанствима, грозоморним призорима ужаса и пакла, каквих нема ни у најсабласнијим повестима Маркиза де Сада на опскурну тему: уживања у злочину, у моћи. Постаје јасније, после читања ове књиге, због чега је скривање истине о Голом отоку, чак и четрдесет година после свега, дириговано са највиших места државе СФРЈ! Михаиловић је показао и доказао да је Голи оток „постао временом стратегијски циљ титоизма, као што су голооточани изабрани за његовог главног стратегијског непријатеља“. –

„Од почетка 1990. године сведоци смо појаве великог броја књига, телевизијских и радиофонских серија с темом о 1948. години и о тадашњим робијашницама и логорима. Упадљив недостатак свих њих је, међутим, што се нигде не дају званични подаци о броју ухапшеника, заточеника и осуђеника, а и о броју умрлих и настрадалих, него се аутори служе претпоставкама и нагађањима. Тиме се наноси штета, по мом мишљењу, и истини о тим догађајима и култури, а доприноси и нерасположењу народа, убеђеног да државни органи ове податке прикривају (истицање, М. Л.)“…

На апел једног од најугледнијих српских савремених писаца, голооточке жртве, није стигао чак ни куртоазни одговор „друга“ генерала Грачанина!

Голи оток је, у ствари, (раз)откривао нефотогенично лице Титове Југославије, њене вампирске очњаке.

„Нико се одласку на слободу не радује, пише Михаиловић. Сви с потписаном обавезом о доушничкој сарадњи (истицање – М. Л.), сви с порушеним односима и са собом, и с људима и с породицама; нико не зна шта га на копну очекује“. – На копну се, у ствари, ширио много већи логор – „логор тоталитарне државе“.

Тајна полиција – полиција уопште – према сведочењу голооточких мученика – „врбовала“ је своје доушнике не само у језивим логорима за политичке неистомишљенике, већ и ван злогласних логора.

„Огроман новац уложио је Запад у југословенску антируску херезу. Према „Политици“ од 6. марта 1989, чак 102 милијарде долара (прерачунато на вредност 1988) примила је Југославија од Запада, пре свега од Сједињених Америчких Држава, од избијања оног сукоба (вероватно, до краја 1988). Од тога је до 1964, само у облику помоћи и поклона примила 30 милијарди, према домаћим документима; амерички економисти, пак, тврде да је та сума износила 36 милијарди. Ради поређења лист наводи да читав југословенски стамбени фонд, дакле све куће и станови у државном власништву – вреди 30 милијарди долара…“ (Михаиловићев предговор, стр. XVI).

На Голом отоку су били „куфераши“ – високи партијски функционери, а међу њима и Адолф Штумф, Ћосићев професор филозофије из партијске школе. У разговору у четири ока Ћосић је питао Штумфа: „Како подносите логорашки живот и рад?“ „Одлично, Партија брине за нас издајнике онако како нисмо заслужили. Другови иследници су дивни комунисти и поштени људи. Овде је све у реду, друже Ћосићу“. – Постоји на хиљаде сведочанстава која, међутим, потврђују да на Голом отоку НИШТА НИЈЕ БИЛО У РЕДУ.

Погледајмо шта стоји иза те велике лажи, служећи се сведочeњем Добрице Ћосића.

„Радило се о самопреваспитању путем политизације кажњеника, односно да кажњеници преузимају улогу иследника и да су њихови „методи“ толико драстични и свирепи да се Голи оток, односно „Мермер“, како се тада звао, разликује од свих логора по том бављењу људским душама и по њиховом преобликовању. Уплашен тим сазнањем, два – три дана нисам излазио из управне зграде. Читао сам судбине „ибеоваца“, које су, по мишљењу управника, могле да ме интересују као писца (истицање М. Л.). Постало ми је јасније из тих записника, у шта сам се убрзо уверио, да је реч о једном, за нас на копну, непојмљиво свирепом острву, чији ће житељи кад се врате у такозвани нормални живот, бити само несрећници и духовни богаљи…“ (Ђукић, ЧОВЕК У СВОМ ВРЕМЕНУ, Београд, Филип Вишњић, 1989, стр. 59)

„Једнога дана – пише Ђукић – Балорда је позвао Ћосића да му покаже дочек нових кажњеника. Тај дочек је посматрао са једног брежуљка, удаљеног од пристаништа и великог шпалира, а док се пео, чуо је типична скандирања: „Тито – Партија!“, „Тито – Партија!“. Збуњен скандирањем, упитао је срдачног и њему свесрдно посвећеног Балорду: „Ко су ти људи што скандирају?“ „То су имформбировци“. “ Па зашто онда скандирају?“ „Зато да ови који долазе одмах схвате да не долазе међу истомишљенике, да их чекају преваспитани људи, одани Титу и Партији. Уосталом, није то наша иницијатива, то је ’њихов изум’ “ (нав. дело, стр. 59 – 60).

Гоњење је нешто квалитативно различито, пише Мирослав Поповић. У њему човек узима активног учешћа у властитом мучењу. ОН носи, ОН товари, Он трчи. Под принудом – али ОН. Ту лежи генијална чудовишност гоњења. И као средства истраге, која је за осуђене и кажњене „због линије ИБ“ увек остајала отворена, и као средство репресије и ломљења. До те генијалности нису се винули ни Руси у својим логорима. Јер за проналажење гоњења није довољан само реалан социјализам. Требало је имати и Балкан. И досељење на њега уз скуте Авара, а у улози ловачких паса и апортрера. Требало је имати и лукавог импотента Византију за учитеља. И лукавог потента Милоша Обреновића, иначе Теодоровића, за књаза… И тако још понешто.“

Да ли ће икада бити отворени за јавност сви архиви бивше СФРЈ? И шта ће у њима евентуални истраживач мутне и трагичне прошлости затећи једнога дана? Јер познато је да све полиције на свету на време уништавају компромитујућу архиву…

„…Под заглушујућим дејством Ситема, већ пола века у овој  земљи не могу пред јавношћу да се открију и обележе силе које су довеле до катастрофалног стања. Бранећи се, Систем, у чијим су рукама већ пола века и нож и погача, без престанка проналази виновнике националне несреће само у другима, у иностранству, у другим народима, никако у себи. Највећа опасност од оваквог понашања јавиће се у оном тренутку када за одбрану система неће бити довољно оптуживати спољне непријатеље. Тада ће Систем оптуживати оне који су благовремено указивали на изворе зала…. Сви ће бити криви – само ће Систем опстати јер је својим отровом захватио све. – Систем је отровао и будућност српског народа. Треба се подсетити како се, рецимо, у времену титоизма желела слобода штампе. Како је било огавно све оно писање, она апологетика  систему, партији, Титу. Сетимо се како је све то вређало и понижавало јавност и како се очекивала реч истине. А када је титоизам посрнуо, догодило се неочекивано, запостављена је жеља за истином, уљудно изговореном или написаном речју. Као да се провалио какав чир, покуљао је гној, прљавштина сваке врсте, просто утркивање ко ће даље да пљуне. Они који су се борили – с разлогом – за слободу штампе, збора и договора нису могли ни да претпоставе колико су могућности за то осакаћене у времену титоизма. Обезјезичени у претходних пола века, видели смо да смо онеспособљени за разговор. Да смо опростачени…“

Лаж* се стварала, неговала, њихала и одњихала у титоизму.ЛАЖ, колосална, епохална. Детињасто је очекивати од српских писаца, који су учествовали у формирању те лажи, потпомажући је на овај или онај начин, да ће они покушати да је раскринкају.

„Дакле, многи титоисти су изгубили  власт, титоизам је пропао, али је Систем остао да делује, што значи да је Систем чедо јаче и виталније од својих твораца. Уместо једне гадости, Систем је укључио друге гадости. (Још не знамо које све гадости Систем има у резерви)…“

„Основано се очекује да ће српски народ из канџи титоистичког система избавити генерација младих – како пише  Д. Поповић. Генерације стараца никад нигде и нису доносиле спасоносне промене, поготову се спас не може очекивати од генерације стараца у Србији које су хлеб  насушни зарађивале у време титоизма. Основано се претпоставља да се младих Систем (титоизам) није дотакао непосредно, „преко хлеба“, него само блаже и посредније, преко куће и школе, што је врло тешко, али не толико као кад се систем човека дотиче „преко хлеба“ …“

_________________

* Књиге које су раскринкавале ту лаж биле су осуђене да буду књиге без будућности. Такве су књиге биле заточене још у рукописима. Таква је ова књига. Такве су и неке друге. Поновићу оно што сам написао поводом споменуте Јагличићеве књиге о мартирима:  Ово је наравно тешка књига, као и „Записи из мртвог дома“ Достојевског; али ово је књига, пре свега, о томе, како је придављивана једна друга Србија, крвнички и немилосрдно, да би се трасирао пут и доминација шкарта – људског и уметничког.Исприповедана је бриљантно, уравнотежено, мајсторски…  Узгред буди речено: ”Заветине” су објавиле електронско издање овог Јагличићевог рукописа, крајем 2003. године. Аутор дуго није могао да нађе издавача који би овај рукопис одштампао. Тај изврсни рукопис избегавали су да штампају и пријатељи, оне друге да и не спомињем. У чему је ствар? Ваксман тврди: Да бацимо глава – писмо / јесмо л’ живи или нисмо? / Живот нам је сасвим сив, / питамо се, ко је крив?

———————–

Комуниста нема више. / Ко нам сад то крви сише? / Јебем ли вам глупог свеца, / па њихова мудра деца /     (Милан Ваксман: СРПСКА ШКОЛА или Добро јутро комшије, лаку ноћ марсовци, Библиотека “Маргина”, Београд, 2004, стр. 80)

Advertisements

Једно мишљење на „Кад су сви били Тито и друге лажи (5)

  1. У овоме је бар део одговора зашто је данас Србија оваква каква је и овде где је. Народ који је одучен да слободно мисли и ради, не може напредовати. Целокупна страначка врхушка Србије изашла је из комунистичке школе мишљења и балканског менталитета.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s