Кад су сви били Тито и друге лажи (4)

Последњих година појавило се неколико антологија – на три сам оштро реаговао и скренуо пажњу. Те антологије су саставили аутори који су стекли високо књижевно образовање, а познати су и као естете, критичари. Шутић, Зорић, Т. Вучковић. У овом тренутку, кад ово публикујем, то су заборављене књиге…

Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је сумњиво, тј. фалсификаторски.

Обојено је духом „књижевне парохије“ – директних наручиоца ове антологије.

Био сам у искушењу, да у трећем издању антологије НМ, изоставим коментаре уз наведене антологија, али одолео сам му.

Шутић (ако се већ прихватио, да вреднује песнике  модерне српске лирске поезије до 1995. године), требало је да мало више чита и да има веће разумевање, или барем подједнако и за поезију млађих аутора (пре свега оних рођених до 1960. године). То није једина резерва према овој антологији….Било би добро да њен састављач, ако се одлучи да је објави и на српском језику, поразмисли мало више и укључи читав низ песника лирских песама, насталих после 1945. године… Српски антологичари би требало да буду одговорнији, да се узму у памет, кад представљају српску поезију свету,  тј.  да се потруде колико је то год могуће да што више ствари ишчитају, и да не пристану на  уцене инвеститора, издавача.

Зорићеву  антологију нисам директно критиковао, не зато што мислим да је урадио  врло добру антологију; напротив. Не тврдим да је своју антологију сачинио, као реакцију на прво издање „Несебичног музеја“,  по принципу видела жаба да се коњи кују, па и она дигла ноге. Не, то не би била истина. Истина је нешто друго. То се види ко је тамо и са колико песама заступљен на први поглед.

„Заступљени:  Лаза Костић (1), Алекса Шантић (1), Јован Дучић ( 14), Исидора Секулић (10), Николај Велимировић (16), Иво Андрић (8), Момчило Настасијевић ( 12), Миодраг Павловић ( 21),  Иван В. Лалић (11),  Љубомир Симовић (11), Милован Данојлић ( 5), Матија Бећковић (3), Слободан Ракитић (9), Милосав Тешић (5)…“

Зорићева антологија је помало окаснела, искључитељска; она фаворизује одређене песнике; и тако показује  не баш сјајну критичарску црту аутора. Она не укалупљује на најсрећнији начин  старо и ново у  религиозној поезији 20. века; она се чврсто држи „цементираних хијерархија“  друге половине 20. века. Где су у тој антологији  религиозне песме : Милете Јакшића („Привиђења“, „Велика тишина“,“Бог тихи“, „Писмо из манастира“…),  С. Стефановића („Утехе“), Д. Срезојевића („Безимена песма“, „Последњи смртник“), М. Бојића („Религија“), и  – да не набрајам даље! Где  су поједине религиозне песме Мирка Магарашевића, Звонимира Костића Паланског, Ратка Марковића Риђанина, Мирослава Лукића, Владимира Јагличића, Александра Лукића, и других…

У оној мери у којој један антологичар искључује, у тој ће мери кроз време сам бити искључиван из културе којој припада рођењем и деловањем. Најгори тип наших антологичара је онај који је припадао  једном одређеном редукованом схватању  културе, демократизације културе,  соц. културе, ма колико се трудили  и упињали да покажу  да припадају високој култури. Нисмо  сигурно ни у то  колико заиста наши антологичари  познају стварне  проблеме трећега и највишега ступња поезије, коме несумњиво стреми  религиозна поезија. Ту има много предрасуда и нерашчишћених ствари. О смислу поезије се у нас мало писало, узгредно. Као и о  тајни стваралаштва.

О Вучковићевој антологији, чије је прво издање и дефинитивно, пошто је аутор преминуо у међувремену, написао сам следеће:

„Антологија је ексклузивна по томе што представља и оне писце Србе који не живе на Балкану, већ по свету. Који пишу на другим језицима.  На неким местима је и занимљива, кад није преписивачка. Имамо дубоку резерву према овој књизи, што ју је сачинио један професор, позван, који је начинио толико пропуста када је реч о  богатству поезије 20. века, поготову кад је реч о песницима рођеним после 1944. године, да би нам било потребно много простора да их све означимо. Зато је не препоручујемо славистичким катедрама по свету. Ипак, било би добро да имамо  њен еквивалент и на српском језику…“

И Вучковићева антологија, када је реч о ауторима 20. века, поготову о ауторима друге половине 20. века, „прекњижава“  „каноне“  бастиона официјелне књижевне критике друге половине 20. века. Тиме она штети стварној ширини  изворно схваћене високе културе и поезије Срба 20. века.

Критичарима и антологичарима стасалим у необичној лажи не треба се светити!  Никада се не треба светити никоме, људима, а поготову слугама не .Јер како један писац рече:”Живећи своје животе, они ће дочекати много горе од онога што си им, у твојој жељи за осветом, икада пожелео” (Небојша Васовић: ДНЕВНИК I, Народна књига, Београд, 2004, 198 стр.; 176)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s