Кад су сви били Тито и друге лажи (3)

Теза : Свако време има своју меру, која је далеко од оне праве мере којом би требало мерити песнике.  Свако време има своје фаворите и расна тркачка грла, која побеђују на локалним коњским тркама у суботу, и чијих се имена више нико не сећа, не само после триста других субота, него понекад и у први црни уторак који уследи. Доказ: Случај Живка Јевтића, Мирослава Лукића…

Песници у размаху и развоју, много тога могу да науче и од позног и од младог Винавера… Критичар мора увек пред собом имати известан циљ који, грубо говорећи, јесте расветљавање уметничких дела и кориговање укуса. То је Елиотов став, валидан став, такорећи незаобилазна место критике, стваралачке критике.

Бојим се да у српској књижевној критици, кроз читав 20. век, није довољно јасно схваћена ДУЖНОСТ КРИТИЧАРА. Па ни међу песницима. (Ове редове сам написао подстакнут текстом   Вл. Јагличића – приказом- новинском критиком  “Бршљана око младости”, прве књиге мојих сабраних песама, коју сам уврстио у своја Дела.)

Зашто немамо пожељних ПЕСНИКА – КРИТИЧАРА? Зашто се о песницима и њиховим књигама пише, или црно, или бело? Или се уопште и не пише? Пишући педесетих  (поводом „сласти  нашег језика“, о Ј. Продановићу), Винавер изрече тачну мисао: „МИ СМО НА ПОЧЕТКУ а не на крају. Грци су језик стилизовали стално…“ То важи и за српску „традицију“ песника – критичара. Митолошке величине официјелне и најзваничније ауторитете – Скерлића и Поповића – најбоље је, најинтелигентније критиковао баш Винавер…

Задржимо се, ипак, код релативне критике и Јагличића. Песник, да би оправдао своју егзистенцију као критичар, треба да настоји да дисциплинује своје личне предрасуде и пристрасности – и све оне слабости којима су сви људи подложни –  и да – како Елиот каже – „у заједничкој тежњи ка стварном суду усклади своје разлике са разликама што већег броја својих колега“.  З. М. Мандић је упутио реалну, уравнотежену критику Јагличићевој антологији. Јагличића његови поједини вршњаци – бојим се и претпостављам – жестоко нападају због тога што у његовој критици претеже оно сасвим супротно –  тзв. владајућем духу до средине деведесетих; Јагличић своје постојање као критичар дугује жестини и екстремности свог супростављања дотадашњим критичарима, антологичарима…

Објављивао сам Јагличићеве приказе, и кад нису били повољни по моје књиге о којима је писао; био сам у прилици  да и тај његов рад упознам.

Никада  један прави песник не треба да прижељкује а камо ли очекује од својих пажљивих читалаца и критичара  да га мазе, да га тетоше, да му ласкају, па чак и да има црте несумњивог генија. Непрецизни смисао релативне  оцене – никоме не користи.  Јагличић је написао поводом моје књиге „БРШЉАН ОКО МЛАДОСТИ, Сабране ране песме“ (2000), године следеће:

„Мирослав Лукић (1950) наставља са збирањем свог књижевног „архива“. Још пре неколико година та његова идеја чинила се не само мегаломанском, него, поготово у нашим условима, помало манијакалном. Али, нису ли Балзакове идеје биле сличне? Без таквих наума нема особитих личности.

Мирослава Лукића још увек не могу сматрати мајстором форме, али га увек могу назвати мајстором нарочитог осећања света каквог препознајемо у истинским књижевним даровима. Тај дар он је, рано, покушао  „довести к познанију права“ у тешкој форми везанога стиха који код њега не уме увек певати, али увек јест говор о песнички важном.

Архив раних Лукићевих стихова садржи неколико свезака, оне су међусобно различите. Не толико по вредности, него по тематици (завичајне фолклорне  слике, несрећне љубави, године младости, песничка осујећеност и сл). Оно што Лукић одмах жели истаћи јесте однос према јединоме божанском човековом својству : према љубави…“  Итд.

Јагличић узгред помиње „осујећеност“ и претрчава преко околности да су  већину  мојих раних  стихова – одбили у своје време, спречили њихово објављивање.

Та књига је била згодна прилика да се баци, поред осталог, и светлост на табу теме српске културе и поезије 20. века, јер је она опстајала и таворила у амбијенту које не беше ни природан ни нормалан.

Јагличић није ушао у темељнију анализу мојих раних стихова. Није тешко претпоставити  у чему је смисао његове такве критичарске стратегије. Шта значи Јагличићев  појам „мајстор форме“?   Никада ми није падало на памет да се поредим  са – по Јагличићевом  схватању – „мајстором форме“.  (Које  – Форме? Ко је у српској књижевности на крају 20. века прототип „мајстора форме“? – Да будем искрен, прочитао сам један ласкав Јагличићев приказ, баш у „Борби“ књиге једног савременог песника… )

{  (Написао сам много више од тога песника; а нисам га високо вредновао као антологичар, пре свега због маниризма. Ако је он, можда,  Јагличићу био „параметар мајсторства“; онда би било природно да упоређујући нас, пореди наше стихове које смо написали, када смо имали двадесет – двадесет и три године.Баш зато што је реч о раним стиховима. Јагличић има наравно право да напише што год хоће, има право на сваку своју оцену. Он је недавно објавио једну од најбољих и најсажетијих оцена моје антологије НМ, ставивши ми примедбу да сам игнорисао, оштетио лирске песнике и песнике везанога стиха.)

Када ме Јагличић критикује, као песника, кад  маркира  неке прозне ствари које су провалиле у моју поезију; можда се из  Јагличића оглашава једна његова, претпостављам, песничка предрасуда; због тога ми је могао упутити високу похвалу, јер високо развијено осећање за чињеницу, за факат, „није ни безначјна ствар, ни чест дар. А ни дар који лако стиче популарно признање“. Овој тачној Елиотовој мисли ја немам шта друго да додам. Као песник и као антологичар, ја сам године и године посветио – понављам – развоју осећања за чињеницу…

Делокруг литературе и критике подразумева критички рад, у коме је прихваћена могућност „кооперативне активности, са даљом могућношћу да се дође до нечег што се налази изван нас и што се провизорно може назвати истина. “

Елиот то пише 1923. године.  Елиот можда и није дефинисао до краја истину, чињеницу или реалност, јер то и није била његова намера. његова је намера била да пронађе оквир у који ће се уклопити споменути појмови и сви слични постојећи појмови.

Књижевну судбину једног песника, моју,  или било чију другу,  неће одлучити  антологије, критичари и песници,  узгред буди речено : одлучиће је целина поетског опуса кроз време. Сваки заборав је погубан,  аморалан, грешан, разарајући, несаображавајући. Оно што је најважније, када је реч о БРШЉАНУ ОКО МЛАДОСТИ, то је истина која није угодна: већину тих песама, написаних пре више од три деценије, одбили су да објаве уредници, који се високо „котирају“ као песници на кантару тзв. официјелне српске литературе и критике. Није згодно замерити се тим живим  штеточинама српске културе и књижевности јер су густо посејали своје омиљене фаворите и књижевне камелеоне и јаничаре.

Понављам речи Елиота : „Осећање за чињеницу је   нешто што се споро развија и када се налази у пуном развоју означава можда сам врхунац цивилицазије. Јер постоји јако много чињеничних сфера које треба савладати, а она наша крајња сфера чињеница, знања, контроле опасана је прстеном наркотичних маштања о сфери даљој од ње…“

Као песник и антологичар, тога сам био дубоко свестан и то сам вредновао. Жалим, што се низ ових напомена мало развукао; то што пишем поводом Јагличића, поводом песника као критичара, тиче се и многих других  српских аутора кроз читав 20. век.

Баците дуг поглед на српску културу и поезију 20. века и видећете „да није неоправдано да садашњост у истој мери мења прошлост у коликој прошлост управља будућношћу“. Јагличић је уметник који има смисла за традицију, више него поједини његови вршњаци, чини ми се; јер уметник мора да има традицију; а традиција сама по себи садржи идеју и проблем реда и поретка;  и једна од главних функција стваралачке критике је у суштини проблем поретка. Изван уметника, критичара и антологичара постоји нешто изван чему они дугују лојалност, оданост, чему се предају и жртвују да би стекли и задобили свој јединствени положај…

Дискусија о поезији никада није сувопарна, техничка и ограничена. Тога толико мало има у српској култури и поезији да је просто невероватно. То је омогућило, претпостављам, поред свих других околности, и  подизање бетонских бункера официјелне српске књижевне критике.

До синтетичке, стваралачке критике, која пропушта сваку књигу кроз многе фине филтре, не стиже се брзо ни лако, до мере  све – поимања, све – смисла, стиже се после много, много чега, а пре свега тешког. тј. пожељног, стваралачког развоја…Надам се и верујем да ће, у будућности, Песник као критичар, тумачећи  одређене феномене, појаве, или опусе српских песника, улазити у истанчаније анализе и недвосмислене основане оцене, јер је у оквиру своје генерације понајвише припремљен за такву врсту деликатног посла. И молим Бога да постане независтан дух… Високо уважавам околност што песник – критичар  у крајњој нужди понајвише зависи од свог унутрашњег гласа…

Елиот је знао због чега треба ценити критику песника – критичара, изнео је разлог ( као што га је невешто изнео и М. Настасијевић) – песник – критичар „рукује чињеницама и може да нам помогне да и ми поступамо на исти начин. – Налазим да ова иста нужност влада на сваком нивоу критике. Велики део критичког писања састоји се у „интерпретацији“ једног писца, или једног дела. Ни то није на нивоу Литерарног клуба. Повремено се догоди да једно лице наиђе на разумевање код другог, или да се неком креативном писцу открије оно што је он био у стању само делимично да изнесе, а што ми осећамо да је истинито и расветљено. Тешко је спољним сведочанствима објаснити нечију „интерпретацију“. Па ипак за сваког ко је вешт са чињеницама на овом нивоу биће довољно сведочанстава. Али ко треба да доказује властиту вештину? При сваком успеху на овој врсти писања поткраде се хиљаде подвала. Уместо понирања, наилазите на фикцију. Зато критику треба ставити на пробу на тај начин што ћете је небројено пута примењивати на оригинал, руководећи се при том властитом оценом оригинала. Али не постоји нико ко би вам загарантовао компетенцију, и тако се опет нађемо у дилеми“ ( Елиот, Функција критике, Изабрани текстови, Београд, Просвета, 1963, стр. 51 – 52).

Песник – критичар, према тим сигастим песницима залазеће деспотије не би требало да има обзира, као  што неће имати ни врло блиска Будућност, верујем. Ја то јавно кажем, јер је моја позиција, пре свега књижевна, таква каква јесте.Не борим се за некаво своје место у српској култури и књижевности; оно ће бити одређено после моје смрти – ја у то не сумњам – на основу мога сталног рада и напора. Прихватио сам као судбину, неизбежну, тежак књижевно – уредничко – издавачки рад, одавно сам се отиснуо на велико путовање у тајне, у дубоко познавање ствари. Други су одабрали лакша занимања, а мени је суђено – како би рекла Исидора Секулић , „цепање пањева са чвором“.

Разумем Јагличића, што се није усудио да проговори о књижевно – историјском контексту, када су настале песме, сабране у „Бршљану око младости“, што није проговорио о уредницима „јазова“, о оним актерима који су спречили, осујетили објављивање тих стихова, када су настали, из, сада је то јасно, некњижевних разлога. Када то млађи писци који долазе прећуткују, јер не знају, они несвесно чине још једну неправду…Међутим, Јагличић се, не треба заборавити, унапред оградио; он је писао поводом књиге, а не о књизи. ..Итд., итд…  Верујем да је од оних песника и критичара  кога није само омогућило време, да је од оних из генерације рођених шесдесетих  од кога треба тражити више, да би дао више, јер је талентован као враг, не привлачи га брзи и најбржи успех… –  ( 2. јула 2001) . }

Књиге које су представљале српске песнике у оквиру Библиотеке СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У СТО КЊИГА (  I – IV )   према песницима су донекле праведније, мада и тамо има ствари, да их све не набрајамо, које се не могу прихватити... Иако, на пример, И. В. Лалић зна, када је реч  о песникињи Јели Спиридоновић – Савић, да је Дучић о њеној књизи „Пергаменти“ написао следеће : “ Једна од најлепших песничких књига на нашем језику и нешто најбоље што је дала наша поезија генерације после рата“, Лалић не доноси ни један фрагмент из те књиге; представља је другим песмама, слабијим,  уверен да је књига „Пергаменти“ у свему зависна од Рилкеовог „Часловца“

Ако су тако радили позвани песници, као критичари и антологичари, који су стекли углед : шта очекивати  од критичара и антологичара  који никад нису написали ни једну успелу песму?

Стварао сам антологију Несебичан музеј, као и ову књигу, да бих показао да је све у овом земаљском свету „судбински повезано са оним небеским светом. Неоспорна је истина : земља се држи небом, и постоји небом; земља и све што је на њој“.

Показао сам то, песмом Саобразност или Коресподенција (Трећа верзија), верујем, као песник богочовеанског реализма. Читајући брда антологија поезије 20. века, књижевно – историјске купусаре, разне јерархије и хијерархије, нисам дао својој мисли да на крају у страшним мукама издише од глади и жеђи; тражио сам оазе у пустињама и воду, да душу освежим, и заморену мисао, ожеднелу, огладнелу. То је оно највише и једино можда оправдање и за настанак Несебичан музеја, али и ове студије, где ја – тврдим – нисам са философима, естетама и другим, који лутају каравном по бескрајној пустињи… Антологију Несебичан музеј, и ову студију, не саставља философ или естета, већ песник – критичар, књижевни полиграф. По томе се она разликује од свих других, објављених у 20 веку. Философи и естетичари су мученици и трагични људи,  не ретко очајници, бунтовници, саркастични људи, умишљени. Зашто? Зато, на жалост, што им „мисао није у стању да пронађе ону кап меда што се скрива у круницама многих бића и ствари. И они хране себе горким лишћем свирепих тајни које тако обилно и бујно расте на ливади наших тужних земаљских стварности“.

Васиона стоји на богочовечанском начелу оваплоћења себе у самопожртвовању, несебичности. То стоји у наслову наше антологије. То је оно имплицитно, неизречено мерило! Доказ : „светлост се жртвује за сва бића, служећи им, оваплоћујући се у њих. То чини и топлота; то чини и ваздух; то чини и биље; то чине и минерали; то чини мајка за дете; то чини небо за земљу; то чини земља за сва земаљска бића. То чине сва бића, све твари, све силе, јер то чини сам Бог. У томе је сва мистерија живота и постојања; у томе мистерија васионе и свих васиона, колико их има…“ (Ј. Поповић).

Српски историчари и антологичари имају кроз читав 20. век, осећање за време, мада нисам увек сигуран да баш до краја знају да је време „најсвирепији тиранин када ратује са вечношћу. А ратује кроз човека. (…) Проклетство је за човека мисао која не жели да се преобрази у молитву, да се заврши молитвом. (…) Кошмарски је неиздржљиво имати мисли које се пред мистеријом светова не претварају у молитвено узбуђење и усхићење“ ( Ј. Поповић).  Бацао сам дуге погледе на српску културу и поезију 20. века – тако су настајале моје антологије, и видео чудесно занимљиву игру која се одигравала у овом свету и на овим балканским и српским просторима; видео сам оно што је видео и умни Поповић : да „низ хучни водопад времена Бог отискује безбројна сазвежђа и светове, безбројна тела и душе, безбројна бића и ствари; и све се то ломи, хучи и јури ка неком дну, које – да ли постоји? …А време се, ипак, тамо негде, улива у безобални океан вечности“.

У овом свету земаљском  има много небеског : вредновао сам оне уметнике који су то знали, који су то осећали. Сваком човеку и уметнику дат је само један излаз из солипсистичке самозатворености: Свечовек, или Богочовек христос. „Љубављу  човек савлађује границе свога егоизма и преноси себе у љубљеног, оваплоћује себе у другом. Тако се врши истинско сједињење човека са човеком, човека са људима, човека са свима бићима и тварима. Кроз молитву љубав преноси душу човекову у Бога, кроз милосрђе преноси је у ближњега, кроз братољубље – у брата, кроз човекољубље – у човека, кроз жалостивост – у сва бића у свемиру“ (Ј. Поповић).

Не заваравајмо се, у српској култури и књижевности 20. века књижевни споменици образују известан поредак, можда чак и идеалан, можда чак и потпун. Само треба имати на уму, барем треба да има увек на уму песник – критичар, Елиотов аргумент: „Постојећи поредак је потпун све док се не појави то ново дело. А да би се он одржао и после појаве новога, целокупан постојећи поредак мора, макар и најмање, да се измени; и тако се односи, сразмере, вредности сваког уметничког дела поново саображавају према целини; а то представља уклапање старог и новог….“  

           Случај  Живка Јевтића! – Тај песник живи све до 28. априла 1980. године. Тек 1996. године, шеснаест година после песникове смрти, појавила се књига Ж. Јевтића: САМОСВЕСТИ. ПОСТОЈАЊЕ. ПРИСНОСТ  (Крушевац – Јагодина, Народне библиотеке оба града, – 312 стр.). До ове књиге дошао сам недавно, хвала Богу  и добронамерним људима. Овај песник има антологијских песама, и не само песама; али велика већина антологија српске поезије 20. века га, осим Пандуровићеве, игнорише. Одличну студију о Јевтићу је написао Батуран;  Јевтић је парадигматичан пример за оно што називамо  зоном сумрака српске бирократске књижевности. Песник је поживео дуго, дуго*. Шта шира српска јавност о овом трагичном песнику зна?

_____________________

* „ЖИВКО ЈЕВТИЋ је рођен 1898. године у селу Багрдан код Јагодине. Завршио је гимназију у Крагујевцу и југословенску књижевност на Филозофском факултету у Београду 1922. године. За суплента гимназије у Крушевцу постављен је  4. марта 1923.  Убрзо је дао оставку на службу. По други пут је постављен за суплента 25. октобра 1923. године. У октобру 1925.  уважена му је оставка. Те године одлази у Ницу, затим у Париз, где марљиво похађа Сорбону и на извору упознаје најновије књижевне струје. Постављен је, по трећи пут, за суплента крушевачке гимназије 18. марта 1926. године. За професора реалне гимназије унапређен је 25. маја 1927. У августу исте године узима тромесечно одсуство и опет борави у Паризу. Изабран је за школског књижничара Гимназије у Крушевцу 1928., а 18. марта 1930.  унапређен је за професора трећег степена. Ове детаље наводим ради илустрације тврдње његових савременика да је „неко незадовољство стално тињало у њему“. Оболео је од меланхолије 1934.  и већ  наредне године повлачи се у своје родно место Багрдан, где је живео све до 28. априла 1980. године. Ретко су га посећивали пријатељи и бивши ученици који су волели његове песме. Све своје пријатеље и саговорнике препознавао је и радо је са њима разговарао о свим животним проблемима. До краја живота није престајао да пише, али је нерадо своје рукописе давао на увид другима јер му је, према сведочењу породице, извесни песник однео читав свежањ песама које му никада није вратио, нити их је објавио“  под Јевтићевим именом ( Батуран, нав. дело, стр. 7 – 8). Према сведочењу истраживача Батурана, „потомци Живка Јевтића наглашавају да је „осећао глад за сазнањем, потребу да у себе упије цео свет“. А Париз је, као и многи учени Срби, волео и сматрао центром света. Песников отац, знаменити баргдански трговац Љуба Јевтић, није  дозволио да остане без наследника. Оженио је Живка 1940. седамнаестогодишњом Душанком Станковић, сиромашном девојком из села. С њом је Живко имао  кћерку и сина. Веома вредна и пажљива супруга и снаха одржала је породицу и имање. Заједно са депресивним, али веома културним и пажљивим мужем, васпитала је своју децу за пример селу и обоје их школовала. Живко је и Душанку описменио. Имање од 21 хектара плодне моравске земље, она је неуморно обрађивала и сачувала док јој нова власт 1946. године није одузела све, сем куће и три хектара окућнице.

Душанка и данас живи у  Багрдану. Редовно је обилазе њена деца и унучад из Београда и одржавају кућу и имање, достојно прецима“ (стр. 7). – Јевтић је пример песника оне укривене, потиснуте, маргинализоване друге Србије, чије је лице обрасло маховином…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s