Кад су сви били Тито и друге лажи (2)

ТРАГОМ ВЕЛИКИХ СПАВАЧА (1)

Песник Јагличић је учинио јавним неке тајне, табуисане ствари: проговорио је о жртвама – фашизма и домаћег социјализма, оног у коме је рођен и одрастао. Јагличић расветљава – „мрак“. Па, добро, наћиће се већ неко да приговори, зар то исто не чини и један од  прозних писаца „постмодерниста“, који је написао  роман са насловом „Мрак“? Албахаријева књига „Мрак“, што се аутора ових редова тиче, јесте књига у приличној мери неуспела, у односу на Истину. Што се нашла у ширем или ужем избору, чак, за НИН – ов роман године, за то није крив њен аутор, већ жири. Компромитовали су се и ове, као уосталом и током протеклих година, изабравши сурогате и књиге делимичних, закаснелих истина.

Албахаријевог јунака, увлачи, Давор Милош, безбедњак, у невољну сарадњу са удбом, која касније постаје вољна.

Албахаријев јунак је не – именован, а „роман“ је написан у првом лицу, можемо га читати и као пишчеву исповест.

Поред свега осталог, „Мрак“ је и једна врло вешта провокација! Сјајно написана књига „делимичних“ истина, изврстан пример „конструктивне“ српске прозе.

Та књига је, могли бисмо рећи, парадигма тзв. српског посмодернизма. У нашој књижевности се, последњих година, често, разним поводима, позива на некакав  „постмодернизам“, а не на конкретна књижевна дела, нова књижевна дела.

Има ли неке књиге, објављене последњих десетак година, била то књига прозе (роман, приповетке, приче) , или поезије, хваљене као вредно „постмодернистичко“ остварење, која је занимљивије и боље написано, на пример, од само две Црњанскове књиге из младости: Дневник о Чарнојевићу, Приче о мушком?

Његош је читао природу пажљиво, с отвореним умом и срцем, осетио је њену „дубоку душу, пуну божанствене хармоније“; видео је у њој „величанствени храм, у коме Бог обитава. Величанство овог света може човек само онда осетити, ако верује, да је он израз једног  гениалног, савршеног духа ; иначе ће му сва лепота света бити равнодушна или одвратна као и лепота тела једног идиота. Људи не могу  истински да љубе ни тело без духа нити дух без тела; они који би овоме противно тврдили несумњиво су у илузији. Предмет љубави може бити само оваплоћен дух, дух у телу. И стога људи никад нису могли љубити  као чиста духа но само оваплоћена…“

И ако се овај песник упореди, не само са његовим псеудо –  опонентима, него и са песницима чак и десетак и више година старијим од њега, увек ће боље проћи, и данас, и у будућим временима. Јагличић се драгоцено разликује, не само од најуспешнијих песника своје генерације, него и од многих других песника присутних у савременој српској књижевности последњих  година, пре свега, по свом односу према Богу, Истини и Лепоти, храму, једноставности, искрености и мајсторству везаног стиха.

Јагличић је песник континуитета, песник који има изграђен и позитиван однос према српској традицији у најширем смислу речи, и то је добро.

Књига Милановачким путем завршава се песмом МРТВИ.

Јагличић је метафизички песник који са брисане чистине „зове упомоћ“; та његова врлина, прожима и оно најбоље у његовом песништву. Јагличић је далеко важнији и занимљивији песник него што се савремена и дијаболична књижевна критика потрудила да му то призна

Јагличић осећа реалност времена у коме живи, трагичну историјску и егзистенцијалну судбину народа којем по рођењу припада:

„Мртва је Стара Србија, ко мрве на мушеми „, вели са извесним разумевањем, да би одмах иронично додао: „по слављеничком ручку нико жив није остао“ (стр. 74, исто).

Јагличић спада „међу песнике“, како сам каже, “ који не држе до песама ухваћених у ваздуху (што рекао Гете)“. За његове песме  „готово увек, постоји важан подстицај, који није без извесног утицаја на мој живот. / Песме из збирке  Милановачким путем  настале су, изузев неколико старијих  (Сенка, Јутрос, Тужбалица), у јесен 1996, и у пролеће 1997. године. њена основна идеја је повлачење из мирског живота у дубљи, истински ( истицање – М.Л. ). /  Прво коло, Призори, бележи недубоке утиске из света где влада „логика бомби – јаја“ , и у којем песник тешко дише.  Путоказ би требало да буде „привиђен Божји прст“ из песме Присећање. Требало би живети „уз Вердија до зоре“. Свет без Бога, без уметности убедљивије је бесмислен…“

Даље: “ Средишње коло под називом Трпки дарови мост је, увод је, у пут повратка. „Да потерам краве на поило / кнез Михајла ил улицом Броза“, чини ми се добро неостварљивим задатком. Затичем себе у разним пределима, песме су посвећене живим и мртвим пријатељима, баве се усхитом и злочином – паште се, у ствари, на међи, ни тамо ни амо. Та међа нам, често, и живот исцрпи, у предомишљању. //  Али овај песник не спада у превелике колебљивце. “ Оно што остаје“ за мене је, ипак Милановачки пут. Да не постоји, до сада бих га, из Ердоглије преко Шумарица, утабао. А што се, при самом одредишту – очевом родном селу Драчи – налази дивостински храм, где столује отац Филимон – ту, већ, не могу ништа. Корак ме, увек, сам нанесе. /  Рашта?  / Да се још једном удахне „гутљај слободе“ пуним грудима. // Као што је Бог, за песника, добро, истина и лепота (ослобођени страха), природа (неупућени би рекли завичај) је (место за ) храм. /  И све се стиче у мајушноме, „ђе је зрно клицу заметнуло“ „…

Мртви су знали истину, знао ју је песник Драинац, и толики други, безимени.

Шесдесетогодишњаци, данас, више од педесет година гледају и осећају на властитој кожи, лаж која је одавно прешла у навику. Никада нисам био следбеник; што не значи да понекада нисам сањао о нечему друкчијем и бољем; деценијама сам писао и одбијао да будем писац, опседнут легендом о Сахалину. Гутао сам отров, којега је било свуда, у новинама, на књижевним трибинама, у књижевним часописима, институтима и академијама, на радију и на екранима телевизора, на улицама и на трговима, у возовима и на бродовима, на летовањима и на зимовањима.

Ту лаж и отров титоизма су подупирали најфаворизованији послератни писци и уметници. Дошавши на власт у вртлозима и пошастима грађанског рата, југословенско предратно политичко подземље је као победничка страна апсорбовало  тзв. писце „демократе“ (Крлежу, који је постао Вођин интимус; моћна невидљива рука иза завесе; и Марка Ристића, кога Вођа поставља за свога амбасадора у Паризу). Из шињела ових писаца „демократа“ – аристократа, који су створили доживотни пакт са Вођином кликом и владајућом котеријом, развила се књижевност комерсантска, послератно књижевно замајавање, за коју су људски живот и слобода, увек били у другом плану.

Та књижевност политички наметнута, зависна, срасла са духом монопола, духом добровољног ропства, има своју историју, чак и књижевну, и естетику, своју повест и своја чудовишта и тумаче, који су направили изванредне каријере (и још увек их праве) на заобилажењу око истине, и на тзв. гангстерско – мафијашкој  науци мистификације. Скоро читав век, уместо личности и карактера, царовале су мрске копије уместо оригинала, једностране и безличне креатуре, користољубиви следбеници Сатане, са главама змијаца…

Песник Јагличић проговорио је ужасима смрти,  о трагичном несналажењу и заблудама, у цигло неколико стихова: „Посвуда они, мртваци. Чим зађеш, некуд, дубоко, / Са костију им виси месо натруло, голо. / Онога у потиљак, другог у слепо, око, / да згреју ребра бела, играју до зоре коло. / Небо је празна посуда, под земљом корен ожили, / а све између њих: живоиспразно, ташто. / Рашта се чудиш, лудо? Живот су уложили, /  да, пре но смрт их снађе, и не помисле зашто. //  И нико да их разуме, нико свет да им објасни. /  Анђео предводник, само. Али он , дуго, касни“ (исто, стр. 74).

Да ли је неко сажетије и упечатљивије оцртао празнину света нашег, празнину празних година, празнину народа и муклост тупог таворења и општу историју празнине и очаја и безбожности? Јагличић је, дакле, песник који више казује, ако га,  ослобођени књижевно-секташких страсти, пажљиво читате, него сви српски „постмодернисти“ (кад би стали на други тас теразија). Ето зашто је имало смисла упоредити овог песника са једним другим прозаистом, старијим и фаворизованијим.

Албахари и  Јагличић се могу поредити, и као преводиоци, и као писци, и као људи, и, пре и после свега, у односу према истини, и  поређење не би испало на штету Јагличића!

Ако су ове речи деловале претерано, тада када су први пут записане, данас су, после објављивања Јагличићеве књиге Месојеђе(чију сам прву верзију објавио као издање „Заветина“ – реч је о рукопису НОВИ МАРТИРИ. ИЗ ДОСИЈЕА, који објављује у наставцима ч. Трећа Србија, Београд, почев од броја 16-20/2005.), прилично далековиде, реалне и аргументоване…

Писац Јагличић је, суочавајући се са својим досијеом у полицији, био у прилици да се упозна са старцима који су читали своје досијее, и који су пристали да писцу – сведоку, испричају своју животну, трагичну и стравичну причу. Жртве чувених робијашница – сремскомитровачке и пожаревачке Забеле – пре свега, у рукопису браћа Максимовићи – или неки други политички осуђеници, испричали су такве ствари, од којих се човеку и читаоцу најежи коса на глави. Јагличић је имао снаге и петље да се суочи са великом табу темом. Што до сада, у српској литератури, нико није учинио, ако се не варамо. Грађа од које је Јагличић морао поћи, нису само досијеи његових јунака, већ и многе друге ствари. Ту грађу је имагинација даровитог песника – успешно сварила, савладала,  и зато је Јагличићев рукопис довршен, документован, убедљив и занимљив. Само је још „Један дан Ивана Денисовича“ Солжењицина на мене оставио овако дубок дојам, али давно; донекле и Кишова „Гробница за Бориса Давидовича“; па и прва књига сећања на Голи оток Д. Михајловића. Али, за разлику од покојнога Киша и Михајловића, Јагличић даје једну ширу лепезу робијаша, и дубље и минуциозније сагледава патолошки, криминални и нељудски профил једног система који је грађен на сили, рушењу, лажима и преименовањима. Нико још није написао у српској литеартури овакву књигу, – нико од оних, па и хваљенијих, који су знали истину, и који и у старости примењују кетман. Страдалништво и мучеништво, верујућих, у овој Јагличићевој књизи, равно је  – страдалништву и мучеништву првих хришћана, прогнаничким сабирањима и збеговима српским кроз векове, мартиријуму српске деце из турских времена, познатијем као данак у крви.Страдалници Јагличићеве књиге – нису злочинци, већ новомученици тзв. Титове Југославије. Да је било могуће објавити ову и овакву књигу 1992. године, Јагличићево име би обишло свет.

Верујућима и праведницима, заточницима слободе, судили су – одступници. Силом и смрћу, тортуром и понижењима Шумадија је утеривана у ропство фараонско руком фараона и кнутом најгорих. Читање ове књиге ће бити од велике помоћи како млађим читаоцима овде тако и читаоцима по свету, јер ће преко нових српских мартира титоизма, упознати његову стравичну злочиначку шапу. Видеће шта је све послератна Србија претрпела – по судницама, по мучилиштима, и  по казаматима. Видеће, како је стварана матрица Страве. Видеће и схватити зашто су деведесетих партије на власти у Србији и Црној Гори наследиле структуру и органе, средства и начела послератног комунистичког система. Понављам: није ову књигу диктирао и писао Јагличић, већ МАРТИРИОН: људски усправни и исправни став, не само пред Богом и људима, већ и пред слободом и демократијом.

И ова ће књига доживети много издања, не толико због своје актуелности, колико због тога што Српски народ и до данас у дубини душе своје воли и поштује мартириј, не због патолошких склоности, већ због незалечених рана. Јагличић није написао само једну потресну мартирологију, већ и незаборавну апологију. Што ће читалац схватити на крају књиге из исповести једног од  Максимовића.Овом  књигом  страдалници и мученици по савести и хтењу, сведоче, и као такви су сведоци христови од Бога посведочени. Нема још пар књига у српској књижевности 20. века за које би се то с правом могло рећи!

Ова књига је, поред осталог, и најубедљивија врста неофицијелне и делотворне књижевне критике свега што је писано у прози од педесетих година 20. века до данашњих дана…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s