Изравнања

ОД  ТИТАНИКА ДО ТИТОНИКАДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 7) Поређење Милошеве „ХРОНИКЕ“ и Лукићеве „ЕВРОПЕ“ 

Какве је наде побудио ХХ век на свом почетку? Је ли чекао на човека и његову лепоту, и смисао, свесмисао, који је у Свечовеку?

Реторско, скоро излишно питање. – Људи су слушали гукање и цвркутање о „природности и натприродности своје историје“, чекајући да људски језик проговори, чекајући хармонију свих гласова и молитава? – Не, било је друкчије, и Велимировић кога често цитирамо с пуним правом јасно је увидео да се човек  „није уздигао ни до природе, камоли до натприроде. Јер нико се не уздиже ходећи по врху мачева. Мачем је приграбио човек што има“.

„Небратство према природи било је човеку школовање за небратство према људима. Газећи цвеће, које је лепо, човек се научио газити људе, који су ружни… .. Лепота цвећа је природно већа од лепоте људске, лепота  људска вештачки већа од лепоте цвећа.Све ружне позе показала је историја. Но историја се ипак мора завршити не лутком но лепотом. Природа је спремна сваког минута, да се заврши : она је показала лепоту“ (Велимировић, нав. дело, стр. 108).

Поређењем Милошеве „ХРОНИКЕ“ и Лукићеве „ЕВРОПЕ“ не би се дошло до закључака да је старији пољски, европски и светски песник Милош утицао на млађег српског, балканског и европског песника Лукића. Лукић је, у међувремену, објавио и чудесну књигу „БРОД  ЛУДАКА“, и у обе позамашне књиге, Лукић не пише само хронику  Европе ХХ века.

Лукић није направио „скрпљене хронике“, већ опојне спевове, вођен идеалом Свечовека.

Лукић је напросто прелетео преко тога периода „од ТИТАНИКА до ТИТОНИКА“.Стремећи према философској антропологији, и вишој самосвести човека, „која пробија границе природног света“.

Свечовек је Лукићев идеал, јер Свечовек зна смисао васколике историје, и сумрака овог века који управо траје. Лукић не „једри“ у Византију, већ према  дубоким Тајнама Стваралаштва.

„Свечовек је Мајка Луциферова, која се дала од сина понизити, исецкати, смањити, стеснити, попљувати и распети, све из материнске љубави према сину“, каже Велимировић. За Нову Европу се то не би могло рећи. Лукић је песник који не навија ни за Стару ни за нову Европу, и његова је уметничка мисија свечовечанска  он је дошао да буде „лекар или убица“, да разговара с полумртвим – полуживим, и хиљаде година које су протекле за њега су – ништа.

Европа би коначно могла да се „окрене“ према Свечовеку: јер је он испуњавање и сједињавање.Свечовек је идеал и стварност, то је оно што не „лаже у лажову, и не краде у лопову, и не пали у паликући ; што не руши у освајачу, и не блуди у блуднику, и не плаши се у плашљивцу, и не тврдичи у тврдици, и не стрепи у смртнику“.

За разлику од Лалића, Лукић је мистик у најбољем значењу те речи, који је схватио (као и претходници мистици) да све што се одиграва у човеку има светски значај и одсликава се на космосу. Ни код Лалића, а ни код других српских песника који  су побрали претеране похвале корумпиране књижевне критике, нема свечовека – носиоца апсолутне човечности, свечовека који је постао свестан своје бесконачне природе. Александар Лукић је песник европског и светског формата, човек и песник огромне самосвести, који зна да је самосвест моћна и једина негација привидне истине, да је природни свет – једини и коначни…Због тога је овај песник могао и да крене путевима синтезе, путевима философске и уметничке антропологије… Најдубље странице у књизи  „ЕВРОПА“ нимало случајно, посвећене су митској девојци Европи, њеном насилном одрастању и силовању, и балканском барду Миодрагу Павловићу – зачетнику уметничке антропологије у српској поезији.

Постојање или „линија“ певања Миодрага Павловића – када је реч о српској поезији ХХ века – била је  погодно тле, база предратних песничких база, иако не и једина. Лукић јесте истовремено национални и васељенски песник, јер је очигледније и пре од многих других  песника, и оних који му по годинама могу бити оцеви, схватио да васиона испуњава човека да би од њега била асимилирана, а песник може да је сазнаје и поима „само зато што је у њему већ дат читав садржај васионе, све њене силе и особине, само зато што он није – зрнце васионе, већ потпуна мала васиона. Сазнајна ендосмоза и егзосмоза могућа је само између микрокосмоса и макрокосмоса“ ( Н. Берђајев).

Александар Лукић је – да се послужимо речима Чеслава Милоша, песник Контемплације и Медитације, песник који тежи оном идеалу који је наслутио Ј. Бродски – синтези хеленизма и православља. Књига „ЕВРОПА“ је подједнако важна и за европску и српску поезију, не зато што је у сваком погледу па и у оном најсуштинскијем дело које надилази високо све напоре српских и европских елиотоваца, већ зато што тежи Свевремену, што је настајала, како би рекао Н. Велимировић, НА КРУЖНОМЕ ПУТУ.

Оно што Александар Лукић није могао да види у свом животу и веку, то је грешан човек „који свесно и вољно искупљује свој грех“. И то је најближе подизању пониженог Бога.

Оба песника, Чеслав Милош и Александар Лукић, окренути су Свечовеку и метафизичким изазовима, не – Надчовеку!

Тежећи успостављању Европе, млађи песник, Лукић, хоће  да успостави Мајку, да је сабере, омоћа, освемоћа, уз помоћ најбољих Свемилости и свемоћи. И кад лута оазама сатаниним, где арханђели умиру од жеђи, и кад се бави страшном историјом палих анђела и злодуха, Лукић чезне и тражи ону „која је лепша од лажи, и плоднија од злочина“. То је песник који има изграђено поштовање према ауторитету звезда и смирености Јагњета, не и  према МЕСОЖДЕРНОЈ ИСТОРИЈИ, лакомој на јагањце! …

Иако Лукићева прва књига у свом наслову садржи презиме Розанова, за разумевање песничког опуса овог аутора важнији је Берђајев.

На томе Кружном путу Европе, Лукић је – као и Велимировићев Вран Гавран, видео „самога себе, издробљеног, маскираног, отуђеног, самозаборављеног, окованог – самога себе.

            Видео сам безброј будала са скриптром мудрости, и Бога распетог у њима.

            Видео сам много опаких властодржаца са фирмом Божје милости, и Бога распетог у њима;

            И много светитеља, обучених у лудачку кошуљу стида, и Бога распетог  у њима;

            И много злорекаца са вођством у руци, и Бога распетог у њима ;

            И много злодетеља под скерлетном тогом славе, и Бога распетог у њима;

            И много злодетеља под скерлетном тогом славе, и Бога распетог у њима ;

            Видео сам синове збунтоване против Оца, и Оца сервилног измећара синовима “ ( Н. Велимировић, РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ, Шабац, 1988, треће издање, стр. 7 – 8).

( „Дизање пониженог Бога једина је ствар , која ми се учинила већа и од Бога, и несравњиво већа од земље“, Велимировић, исто)

(„Надчовек је зидао куле на неравним темељима спољашње разлике свега. За то су му се куле сурвале. / А ми ћемо зидати кулу новог света, нове историје, на темељу унутрашње – најунутрашњије – једнакости свега, или распетости свега“, Велимировић, исто, стр. 10 .)

Двадесети век је нове закрпе пришио на стару хаљину!Учињен је покушај да се стари човек мало нешто поправи, мало прикрпи нечим новим, док је у суштини остао стари. Стање у друштву људском поправљало се крпљењем, тј. крволочним револуцијама. Те многе нове закрпе нису се брзо откидале од старе хаљине и отпадале, већ тек крајем 20. века, њихови дроњци постали су још већи и смешнији на крају тога кобног века.

Тај век је пружио шансу псима и свињама, упорним неверницима, тврдим и окорелим. Тај век је прогутао многе светиње, као пси, и бисере, као свиње.

Тај век је, од почетка до краја, емитовао сигнале краја света.

Чеслав Милош и Александар Лукић певали су о том наметном веку и његовим стихијама и катастрофама и страдањима – одрешито, уверљиво. Убедљивије од многих других песника које су наметале демократије и револуције…

Опуси фактографске поезије (надајмо се да та синтагма временом неће бити злоупотребљена!) Милоша и Лукића изражавају  и з р а в н а њ а* (онако како је тај израз разумевала Исидора Секулић)

___________________

*  „…Човек пре свега мирно призна страдање. Пошто га је признао, почне га упознавати : упознавање води у разне односе, а разни и нови односи у преображење. То преображење значи да ранија, такозвана нормална појава наша, престане важити као једина. Она се постепено и заборавља; нове чињенице су полазна тачка за нова гледишта, нова осећања, нова цењења. Негде окрњен, али негде зановљен, човек се уравнотежава и изравњује, почне волети нове нагоне и нова расположења. Пронађе да под свима околностима има смисла што се родио, јер у свима стањима има човек посла на свету. Друкчији човек почне сасвим друкчије утицати на људе, животиње, и на мртав материјал под рукама. Бива да га људи, животиње, и материјал који обрађује, боље разумевају и слушају него раније. То је потресно и неизмерно искуство. То је момент кад страдални јасно раздвоји страдање од зла, види разлику, види да у злу има мрака и празнине, а у страдању има могућности за живот угодан себи, људма и стварима…“      (Исидора Секулић: ИЗРАВНАЊА)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s