Како је црвени цар постао го?
Овде бих желео да се подсетим две књиге, чија вредност није толико у књижевном смислу, колико у смислу сведочења. – Прву, коју вреди пажљиво ишчитати, написала је Јелена Бонер: ЗАЈЕДНО У САМОЋИ, Филип Вишњић, Београд, 1988, стр. 273., супруга познатог руског научника Сахарова…
Другу књигу је написао Леонард Гендлин, и објавио у Лондону, 1983. године. У Београду је објављена, тек, седам година, после тога. Овде је рекламирана као „Исповест Стаљинове љубавнице“. (Леонард Гендлин: ИЗА ЗИДИНА КРЕМЉА, Филип Вишњић, Београд, 1990, стр. 494.)
Гендлинова књига почиње ин медиас рес.
Гендлинова књига је датирана: 1956 – 1982.
У овом тренутку, јунакиња ове изузетне књиге је, већ неколико година, међу покојнима.
Књига о њој је потиснута и заборављена.
Та књига није роман, али се чита са већим узбуђењем од било којег другог романа – о политици.
„Са Вером Александровом Давидовом упознао сам се 1945. године. Од тада сам са њом имао много интересантних и незаборавних сусрета. Једном, после Стаљинове смрти, упитала ме је :
– Јесте ли Ви храбар човек?
– Зависи – одговорио сам.
– Ради се о мени, о мојим сећањима. Да ли бисте хтели да напишете и обрадите приповедање једне жене – глумице. Не бих имала ништа против да од моје приче постане роман, документарност више обавезује!
Сложио сам се…“ (стр. 5)
Тако је настала ова изврсна књига, која на изванредан начин слика епоху стаљинизма из најличнијег угла, једино могућег, изнутра.
И због тога ће прво о тој књизи овде бити речи. Уосталом, та књига је и објављена пре књиге Јелене Бонер.
У то време, тачније 1982. године, како каже Гендлин (на крају своје књиге), Вера Александрона Давидова је жива: „Напустивши Баљшој театар, В. А. Давидова је, заједно са мужем Д. С. Мчелидзе – Јужним отишла у Тбилиси. Тамо предаје на конзерваторијуму, а 1964. године добија звање професора.
Године 1976. свечано је прославила седамдесетогодишњицу живота. Са огромним успехом певала је у Баљшом театру своју омиљену улогу Кармен…
Народну уметницу РСФСР, лауреата државне награде, по традицији су позвали у свечану ложу. Међу насмешеним лицима чланова владе, постаријих вођа, није било ни једног познатог. Отишли су у гроб отровани и заборављени Мехлиос, самоубица Вишински, престарели Андрејев, Ворошилов, Хрушчов, Шкирјатов, Булгањин, Шверник, Поскребишев, Буђони, Микојан, Жуков. А у сећањима на минула времена докрајчују свој век и ражаловани вођи, старци Молотов, Каганович и Маљенков. Једино је „вечни“ Микојан имао среће. Он је надживео и Лењина, и Стаљина, и Хрушчова. Надживео је и своју вољену жену Ашхен, браћу, синове. Написавши своје лажљиве мемоаре, отишао је и он на онај свет, придруживши се тамо својим непријатељима и пријатељима…
Није међу живима више, ни рецензент ове књиге – Света Лукић.
(Разоткривени Стаљин). Откуд то да се В. А. Давидова одлучила на неугодан и ризичан корак: причати о сасвим непознатој страни Стаљиновог живота, о човеку са којим је „деветнаест година била у интимној вези“?
Да ли јој је била потребна додатна популарност још за живота,“или, пак, бука скандала по одласку на онај свет?“
Она је имала сва почасна звања: и Народне уметнице РСFСР, и Народне уметнице Грузијске ССР, и ордење, и медаље. „Три пута ми је припала Стаљинова награда. Осим материјалне добити коју ми то доноси, имам и личну пензију, професор сам на Конзерваторијуму у Тбилисију, стручно – уметнички консултант, а дајем и приватне часиве“, тако је говорила јунакиња ове књиге свом „секретару“ Гендлину.
И тако, из странице у страницу оперска дива отвара своје срце и присећа се читавог свог живота, од најранијих дана, до првог и последњег сусрета са Стаљином.
Вера Александровна Давидова родила се у Њижнем Новгороду, у породици геометра и учитељице. Брзо су се преселили на Далеки исток, у град Николаевск, на Амуру. Од самог детињства заволела је тајгу, рибарења, ватре, хуку и застрашујуће урлике разбојника – Амура. Јапанци су 1920. године покушали да окупирају њен град. Морали су да оставе све и беже у Благовешченск. По завршетку школе, неколико година је предавала хорско певање. 1924. године имала је срећу да положи испите на Лењинградском конзерваторијуму. Један од професора на испиту био је и композитор Александар Константинович Глазунов…
А Вера Александровна Давидова? Живи и даље у Тбилисију, у једном раскошном стану, даје приватне часове и – не престаје да се сећа…“ (стр. 488).
„Можда мислите да је разгневљена и повремено одбацивана љубавница одлучила да се освети некада свемоћном, а сада мртвом вођи?… Не, ни то није тачно! Ја сам увек знала да ме је Стаљин на свој начин волео и да је сусрете са мном очекивао са нестрпљењем… Али тек сада, када њега више нема, усуђујем се да кажем : свих тих година, ја сам била принуђена да се претварам и глумим старост.
Била сам глумица! А, вероватно, једино мени на читавом белом свету, неповерљиви Стаљин веровао је до краја. Додуше, постојао је још један човек, оданији од свих његових помоћника – Александар Николајевич Поскребишев.
Много година сам водила двоструки живот, подељен између позоришта, проба, представа и концерата… и његових страствених, понекад и хистерично бурних нежности.
О свему овоме говорим због тога што бих желела да после моје смрти човечанство упозна и једног другог Стаљина – оног РАЗОТКРИВЕНОГ“ ( стр. 5 – 6).
Угледни музичар се веома похвално изразио о њеним вокалним квалитетима. Пошто је у оперском студију отпевала партију Кармен позвали су је у Маријинску оперу (Театар опере и балета имени Кирова). Сценско крштење јој је била улога пажа Урбана у Мајерберовој опери хугеноти.
Тада је имала 23 године и била је на седмом небу од среће.
Низали су се стваралачки успеси.
У позоришту се почели да јој поверавају водеће партије у оперетама Аида, Кармен, Хованшчина. Постала је солиста – дублер.
Фактички диктатор Петрограда у то време – Григориј Зиновјев – био је одавно наклоњен Софији Преображенској – царици Лењинградске оперске сцене. Било је вечери када је Давидова певала пред скоро празном салом. Онда би се ноћу затворила у глумачку гардеробу и, скривена од свих, стезала усне до крви, плакала, урликала, хистерично тукла саму себе, а онда настављала да ради, очекујућо боље дане.
Бољи дани су дошли захваљујући вечном Случају Комедијанту. Софија Преображенска добила је ангину, па је Аида морала бити замењена опером Кармен. Поверили су јој главну улогу. Почела је да се шминка три сата пре почетка представе. Од узбуђења је добила грозницу, колена су јој клецала, а по лицу и телу почели су да јој избијају одвратно црвени печати. Први пут је видела Стаљина. Погледи гледалаца и извођача били су уперени према свечаној ложи где су се налазили Стаљин, Молотов, Калињин, Ворошилов, Микојан, Орджоникдзе, Бухарин, Риков, Јагода, Зиновјев, Киров, Камењев, Тухачевски…
Позвали су је у свечану ложу, и још док није дошла себи од овација Баљшог театра, била је представљена Стаљину и његовим „саборцима“.
„Свој успех, другарице Давидова – тихо је рекао – узмите веома опрезно, немојте да вас понесе, водите рачуна, не губите главу“. Ворошилов јој је свечано предао кутију чоколадних бомбона.
Стаљин је упитао: „А ви, другарице Давидова, да ли бисте желели да живите у Москви и радите у нашем Бољшом театру?“
Одговорила му је да мора размислити. Захвалила му на пажњи.
„Стаљин ме је одмерио искоса. То је био мушки, испитивачки поглед, којим се оцењује. Трајало је то тренутак, делић секунде, али тај поглед запамтила сам за читав живот. Стаљин ме је у мислима свлачио и опрезно одмеравао „ЗА“ и „ПРОТИВ“…
Кроз месец дана добила сам службени распоред о преласку у Баљшој театар.
У Лењинграду сам се била удала за оперског уметника Димитрија Семјоновича Нчедлидзе – Јужног. Од почетка брака, наши су односи били хармонични. После дугих спорења око мог преласка у Москву, сложили смо се да свако од нас има права на самосталан живот, али нам не треба да се разводимо нити да једно друго изгубимо“ (стр. 8 – 9).
(1932. године).- Роман великог вође и младе оперске диве је отпочео…овако.
„… Стаљина сам видела у пролазу на премијери Узалудне беспрекорности, а крајем децембра дошао је да слуша Демона.
У новогодишњој ноћи певала сам у Кремљу. После концерта, позвали су нас уметнике на свечану вечеру. Мене су поставили да седим између Стаљина и Ворошилова. Моји каваљери нису дозвољавали да ми буде досадно. Ј. В. је јео мало, и скоро да није пио. Гледао ме је са усхићењем. Осећала сам се спокојно, весело, лагодно. Све се завршило у поноћ.
У бунди сам затекла цедуљу, са непознатим рукописом.
„Поред Мањежа чекаће Вас кола. Шофер ће Вас одвести на одредиште. Цедуљу сачувајте“!
Потписа није било. Грозно сам се препала. Времена није било да се било с ким посаветујем. Напољу вејавица, хладна зимска ноћ. Упоредила сам одрееђене чињенице : присетила сам се како ме је Стаљин посматрао приликом нашег првог сусрета у ложи Бољшог театра. Како то да баш за време Новогодишње вечере ја седим за истим столом и то поред њега? Покушавала сам да одагнам помисао која ми се упорно наметала : он се једноставно заљубио. Кршила сам руке. На крају крајева, па лепе жене су и створене да би се допадале мушкарцима. Вековима су о томе писали мудраци, филозофи, песници, драматичари.
Код улаза у Кремљ пришао ми је човек средњих година. Учтиво ме поздравио, испитивачки погледао, а затим рекао :
– Кола чекају на Вас, у њима ћете се згрејати, на улици је сада хладно, тридесет и два испод нуле.
Високи сувоњави незнанац допратио ме је до кола, предусретљиво ми отворио врата и помогао да седнем. Мотор је зарзао, брзина се из часа у час повећавала. Назирале су се контуре Кијевске железничке станице и старе куће Догомировске трошарине. Пришли смо густо обраслој огради. Шофер је дао сигнал. Из стражарске куће изашла је група војника и цивила.
– Дамо, имате ли каква документа при себи? – питао ме је један чикица xиновског раста, очигледно старешина.
Његов дубоки глас цепао ми је уши. Показала сам му пасош и личну карту. Капија се аутоматски отворила. Појавила се лепа вила, налик на старински мајур с краја XVIII века. Једна ћутљива жена увела ме је у удобан салон. Зајапурена од хладноће, онако у бунди, бацила сам се на диван.
– А Ви сте већ овде, Вера Александровна? – зачула сам познати, неруски, грлени Стаљинов изговор.
– Да, Јосифе Висарионовичу, само што сам стигла.
– Одмах ћу се побринути да се раскомотите.
Жена је узела бунду, муф, капу и рукавице. Поглед њених великих сивих очију није казивао ништа.
Мора да сте и огладнели – меко је рекао Ј. В. – пођимо у трпезарију, тамо је постављено за нас. У мојој кући не треба да се устручавате.
Како је пријатно газити по меком растреситом тепиху! На малом столу снежно бели столњак украшен ажуром. Два прибора, префињени сервис. Виљушке, ножеви, кашике, од старог, квалитетног, масивног сребра.
Шта кажете? Реците отворено – да ли вас шокира ово о чему говори Давидова? На кога вас, евентуални читаоче, подсећа моћни и хедонистички Грузијац – на медведа или на човека који се заћорио у лепотицу?
Служи нас љубазна средовечна жена. Таквих деликатеса није било чак ни у луксузном бифеу Бољшог театра. Од самог изгледа хране осетила сам вучју глад. Наслађивала сам се ароматичним винима столетне старости. Нисам могла веровати да првог дана јануара једем свеже поврће – краставце, ротквице, парадајз, крушке, јабуке. Помало сам почела и да отупљујем. Приметивши моју збуњеност, Стаљин је тихо рекао :
– Из наших скромних резерви, за Вас су одвојили вино, кавијар, рибу, слаткише, поврће и воће.
– Много хвала! Већ је доста касно, време је да пођем кући, а и Ви сте вероватно уморни?
– Ми треба озбиљно да поразговарамо. Ако немамо ништа против, пођимо у другу собу, тамо нам нико неће сметати.
Стаљина разумети – веома је тешко. Акцент му је ужасан, а ја се нисам усуђивала да поново питам. После јаке вруће кафе и најукуснијег грога, било ми је сасвим добро. Нестало је и бојазни и сметености. Пошла сам за њим. Испоставило се да је Јосиф Висарионович нижи од мене. Ушли смо у собу у којој је био пространи ниски диван. Замолио ме је за дозволу да скине „френч“. Навукао је источњачки халат, сео поред мене и упитао ме :
– Могу ли угасити светло? У мраку се лакше разговара, а ја желим са вама искрено да попричам.
Не чекајући да одговорим, угасио је светло. Нашла сам се у тмини. Јосиф Висарионович ме обгрли. Ћутала сам. Затим ми спретно скиде блузу. Срце ми одједном залупа.
– Друже Стаљине, Јосифе Висарионовичу, рођени, немојте, ја се бојим! Пустите ме кући!
Уопште није обраћао пажњу на моје кукавно запомагање. Само су његове дивље очи у тами запламтеле још већим сјајем. Покуашавала сам да се извучем из његових, као клешта чврстих загрљаја, али узалуд. Није било начина да се повучем, назад се није могло. Стаљин је наставио да ме љуби, а његови штенећи бркови боцкали су ме по лицу, по бради, улазили ми у очи…
Ујутру сам се средила, а затим смо доручковали. Глатко избријан и намирисан, Стаљин ме упита :
– Како се осећате?
Одћутала сам. Замолио је да му дам ону цедуљу, а онда је одмах исцепао у ситне комадиће.
Имате ли стан?
– Не. Живим у позоришном дому, али намеравам да изнајмим собу у неком заједничком стану.
Стаљин се осмехну :
– Ја се надам да Ви умете ћутати и да се неће прочути да смо заједно провели новогодишњу ноћ?
– Разуме се, друже Стаљин!
– Можете ме звати по имену и очеству.
Док смо се опраштали, његове сиве кестењасте очи опет су успламтеле жућкастим сјајем.
Не заборавите околности под којима је ова књига настајала. Вера Александровна је на самом почетку упозорила свога секретара Гендлина да буде веома опрезан.
Пожељно је да се читалац стави у улогу Вере Александровне, да је разуме…
Она је једноставно била приведена и приморана да буде тајна љубавница најмоћнијег човека СССРа.
Постоји у бајкама нешто слично: Црвенкапа и вук, али није ствар у томе. Стаљин је поседовао чудовишну моћ, која је допирала – дословно – из таме.
Шта се, у ствари догађало иза зидина Кремља, евентуални радозналац може сазнати кроз исповест Стаљинове конкубине, макар са великим закашњењем. Боље икад, но никад.
Вера Александровна убрзо добија решење за трособан стан : решење јој је уручио „друг“ – руководиоц из Московског Совјета. Убрзо затим довезли су јој модеран намештај и увели телефон.
Савијајући се под теретом, шофер је уносио у моју собу Стаљинове дарове – кутије са разним деликатесима… “ (стр. 11 – 13)
( „Своје белешке немојте ником показивати и о овоме немојте ни са ким разговарати. Куцајте на цигаретном папиру, у једном примерку без потпуних података и, најбоље би било, одједном. Ово говорим због тога што сам врло добро упозната са силом и моћима органа државне безбедности. Ви морате бити свесни тога да обоје једнако ризикујемо. Ако би се мени нешто догодило, ја бих била принуђена да одричем све. Морате ме разумети, ставите се у мој положај…“ , стр. 14 ) – Ова молба коју је оперска дива упутила своме секретару и тајном сараднику, јесте и молба евентуалном читаоцу Гендлинове књиге.
„На сваком кораку осећала сам његову пажњу и схватила сам да он неће одустати све дотле док не буде нашао „бољу“ замену. Да ли ме је стварно чекала таква перспектива? Стаљину је било педесет и четири године, мени – двадесет и осам. Разлика је огромна! он је био господар ситуације. У сваком тренутку, према његовој жељи, могла је наступити моја професионална или физичка смрт.
Прошло је месец дана. За то време се ни једном није појавио у театру. Последње суботе, када сам излазила кроз службени улаз, пришао ми је возач Василије Петрович.
– Ако Ви, Вера Александровна, морате до куће, ја ћу Вас повести и мало причекати…
Ова његова предусретљивост ми је добродошла. Код куће сам скинула шминку и пресвукла се, јер сам знала да Стаљин не воли деколтоване хаљине. Због њега сам обула и ципеле са ниским потпетицама.
Опет позната вила. Унапред влада патријархална тишина. Послуга, чика – роботи безбојних очију, помогли су ми да се раскомотим. Нисам ни приметила кад се појавио Стаљин.
У овој готово идиличној слици Стаљиновог љубавног гнездашца, постоји и опис поверљиве домаћице, готово филигрански. “ Била је постарија, имала је црне разрогачене очи, поширок нос, усне танке као змија, а зубе стегнуте – само што не уједе!“ (стр. 17). Да се човек најежи…
У овој изузетној књизи постоје многа сведочанства, не само о издаји људскости и центру осињака, већ и о многим личностима из културе и књижевности бољшевичке Русије…
– Чуо сам, другарице Давидова, да сте добили прекрасан трособни стан?
– Много Вам хвала, огромно хвала! Стан је стварно предиван. Ј. В., и ја Вас молим да ме ословљавате по имену и очеству.
Стаљин се зајапурио :
– Запамтите, Вера Александровна, мени се у реч не упада нити ми се противуречи. Још мање ми се дају поуке и упозорења. Ја довољно знам како с ким треба говорити….“ (стр. 15 – 16 )
Грузијански демон, лицемеран и моћан, показао је наједанпут своје језиво лице и грозан карактер, гори и опаснији од вука из приче о Црвенкапи.
„Скаменила сам се“, каже Давидова даље. “ „Покајала сам се што сам га тако брзоплето прекинула. Стаљин је разљућен изашао, залупивши вратима.
Кроз један сат у салон је ушао свемоћни великодостојник, каваљер, спреман да испуни сваки женски хир.
– Хоћете ли да једете? – упитао је једноставно.
– Хвала , нисам гладна, вечерала сам у позоришту. Са задовољством бих попила шољицу кафе.
У спаваћој соби, димећи лулом, проговорио је :
– Хоћу да те видим при светлости, голу, не треба да се стидиш, ти треба у свему да ми помажеш.
Уредно је сложио своје рубље.
– Но, па што сте се укипили? Само бадава губимо драгоцено време.
– Јосифе Висарионовичу, рођени, па зар се са женама тако разговара?
Угасио је светлост, а потом ме позвао промуклим гласом. Пошла сам према гласу, кроз мркли мрак…
Донео је очишћене поморанџе, крушке, пиће, орахе, бадеме, чоколаду. Нисам се машила ничега. Одмарала сам се опружених ногу.
– Верочка, кад сте у гостима, не треба вређати домаћина, нарочито ако је кавказац.
На ноћном сточићу случајно сам погледала књигу професора Форела „Полно питање“.
– Можете је узети – тромо је рекао – књига је поучна. То Вам је поклон од мене.
Нисам се распитивала ни о чему. Просто сам знала да ће доћи време када ће он сам почети да прича о својим интимама и тајнама.
Стаљин је заспао. Затим сам и ја задремала. Пробудио ме је нежан додир његових руку.
– На нашем путу биће и застоја, и прекида – рекао је – али, настављаћемо даље. Ти си лепа, узбудљива, палиш моју кавкаску крв. Тешко ми је да се обуздам.
Ујутру је тихо устао и отишао, без поздрава…“ (стр. 16 – 17).
*
„Уколико ауторитет прерасте у вођу, а овај у харизму, онда се комуникација обично прекида и нема дијалога између вође и следбеника. Постоји само монолог : наредбе ка доле, аплаузи ка горе ( класична пример: Јосиф Висарионович). Други услов је доминација, која означава способност да се селдбеник лиши својих права. Уколико се то изведе психолошки вешто, онда следбеник то неће ни осетити. Права политичка виртуозност је следбеника лишити његових права и изазвати у њему осећање да је због тога срећн ауторитета је мистичност. Она је једна степеница ка обожавању. Мистичност даје осећање божанске моћи; прошлост се брише, о родитељима вође се мало чује…“ (Владимир Адамовић, ОД ВЛАСТИ ДО ПАРАНОЈЕ. Психобиографија Ј. В. Стаљина, Београд, Нолит, 1987, 259 стр. )
„Вођи треба дати што више атрибута натприродног: обични биографски подаци би га тога лишили; зато су и Стаљин и хитлер помно контролисали изношење података из личне биографије, а нарочито су пазили да се скоро ништа не сазна о њиховом приватном животу“ (стр. 95). Зна и због чега се људи подчињавају вођи. „Покушај неутралисања егзистенцијалне неизвесности путем потчињавања ауторитету старије је од историје; када је пронађено писмо, онда је остало само да се забележи уграђено искуство људских група – почев од хорде до племена – која су још у тами праисторије бирали вођу, којег ће следити, и на тај начин разрешити неколико основних животних проблема:
– преко вође се постиже стабилност реда и расподеле дужности и права;
– неутралише се агресија између припадника исте групе и она се усмерава напоље, ради преживљавања пред непријатељем;
– вођа обезбеђује сталност у васпитању, преношењу друштвено прихваћеног модела понашања;
– омогућава брзу размену обавештења..“ (стр. 92)
Зиновјев сведочи: “ потресла ме је мисао која је као муња севнула кроз мој мозак: стаљинизам у својој основи није био завера шачице злотвора, нити злочин, он је био тежња милиона дубоко несрећних људи да стекну ма и најмању мрвицу Светлости! Ето у чему је била његова непобедива снага! Ето у чему је био његов непролазни ужас!“ ( исто, стр. 122)
„… Стаљин је био прави наследник и следбеник Лењинове ствари. Стога се Лењин на крају и побунио против њега. Био сам уз Стаљина. И нимало се не кајем због тога. Знаш ли колико сам света ставио уза зид? Жалим, било је мало. (….)
Налоге за прогонства сам и ја давао. И не видим у томе ничег лошег. И сам сам више пута поправљао спискове. Понеког брисао. Понеког самоиницијативно уписивао. Па шта? Па хајде, пробај без таквих ствари! Да ли би дуго издржао? Да ли би много урадио? Другачије се није могло. Ако нећеш ти њега, он ће тебе. ТРЕБАЛО ЈЕ ЉУДЕ ДРЖАТИ У СТРАхУ И ТРЕПЕТУ. БИО ЈЕ ПОТРЕБАН ПОЛЕТ. БЕЗ ПОЛЕТА НИШТА НЕ БИСМО УРАДИЛИ. А ПОЛЕТ БЕЗ СТРАхА НЕ ПОСТОЈИ ( истицање, М.Л.) . Сада нема хапшења. А има ли много полета? Ето видиш!…“ (исто, стр. 124 – 125)
„А злотвори немају емоције, немају психологије – пише Зиновјев. Нагледао сам се те психологије код других. Психологија! Емоције! Ето, на пример, у нашој кући, у суседном стану станују муж и жена. Она је одмах нашла љубавника. И то не једног. Он такође доводи кући жене чим уграни прилику. И читава се њихова психологија састоји у једној ствари – уграбити погодан тренутак и направити још једну баналну превару. А све њихове емоције састоје се у бризи – само да не затрудни или не закачи неку венеричну болест. Спрат изнад нас станује професор. И он има своје емоције: да се дочепа новог стана преко факултета, јер му је испод части да живи у старом. Читава његова психологија је – да напусти стари посао и да пређе на нови факултет где су му обећали стан. Посматрао сам га и видео како је постао професор. У читавом његовом пређашњем животу те исте психологије нема ни за једну страницу…“ (исто, стр. 123).
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 