ДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 4)

Нестали су Бог, религија, храмови, пророци, психологија, емоције, личности у 20.  веку, као крзна дивљачи на Сахалину; избледели, прешли у легенде…

Све их је завејала, незапамћена историјска мећава, да би их затим Полет 20. века замрзао у својим  киклопским фрижидерима на неодређено време…

Уместо Бога – Вођа, уместо хришћана и личности – следбеници.

Вођа је преузео узвишене прерогативе Бога, цара, Цркве, Религије, Божанске Мисије и Послања, храма и Највише Истине…Не Личност, не храм, не Црква, не Бог – ВОЂА!

ХРОНИКУ 20.  века песнички је покушао да артикулише осамдесетих година  литвански песник Чеслав Милош, призивајући у сећање почетак  века, бродолом ТИТАНИКА, LA BELLE EPOQUE (1912), портрете хаљина (1912), монархе и локомотиве што  ригају пару и јуре кроз шуме с риком и тутњавом, и кључна дела светске поезије: Ускрс у Њујорку  Блеза Сандрара, ЗОНЕ Аполинера, призивајући фактографску поетику путовања преко Сибира ( Проза о Транссибирској железници и малој Жани из Француске, 1913);призивајући песме – снимке обеју Америка,  Африке и Азије…(„Ту енергију хватања стварности касније деценије стигле су да забораве, окрећући се експериментима са самом формом“, како пише Милош, свестан да они не означавају здравље уметности, и поред многих дивних достигнућа…)

Октобарска револуција је дошла са својим најистакнутијим вођама, који су добро знали (као и Милош) да се већ „пуних сто година плаћало за улазницу у једино праву европску и чак космополитску епоху. Француски  љубавни романи у жутим омотима читали су се на Дунаву и на Висли, Дњепру и Волги…“, и они су окренули лист, како се каже, и почели да на њему пишу, уз помоћ песника и пропагадниста, којих увек има, поглавља тзв. нове културе и књижевности, Корисне културе и Корисне књижевности…

Вођа је постао нова икона те тзв. нове бољшевичке епохе… Ето, то је амбијент, политички и суштински, егзистенцијални и суморни ХХ века.

Вођа – ? Како га дефинисати?

Шта је истина? Светини  сигурно не треба истина, већ хлеба и игара. Можемо рећи: Вође нема – без подчињавања следбеника. Вође нема – без ауторитета, поготову политичког.

Троцки је једном написао: „Вођа је индивидуална понуда на колективну потражњу“.

Судбину истине у последњој двехиљадугодишњој историји човечанства, у тзв. новој хришћанској ери, изгледа да је предодредио сусрет прокуратора Јудеје Понтија Пилата и Христа…

Рајх је сматрао да је ПОСЛУШНОСТ, „коју следбеник показује према власти и ауторитету, само рефлекс послушности коју је испољавао према оцу“. Рајх је – како је уочио један од истраживача феномена вође – „узроке те послушности не види у кастрационом  страху, као Фројд, или у биолошкој беспомоћности детета као Адлер, него у друштвено економским променама које су наступиле негде пре шест до четири хиљаде година. У доба матријархата сексуалност је била регулисана природним законима; у патријархату је замењена репресијом коју је вршила група која је имала економску власт. Њен представник у породици био је отац, а потискивање сексуалних потреба подређених (деце и жена) имало  је неколико циљева. Први је била потреба да се сексуална енергија каналише за економске потребе владајућег слоја. Друго, да друштво преко оца обезбеди континуитет покоравања власти кроз механизам поистовећивања : отац – ауторитет – власт. Тако друштво постиже још једну погодност : има преноснике власти ка свакој ћелији државног организма; отац постаје неприкосновена мини – власт, која преноси наредбе које стижу одозго…“

Ауторитет – како су запазили истраживачи – по правилу испуњава три основна услова : надмоћност, неједнакост у односу, једносмерна комуникација; комуникација, која је врло јака ка доле, ка следбенику, и врло танана ка горе.

Следбеник је увучен у игру – од праисторије до ХХ века. Какав ће тип односа успоставити према ауторитету, у који улаже сав свој емоционални потенцијал и наду да ће га извући из егзистенцијалне кризе, зависи од следбеника. Постоји неколико типова односа, међу којима је први и најчешћи тип – ОЧИНСКИ ОДНОС.

Да би Вођа био спречен, (раз)откривен, треба га – лишити атрибута натприродног и његове обичне биографске податке учинити доступним – свима, већини. Треба што више ствари изнети на видело о његовом приватном животу

„Од праисторије, преко Мојсија и Исуса до теократских вођа данас, осећање претеће опасности и неизвесне будућности често тражи своје разрешење не у постојећим демократским институцијама друштва, него у ауторитету и харизми. Кроз потчињавање војном, политичком или религиозном ауторитету, следбеник покушава да разреши своју егзистенцијалну драму, сматрајући да ће ауторитет, као Александар Македонски (356 – 323 п. н. е.) мачем пресећи овај чвор скоро неразмрсивих друштевно – економских и психичких сукоба…“

То су знали у историји – велики песници, они непоткупљиви, храбри у правом смислу речи; било их је који су се усудили да разоткрију вођу, или који су само у томе покушали, плативши високом ценом (главом, разуме се), чак и свој покушај…

Октобарска револуција је  дала за право словенским пророцима; потврдила је њихова пророчанства.

Потиснут је Бог, религија, храм, личност, психологија, емоције; уместо свега тога дошао је тзв. ПОЛЕТ, стаљинска школа полета, о којој је Зиновјев оставио поуздано сведочанство.

„Али памти – рекао је мој Стаљиниста – све оно што критичари говоре о нашем времену, у суштини је посматрање тог времена с позиција данашњег, а не пређашњег живота. И стога је све то лаж. Треба да знаш да је у историји наше земље наше време било најужасније, али и најлепше време. Проћи ће године и о њему ће сањати најбољи људи. О њему ће се стварати легенде. Једном сам (било је то тридесет осме) читавих месец дана одлежао у ћелији са једним момком, „непријатељем“ народа (оваква оптужба је формулисана у име Ствари). Причали смо о свему, био је  поптпуно отворен. Мрзео је Стаљина и читаву „његову банду“. Једном приликом упитао сам га шта би желео да постане. Одговорио је да у дубини душе гаји, ма колико то чудно изгледало, једну једину жељу – да постане чекиста или, у крајњој линији , бар партијски руководилац. Био је смео момак и држао се достојанствено, ни за шта се није покајао…“ (Александар Зиновјев, Полет наше младости, Просвета, Београд, 1985, стр. 123 – 124)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s