ОД ТИТАНИКА ДО ТИТОНИКА

ДВАДЕСЕТИ ВЕК (Издаја, 3)

 

Смрт је „главни јунак“ ХХ века. Александар Лукић вели:Смрт је гост који је дошао умивен /  и посребрен, кукајући и хвалећи себе /  истовремено. (1)

Милош опевајући трагедију „Титаника“, која је обележила  почетак хх века, присећа се горких речи Xозефа Конрада о бродском оркестру који је потонуо свирајући мирно, уместо да буде спасен мирно. Милош је знао: ПОЕЗИЈА СЕ ОДУПИРЕ ДЕЈСТВУ ВРЕМЕНА.

Чиме се одупире?(2)

Однос према протичућем времену се мењао, Милош је свестан тога. (3)

„Две ствари не дају се свести ни на какав рационализам: време и лепо. Од њих треба почињати“. (4)

Увидевши да је „стално размишљање о времену немогуће“, како пише Милош, “ јер би парализовало чинове, дошаптавајући како ће сваки чин бити узалудан“, Милош  закључује  да „људи морају стремети, волети, мрзети, оснивати породицу, зарађивати, борити се. њихови дани морају бити подвргнути  дисциплини коју намећу неодложни циљеви“ (стр. 263). Милош се сећа да га као дете нико „није посвећивао у страву протицања, сам сам на то наишао, имајући је дату некако од природе“ (стр. 264). На непуне две странице, затим, Милош приповеда о томе како је читао једну књигу за младе –  књигу Фенимора Купера –  дошавши до „замишљености над протицањем“ ; она је „увек…човека  пратила  и никад га неће напустити, само се њен тоналитет ипак мења…“

Било је пуно савршених или несавршених нихилиста, пуно оних  које је гурала воља за моћ…И углавом сви су прошли кроз темељне јаничарске школе владајуће идеологије, и многи су догурали до највиших звања и почасти, до академика и Изабраних и сабраних дела! И сви су описани у јединој историји српске књижевности  цекаовца др Деретића. Ко буде веровао Деретићу и његовим ученицима, буде ли неко од њих и написао историју српске књижевности, биће будала! Ниче је знао нешто битно, разликујући „око верно и неверно према сећањима“. (5)

Милош је дирнуо у један битан „проблем“. (6)

Том врстом поетике, испевана је или исписана Милошева књига , на први поглед, бизарног наслова ХРОНИКЕ, па и песма у њој ТИТАНИК (1912).

Сличном врстом „поетике“ прожета је и књига  „ЕВРОПА“, која је, чини се, синтетизовала оне стваралачке импулсе које су у себи садржале Елиотове поеме „ПУСТА ЗЕМЉА“, „ЧЕТИРИ КВАРТЕТА“ и Милошеве „ХРОНИКЕ“. (7)

Разлика између Ивана В. Лалића и Александра Лукића је, поновимо, у судбини њихових талената…( 9)

Време, у којем је била потиснута религиозност, и религија. Религија или религиозност је овде важна (зна то Чеслав Милош), због  ИСТИНСКОГ СВЕТА, који је „утемељен у погледу Бога, током многих векова…пружао обрасце уметнику који је имао наду да ће им се приближити не толико путем приближавања колико путем аналогија.” (10)

Или ако и дође до превођења, онда то иде замршеним каналима личних веза, етц. Овде су толико хваљени Видосав Стевановић, или тачније један концепт прозе којји је заступан, или који заступају прикривено и данас, сви они који су изашли из Стевановићевог „шињела“, који је опет изашао из неког „шињела“. Зар међу њима има и једног са неком бледом цртом генијалности? Било је писаца, у том послератном периоду српске књижевности којима се не може оспорити дар, али нити је Раичковић генијалан, нити Попа, нити Миљковић , нити В. Стевановић. Па и толико хваљена послератна песничка Тројка (Попа, Павловић, Раичковић), или Б. Миљковић, нису ли сви – прецењени?

Сви, осим Миодрага Павловића, јесу прецењени.Није их преценила релевантна књижевна критика, јер је, изгледа није било, већ око нихилисте.

Сликар Леонид Шејка, носио се мишљу да наслика слику ФАБРИКА ЛУТАКА, а Европа је у ХХ веку имала толико фабрика лутака! Шејка је себе сматрао сликаром деструктором, иако је био далековидији и хуманији од многих својих вршњака и саврменика и тзв. поборника конструктивне уметности, корисне уметности. Шејка није насликао ту слику, одустао је од ње, можда и зато што – како би Велимировић рекао – „човек још није спреман – лутка увек последња излази из гардеробе“…

Генијалност је смелост, писао је Берђајев. (8)  „Европа“ је донела  ДОБИТ, ону величанствену добит која се родила из слободе и смелости оног који је написао ту књигу. Тајна књиге „Европа“ је необјашњива, тајна слободе – бескрајна и неизрецива, као бездан (Старе Европе).

Ако читалац помисли да смо се толико удаљили од онога што смо започели са разлога мутних: подсећамо га да смо најближе нечему кад одемо најдаље. Не мислим да је Милошева песма „Титаник“ одлична – има и  бољих. Но, она је занимљиво компонована, мозаички, од цитата и стихова, размишљања и прозе. Такав начин обликовања песме  пружа аутору нешто што је блиско апсолутном видику. (11)

Призор бродолома је стравичан, Милош га описује веома једноставно, наизглед хладнокрвно и прецизно. Као да је свему присуствовао. (12)

„Чега су се уплашили?“ пита Милош на крају своје песме. Откуда то „ааа“ у новинама, те комисије, истраге, уличне баладе, брошуре и грозно-сентиментална легенда? (13)

Упореде ли се почетак и крај Милошеве песме – речи једног од спасених путника са Титаника, и речи песника на крају песме, види се да је пре катастрофе и бродолома “ свет… ишао равним путем“, да је то био „сањив свет“ склон дремежи, и да је свет, па и Европу бродолом Титаника натерао да  „протрља очи“.

Шта је у ствари Европу и свет узнемирило?  Страх од изазова Технике, Прогреса („Све веће, све брже, све савршеније“)? Страх од слутње будућности? Милош  бродолом, катастрофалан, означава као „безимену и безмилосну коб“. Ко од ње може  да заштити? Ко је пробудио Европу и свет? Катастрофа? Или Свемилосни Бог?Милош  се руга „цивилизованом свету“. (14)

Милош се питао: „Која је стварност истинска?…” (15)

Те године – када је потонуо „Титаник“, настају, каже Милош, „два кључна дела светске поезије, која су за предмет имала модерни град“ („УСКРС У ЊУЈОРКУ“ Б. Сандрара и „ЗОНА“  Аполинера). Поетику тих дела, Милош назива „фактографском“. (16)

„Шест предавања у стиховима“, којима се завршава Милошева књига „ХРОНИКЕ“, имају укус исповести („Исповедам се пред вама, мој млади разреде“), које Милош  у почетку не зна како да исприповеда. (17)

Милош је мајстор у састављању фрагмената, а на ово се одлучио „из очајне недовољности језика“.(18)   Милош се подухватио тешког задатка: да споји реализам и метафизику у поезији…

Катастрофа „Титаника“ била је наговештај свих преосталих катастрофа ХХ  века. (19)

ХХ  век је на свом крају: ко ће написати  шта је он све био, шта је у суштини био?

И од чега човек прво да крене ? Од смрти – смрти милиона људи? Да ли је и у једном веку људске историје било више жртава?  Људски живот је највећа вредност на свету. И живот најбезначајнијег човека  на Земљи вреднији је од свега другог. А у овом веку су убијали и обичне и необичне,  и ко зна у  име чега све не, немилосрдно, као што чини слепа сила, катастрофа.

 (Крајем једне децембарске ноћи, 1995.)

 

_______________________

(1)  Тај гост зида кућу вечну и

удобну, са девет прозорчића.

20. век, шегрт госта непознатог

и  острвљеног, трује утробе бродова, људи, и гризе  букове шуме.

Или седи на мућцима и кокодаче да га

сви чују.

1939. година је била важна, и 1993.

Побеђена је туберкулоза, али не ратови

и вести о ратовима.

Динамит је показао шта може, генетика ће бити моћније оружје.

Потомци ће наследити пустиње

и монструме. Пацифик има дно које је

обликовао  дух пећине.

На дну Атлантика је написана повест века,

од ТИТАНИКА до ТИТОНИКА.

Океанске дубине су подвукле праву црту.

Европа је трговала пребрзо и олако,

мењајући мапе, парламенте, подгревајући котао са уљем врелим и

саму себе ложећи…

(Одломак из књиге ЕВРОПА, Београд, Време књиге, 1995, стр. 68 – 69.)

Књига овог песника бацила је  у засенак све оно што се сматрало вреднијим спомена у развитку српске поезије у другој половини ХХ века. „Европа“ је кренула од највиталнијих токова европске и светске поезије, и понеки од критичара, доста старији од песника, који нису сасвим придавили своју савест, осетили су то и рекли јавно. Они који су могли да подрже ову  ванредну песничку књигу – српски елиотовци – оћутали су је, из побуда у које није тешко проникнути. Лукићу је пошло за руком да већ са тридесет и осам година напише књигу која надилази оквире књижевности у којој је обелодањена. Те јесени, када се Лукићева „Европа“ појавила, један од значајнијих српких песника – Иван В. Лалић – пише своју  песничку опоруку „Четири канона“. Лалић је више него плодотворан песник, талентован, образован, али – на жалост и упркос свему – пореклу и повољним  животним околностима – није имао црте генијалности, попут Александра Лукића. (Образложићу нешто касније ову тврдњу. Упућујем и на књигу Мирослав Лукић: Уметност маховине, Пожаревац, Ед. Браничево, 2003.)

( 2)  Памћењем.- „Памћење може да буде нетачно, – вели Милош, али оно ипак налази ослонац у линији, у боји, које спадају у ствари овога света и пружају упутства за то, кад је памћење тачно и када се памћење вара“ (исто, стр. 267).

(3)  Зна : „чак и кад не бисмо располагали никаквим другим датостима о појединим историјским раздобљима, био би довољан за постављање дијагнозе“ – однос према протичућем времену.

(4)  Вели Ч. Милош, у књизи есеја КОНТИНЕНТИ, Г. Милановац, Дечје новине, стр. 263. –   Преузео је Милош, у ствари, речи Симон Веј о контемплацији времена као кључу за људски живот. Контемплација је „тајна која се не да свести ни на шта, до ње ниједна наука нема доступа“.

„Тајна заслужује поштовање – пише Милош. Кад човек не би био свестан пролажења и свога живота и свих људских ствари, не би био човек. Такође му не би било доступно лепо, чија је сама суштина нетрајност и снага тренутка супростављеног протицању времена“ ( Милош, исто, стр. 263).

(5)  „Око нихилисте идеализује у правцу ругобе, неверно је према својим успоменама: оно их пушта да избледе и да се изгубе; оно их штити од самртничке боје, којом слабост боји све што је далеко и прошло. А што нихилист не чини према себи, не чини ни према целој људској прошлости: пушта је да се изгуби“ , F. Ниче  Песник Милош је на страни Ничеа због „ока верног“.

( 6) „Проблем је изузетно личан, – пише Милош, јер је у мојим песмама и прози ослонац за мене била упмаћена појединост. Не „утисак“ и не „доживљај“, „преживљавање“ – они су тако вишеслојни и тако тешко преводиви на језик, да су пронађени разни начини у покушајима да буду обухваћени – говор који опонаша „ток свести“, па све до изостављања правописних знакова, вербалну магму и булажење. Упамћена подробност, на пример, дрвених слојева у додиром руке излизаној дршци, по моме осећању је заслуживала да буде издвојена из хаоса утисака и преживљавања, да буде на неки начин очишћена, тако да би остало само око које несебично контемплира дати предмет“ (Милош, исто, стр. 269).

( 7 ) Те године, када се појавила Лукићева ЕВРОПА, као и претходних, много више се писало о небитним песничким покушајима: надувавани су балони, које су пробушити први ситни ружини трнови Времена, на које су налетели.

Неко коме се дало да напише ЕВРОПУ, даће Бог да напише и друге ванредне књиге: јер то је  неизбежна последица духовнога и стваралачкога развоја!  Оно што се није дало  песнику Миодрагу Павловићу, дало се песнику Александру Лукићу. Не може се говорити о некаквом утицају Павловића, или Милоша, или Елиота, на Александра Лукића: Лукић је наставио да открива и да развија што су претходници наслутили, начели, при том је Лукић генијалан по смелости којом задире у оно НЕНАЧЕТО.

(8)  „Природа талента није органска, није онтолошка, већ функционална. Природа талента није универзална. У таленту нема жртве ни усуда. Таленат може да ствара савршеније објективне вредности, него генијалност. Он је прилагођен захтевима диференциране културе, он је успешан. Генијалност са становишта културе није узорна; таленат је – узоран. У генијалности трепери целовита природа људског духа, његова жудња за другим бивствовањем. У таленту се оваплођује диференцирана функција духа, прилагођена захтеву који поставља свет. Генијална природа може да сагори, не остваривши у свету ништа вредно. Таленат уобичајено ствара вредности и процењује се. У таленту постоји умереност и одмереност. Генијалалност је увек – прекомерна. Природа генијалности је увек револуционарна. Таленат делује у културном просеку, са његовим „наукама и уметностима“. Генијалност делује у екстремима и зачецима и не познаје границе. Таленат је послушност. Генијалост је смелост. Таленат је „од овог света“. Генијалност је од „онога света“.  У усуду генијалности постоји светост жртвовања, које нема у судбини талента“ (Н. Берђајев, СМИСАО СТВАРАЛАШТВА, Београд, Логос – Ант,  1996, стр. 146 – 147).

(9)  Лукић је већ био написао са 38 година оно што је Иван В. Лалић покушао да напише на крају свога животног и стваралачког пута.Извињавам се због ових поређења; Александар Лукић се пре може поредити са Александром Пушкином или другим европским песницима профетима. Песник Александар Лукић је песник генијалне воље, која је могућа „само зато што је генијалност пре свега воља, страсна воља за другачијим постојањем“…

У послератној српској књижевности – поезији, прози, оној која је објављивана и била доступна публици од 1945. године, па до данашњих дана, на прсте једне руке могли би се набројити аутори изразите генијалности. То је било време у коме су доминирали нихилисти и безбожници.

(10) “Памћење је у томе играло важну улогу, али некако помоћну, пошто се схватило да „идеализација“, то јест извлачење онога што је за дату поједину ствар најбитније, јесте неизбежна. У цивилизацији званој хришћанском, визионари су се,, уосталом, доста неповољно односили према Мнемозини, називајући је „мајком палих природних муза“. И ваљда с правом, јер кад је услед обезвређивања света , остала сама, она се нија показала као поуздана водитељка“ (Милош, исто, стр. 271).

Поузданије је било нешто друго деценијама: имати политичког њуха. Писати онако како да се свиди некоме (утицајним структурама, уредницима, етц. ).

То поуздање је краткотрајно и бива срушено Вољом времена. Имамо толико хваљених романописаца и песника, овде, које нико и никада неће преводити на светске језике.

(11)  Тај метод нису измислили Розанов и Милош. Чеслав Милош започиње песму речима X. Б. Тејера – сведочењем једног од спасених путника са потопљеног Титаника: „Владао је мир и свет је ишао равним путем. Додуше, с времена на време дешавале су се несреће – катастрофе – као поплава у Xонстауну, земљотрес у Сан Fранциску или поплава у Кини – које су узбуђивале сањиви свет, али не толико да би га уздржале од поновног западања у дремеж. Чини ми се да је предстојећа катастрофа била тај догађај који не само што је учинио да свет протрља очи, него да га је и нагло пробудио и дао му темпо који се све више убрзавао, носећи са собом све мање мира, задовољства и среће. По моме мишљењу данашњи свет се пробудио 15. априла 1912. године“.

„Титаник“  је (како пише Милош), био изграђен као „највећи брод од почетка света. / његова је снага 50 000 коња“. Испред ових података стоји стих: “ Све веће, све брже, све савршеније“. Даље Милош вели : „И кренуо је на своје прво  путовање / Разглашаван масним словима по новинским ступцима, / Неутопљив, пловећа палата. / Стотине слугу спремних на сваки миг, / Кухиње, лифтови, фризернице, / дворане у којима је  електрична светлост стварала дневну видљивост, / Гудачки оркестар који је свирао регтајм / За даме и господу у вечерњој одећи. //  Брод носи 1320 путника, са службом и посадом 2235 људи.  /   Око један у ноћи лака шкрипа, као трење о стакло. / Али никаквог потреса. Заустављене су машине. Тишина. / Ноћ мрзла и ведра, звезде блеште, / Морска површина глатка као уљано језеро. / После тог сусрета с невеликим леденим брдом / палуба почиње да се нагиње предњим делом…“

( 12) „И све урања, меко прогутано, / с неком подводном јеком, грмљавином“, каже Милош. „А тада се над површином вода разлеже  крик, /  Зов из хиљаду и више грла. Из  даљине је то, / Вели сведок, звучало као капела цврчака у лето, / Најпре гласно, затим све тише, /  Док после једног часа није умукоо. Нису потонули, смрзавали су се, / Пловећи у својим појасима за спасавање. Погинуло је /  1522 лица. Касније, на таласима, бродови су их  / Налазили. На пример, тело смрзнуте жене / Ношено једром – ноћном кошуљом коју је надимао ветар“.

Милош наводи и речи химне коју је изводио оркестар „Титаника“.

Катастрофа је била велика, али у поређењу са земљотресом у Месини из 1908. године  (око 84 000 жртава), или са жртвама руско-јапанског рата, била је мањих размера.

Али узнемирила је и пробудила Свет.

(13)  „Т и т а н и к  –  крај једне ере? Да ли зато што је изгубљено осећање сигурности? Што нас ништа не штити, ни новац, ни свакодневно преоблачење за вечеру, ни мирис цигара, ни Прогрес? Ни нарави, ни учтива и одана послуга, ни грчки и латински у школи, ни закон, ни наука, ништа. А да ли је људе икад нешто штитило? Зар је могла дфа буде спречена безимена и безмилосна коб? О, цивилизовано човечанство! О, молитвени заговори, о, амајлије“.

(14) „Чеслав Милош је хРОНИКЕ писао у својим позним годинама и истовремено пред крај нашег неславног века – пише преводилац П. Вујичић у поговору. Он размишља о свом пређеном путу и покушава да начини биланс губитака и добитака нашег столећа. Највише места посветио је раздобљу срећног почетка века, како каже, „можда зато што су сви људи који су тада деловали, познати ми и непознати, помрли, па прича о њима одмах има ’боју вечности’ . “ То је углавном тачно, али Милоша је, од младости до најпознијих дана, привлачила хераклитовска* тема о „реци времена“.

* Милош у „Уводу“ у песме  (II ЗА ХЕРАКЛИТА, 1984 – 1985) ( међу којима је и песма о Титанику), вели : „Из непознатих разлога још од ране младости или чак од детињства био сам нарочито осетљив према причама о пролазности људи и ствари. Тешко је тачно истраживати какви су ту деловали утицаји, мада бих неке књиге умео да наведем. Овако или онако, није случајно што сам на матурском испиту, изабравши тако-звану слободну тему, писао о хераклитовој „реци времена“ „.

( 15)  “Да ли она прва, сурова, која нас рањава, обезвлађује, заводи обећањима, или она друга, очишћена, пунија, можда онаква какву виде бестелесни духови? „Милош верује да „постоји још и трећа стварност тешко је просудити до које мере је истинска : она коју налазимо учвршћену у језику људског говора или слика, увек непотпуна, разбијена на делиће, одломке, и која се поново слаже  по закону одбира или форме. Мој двадесети век надирао је на мене мноштвом таквих сведочанстава с  непрестаном променом, с “ историјским убрзањем“, потурајући ми мемоаре, романе, смењиване сликарске школе,, и изнад свега „фотографију из епохе“ и филмску траку од почетка настанка филма. У поређењу са доживљеном и никад не учвршћеном стварношћу, била је то кап у мору, али несумњиво су се у мојој машти наслојавале једна на другу сцене које сам сам гледао и оне које су ми дошле из лектире, из посета музејима модерне уметности, из филма. / У мојој глави се током десетина година слагала прича о моме веку, без илузија ипак у погледу могућности да се он затвори у некаквом роману с омотом у боји. Просто су се враћали јурећи један за другим кадрови огромне траке и позивали да овај или онај зауставим. На томе заустављању почивала је у знатном степену моја поезија (истакао М. Л.)“.

(16)  „Ту енергију у хватању стварности касније деценије стигле су да забораве, окрећући се експериментима са самом формом, који за мене лично не означавају здравље уметности, и поред многих дивних достигнућа. //  Оно је био почетак века, сада је крај, и мој фактографски метод је другачији, чини ми се да служи контемплацији времена “ (истакао М. Л.) ( Милош, ХРОНИКЕ, стр. 38).

Милош је писао „ХРОНИКЕ“ тако што је (треба му веровати), „попустио узде документације и маште, да би моја скрпљена хроника имала прилике да серазрасте у ширину и дубину, а да њена кондезујућа суштина подсећа подсећа како кашиком не може да се исцрпе море“ (исто, стр. 41). Милошева машта воли да се обраћа „према La Belle EPOQUE, према раздобљу од пре 1914″ и сам наводи неколико разлога зашто : “ Мада постоје ваљда и други разлози мога занимања за поменуто време. Двадесети век, нимало идиличан, припремао је реквизите за представу која је убрзо требало да почне, на жалост, симболични ножеви, мачеви и бодежи имали су да се покажу као чак превише прави, а уместо црвене боје употребљена је крв. Отуда тренутак заустављања пре но што је 1914. године подигнута завеса…“

(17)  Милош не може а да не скаче са ствари на ствар, да се не присећа своје младости, врелих плажа Јадрана, и многих других појединости, смрти библиотекарке и видиковаца логора, такозване Историје. У  Предавњу В вели : „Исус христ је васкрснуо. Ко у то не верује / Не треба да се понаша овако као ми / Који смо изгубили горе и доле, десно и лево, небеса и поноре, / И покушавамо некако да изгурамо, у аутомобилима, у постељама, / Мушкарци хватајући се за жене, жене мушкараца“. ПРЕДАВАЊА и своју књигу ХРОНИКЕ Милош завршава стиховима: „Памћење затвара своје тамне воде. / А  они, као иза стакла, гледају и ћуте“.

Који „они“? Они потонули са „Титаника“? И они, многи они, које је Милош знао (и небројено много оних које није знао)?

„Такве гомиле, забога! Како је то могуће / Да су сви хтели да живе, и нема их?“

Оно око чега кружи споменута Милошева књига, бавећи се хх веком, то је покушај обухватања  тога века, почетка, средине и краја.После песме „Титаник“ следи песма „Прво извођење“ (1913). Реч је о првом извођењу балета „Посвећење пролећа“. Милошева песма се завршава стиховима:“ Стиже Дионис, блешти маслинасто-златан у рушевинама неба. / његов крик земаљског уживања одјек разноси у славу смрти“.

(18) „Стога нека буду међусобно помешани исечци из новина, одломци из књига, личне успомене, реминисценције из прочитаних дела –  и овако и онако је лоше, али може бар нешто да се ухвати, више него фотографијом“…

(19)  Катастрофа – грчка реч – преводи се на српски језик као : окренем, обраћам, преврнем. Она значи и, а): пропаст, слом; потресна изненадна велика несрећа; и  б): догађај који доноси за собом тешке последице. Она значи – поетски – у драмском стваралаштву – преокрет пред завршетак драме.

Катастрофизам, у геологији, представља теорију по којој је – супротно од актуализма (учења да је сва стварност непрекидна делатност, акт, настајања, самостваралаштво; теорија о душевном животу по којој је овај живот стално збивање, процес) – до данашњег изгледа земаљске коре и до других појава на Земљи дошло катастрофом, тј. силним поремећајима и наглим променама у природи.

Катастрофизам као да је обележио ХХ век.

Али, зар не беше и неких других векова који су обележени  катастрофама?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s