КАКО ЈЕ ИЗДАЈА СТИГЛА У РУСИЈУ

Цветајева је написала стихове посвећене Рилкеу:

У Русији си бивао онај свет си на овоме Гледао.

Јосиф Бродски сматра:

Ове речи су диктиране јасним сазнањем трагичности људског постојања уопште и схватањем Русије као најапсолутнијег приближавања њему. (1)

Да ли је Пејчић (2), пишући свој оглед, имао прилике да прегледа РЕКВИЈЕМ ПЕСНИКУ РИЛКЕУ Ј. Спиридоновић – Савић?И ако јесте, да ли му је пала у очи та ситна разлика у два превода исте Рилкеове песме?  Живојиновић пише малим почетним словом личну заменицу („ти“), Јела Спиридоновић – Савић увек великим почетним словом. Обраћа ли се у тој песми Рилке – Богу, како мисли Ј. Спиридоновић – Савић, или – Лу Саломе?

У  Пејчићевој књизи, поред низа других односа, разматра се и познанство Рилека и Лу Саломе.(3 )

Рилке се, певајући о љубави уздигао изнад ситносопственичке категорије поседовања. (4)

Значајно Рилкеово ДЕЛО (поезија, проза, студије) броји око тридесетак књига.На српски језик је – после Рилкеове смрти – до данашњег дана – преведно понешто (5) , ни изблиза онолико колико би српском читаоцу који не познаје језик на којем је Рилке писао било потребно да стекне пунији увид у Рилкеово Дело.

Како је издаја стигла у Русију,уверљиво је испричано у истоименој Рилкеовој руској бајци.

Како су књижевни јаничари, паше и велики  везири стигли у нашу књижевност, нарочито после Другог светског рата?

            И какав је учинак ове „књижевне елите“ која у нашим књигама о књижевној историји и књижевној критици постоји под другим, прилично безазленим и конспиративним именима?

Зар не би било вредно труда написати књигу (књиге!) о томе?  И није ли  Рилкеова руска бајка, Како је издаја стигла у Русију, више него привлачан и згодан повод и увод у причу о томе?

Ту причу треба понављати Русима и Србима у овом ХХ  веку! Мени, свима нама, Теби, евентуални читаоче!

Издаја и превара су велики грехови. Издаја је, дакле, стигла у Русију, у бајци (у збиљи!), захваљујући једном од страшних царева, Ивану Васиљевичу. Захваљујући његовој грамзивости за златом. Са престола врховне власти, владара не зраче ИСТИНА и ПРАВИЧНОСТ већ последице ЛОШЕ САВЕСТИ.

Није битно да ли у тој  руској бајци  коју је препричао Рилке руски сељак који гради своју цркву представља особењака или јуродивог, или самог Бога: важна је је истина.

Бог и стари сељак могу да живе без злата, Цар и богаташи – не!

Јосиф Бродски је у својој четрдесет и осмој години написао један од својих изврсних есеја БЕКСТВО ИЗ ВИЗАНТИЈЕ.

Бродски описује, поред осталог, „делиријум и ужас Истока“. Прашњаву катастрофу Азије.

Пишући о прашини, Константинопољу, Бродски покушава да проникне у проблем и смисао историје и полази му за руком да успостави в е з у између Првог, Другог и Трећег Рима (Москве).

Тешко је, заиста, оспоравати аргументацију Бродског, његово схватање „линераног принципа“ историје.

На византијском двору су млађег брата кастрирали, из предострожности, да му случајно не би пало на памет да једног дана постане претендент, да угрози старијег!

То се све дешавало у време процвата византијске уметности. Јосиф Бродски је, као песник и човек, згрожен над том праксом. (6)

______________________

(1) В. у књ. Бродског, УДОВОЉИТИ СЕНЦИ, Г. Милановац, Дечје новине, 1989, стр. 184, есеј Фуснота за поему.

Бродски даље пише :

Овај стих потпуно укида бесадржајна расуђивања о томе да Цветајева није прихватила Револуцију. Наравно, није прихватила : јер  ’прихватити’ убијање – независно од идеала у име којих се оно врши – значи бити саучесник у њему и издајник мртвих. „Прихватити“ једнако је тврђењу да су сви мртви гори од оних који су остали у животу. Слично „прихватање“ је позиција надмоћи коју заузима већина  (живих) у односу на мањину (мртвих) тј. најодвратнији облик моралне изопачености ( стр. 184).

Поема Марине Цветајеве је у неку руку и реквијем за Рајнера Марију Рилкеа.

Код нас о Рилкеу нико није писао као Бродски, осим Јеле Спиридоновић – Савић (Реквијем песнику Рилкеу, часопис ХХ ВЕК, Београд, децембар 1938, бр. 10, стр 678, и даље): Рилке није умро, каже Ј. Спиридоновић. Он не може умрети. Његово врело и ретко племенито срце куца и даље у његовим песмама.

Две жене, песникиње, Цветајева и Спиридоновићева, на различитим странама словенског света наслутиле су религиозно – метафизички опсег Рилкеова дела.

Ј. Спиридоновић – Савић зауставила се нешто дуже на Рилкеовој КЊИЗИ ЧАСОВА, верујући да је то најдубље, што је песник дао уз „Елегије“ где је заронио још дубље, у оно Последње (стр. 673). „Инспирацију за „Књигу часова“, – пише Спиридоновићева – неку врсту модерног молитвеника за религиозног човека ван цркве, без догми, добио је Рилке у Русији. Добар је део тамо и испеван. Морамо овом приликом константовати једну чудну парадоксалност : да је прави релегиозни човек изван цркве и укалупљене религије скоро увек Исус ван Јеврејства, Буда ван Браманства. Јер  религија није религиозност, него само покушај да се укалупи металогично у логичне облике, и надемпириско интелектуализује. Прави религиозни човек буни се, осећајући да то није оно право, што он у дубини душе носи. Не, нису то ни Албертус Магнус ни Тома Аквински са аристотеловском метафизиком хришћанства, но усамљеници, скривени ћутљивци, свеци и мистици и сви мали и непосредни, који о религији можда не могу, нити знају и речи рећи : али је живе. Једино то непосредно проживљавање, тај мистични однос, јесте права религиозност. Таквом чистом, директном правом религиозношћу инспирисана је  ова дубока и дивна књига“ (стр. 674, исто).

Овај  једноставан и старински језик Јеле Спиридоновић – Савић ближи је, разумљивији и пожељнији од кићења перјем учености, надмености и испразности неких књижевних критичара који можда у себи мисле да свет почиње са њима, или са њиховом  (де)генерацијом. Рајнер Марија Рилке је више него књижевна громада и незаобилазна појава модерне поезије ХХ века, баш зато што је – како то Јела Спиридоновић – Савић вели – „члан оног узвишеног братства, које иде од Платона, па преко Платона и Неоплатоничара, Св. Августина тог пламеног Боготраженика, преко средњовековних хришћанских мистика, Мајстор Екхарта нарочито, до песника Ангелуса Силезиуса и немачких романтичара (Шелинг, Хердерлин). Тај бели храм подигнут Богу у овој књизи рукама најфинијег песника, јесте најчистије религиозно узвишење, које је дао песник (….). Намеће нам се овом приликом разлика између њега и Емила Верхарна. У колико Рилке говори као мистик, непосредно, без догми и цркве, монаси Верхарнови су пре свега католици. И иначе права религиозност овде је замењена  естетизмом. Све што је код Рилкеа крваво проживљавање, код Верхарна је у лепоти или у патосу речи, у сликама и штимунгу. Значи спољњем; док је Рилке сав окренут унутра“ ( исто, стр. 674). Јела Спиридоновиђ – Савић уочава три слоја, три дела Рилкеове КЊИГЕ ЧАСОВА, уочава да су по својој суштини савршено различити: „Први је религиозно метафизички и креће се око питања бића Божијег и његовог односа према свету и човеку. Други контемплативно мистички, да у трећем делу та проживљавања буду преведена у практичан живот. Као што видимо, религиозност Рилкеова у овој књизи, није нека окренутост од овог света, но продубљеност религиозног бивствовања, ради максимума мира, доброг и среће на овом свету, јер је временско део Вечнога“ ( исто, стр. 674).

Рилкеово схватање појма Бога? “ Као и код већине побожних“, како пише Ј.С.С. – „Бог је и за њега непознати Бог: тмина из које ниче; тамна дубина; земља коју је тешко осветлити; вечни и неразумљив; непостижан и несхватљиво дубок. Код њега однос света према Богу јесте однос стварног према ствараоцу. Бог је створио свет, да би му рана усамљеност била мање болна. И отуда утешна мисао да ми требамо Богу. – Не носи човек већ самим доласком на овај свет лик Божији, но у дубини душе дат је тек зачетак тога лика; на самом човеку је, да ту  рођену му клицу развије до божанског. Човеку је дата слобода избора хоће ли то учинити или не. –  По Рилкеу тај  зачетак, који је свакоме у дну душе усађен, кад почне да клија, душа почне да се узнемирује чежњом за Богом, оном истом глађу Бога којом су се онако болно и мучно носили сви мистици и Боготраженици.“

Други је део  (КЊИГЕ ЧАСОВА –  опаска , М.Л.) „контемплативно мистичка. Наша људска душа у раноме детињству, верујући све, не размишљајући до наивно, јесте једна неподељена, јединствена целина. Отуда осећање оне дивне хармоничне сигурности детета, оне пуноће срца, оног сећања, среће. Али код мисаоног човека, то јединство душе немогуће је одржати, јер некад раније, некад касније, пролази он кроз мучне кризе; сумње о смислу свега: нас, живота, света, те нам одатле детињство изгледа као неки дивни, далеки, изгубљени рај. Губећи с једне стране ту јединствену неподељеност душе, обогаћујемо се с друге стране разноликошћу животних искустава. Но сва та искуства нису у стању да нас учине неосетљивим за осећање бола : да је нешто напрсло у нама. И онда почиње, она, од мистика често помињана окренутост дубинама сопствене душе, једна несвесна чежња, да се опет некако оствари негдашње њено јединство. Али сад не више оно наивно, из детињства, но ново које се гради на болним рушевинама многих бивших вредности. Да, у самоћи душа зри. Постајање тишим и упрошћенијим, то је оно исто чему нас уче и Екхарт, и Тома Кемпјски и Сан Хуан дела Круз и многи други мистици, јер се само у тој унутрашњој тишини и самоћи чује божанствени глас, и сазнаје, шта он од нас тражи или нам налаже. – У тој тишини, самоћи и преданом чекању, човек открива опет ону некадашњу пуноћу душе, оспособљавајући је за њено цветање и њено зрење. Религиозна магија : усамљености, тмине и ћутања, јесте нека врста спремања, предуслов дубљег сазнања и понирања у оно последње. Уколико ми познајемо живот мистика ( а ево већ скоро две деценије како се њима бавимо) ово је једини пут могућан истинском проживљавању Бога. Сличан пут нам показује и велика Шпанкиња Тереза из Авиле у своме „Унутарњем замку“ како она душу назива. – Али ово преживљавање, није код Рилкеа као ни код већине мистика, некакав Сан о Богу, но почетак тек, спремање за активност у животу, за једно достојније и продубљеније живљење, на радост ближњег и нама самима. Са човеком, који кроз те унутрашње фазе или степене прође, деси се нека врста васкрсења унутрашњег, оне јединствене недељиве детиње душе, и човек постаје опет цео : у чистоти, вери и сигурности. Из овога видимо да Рилке у овој књизи још није окренут  од овога света, као у својим „Елегијама“. Овде он гледа и боажнско и земаљско. Бога у живот спустити или живот пустити да процвета до Бога. Ово је још етапа на путу. – И настаје хаџилук кроз живот, где се душа, препорођена, обогаћава искуством и још увек расте…“  (исто, стр. 675 – 676).

(2) Јован Пејчић: ТАЈНА И КРСТ, Рад Београд, 1994.

(3) „Поткрај столећа Рилке и Лу су нераздвојни“, пише Пејчић. „Са брачним паром Андреас песник два пута  путује у Русију, 1899, и 1900. године. – Љубав према Русији Рилкеу је пробудила управо ЛУ.Петрограђанка по рођењу, она је отаџбину напустила са деветнаест година. Од 1880. године живела је у Западној Европи, најпре у Швајцарској па у Немчакој, где се 1887. године удала за познатог оријенталисту Карла Fридриха Андреаса. Духовну везу с Русијом није, међутим, никада прекинула“ (Пејчић, стр. 74). Пејчић сматра да је прво Рилкеово путовање у Русију „вредније спомена“ и то одлично аргументује. “ У првој својој московској ноћи – како пише – у свечаном опходу за Васкрс, Рилке је, тако, помешан с народом, побожно носио упаљене свеће и, у заносу Божјем, молио се заједно са Русима Богородици Иверској за спас душе своје и душа ближњих својих. – У писмима Лу захвално је, после, понављао : “ Порука ми је оне московске ноћи дата на ретко велики начин, она је ушла у крв и срце“…“ (стр. 76)

Пејчића занима – Лу Саломе, “ фасцинантна као жена и као личност“, баш зато што је била „у извесном смислу ДУХОВНИ ИНСПИРАТОР тројице највећих у њиховом послању: философа Ничеа, песника Рилкеа и психолога Фројда. Ниједан од њих није заборавио Лу ни у последњим годинама, па и данима свога живота“ ( исто, стр. 78).

Многе песме посветио је Лу, пише на почетку свога огледа Пејчић, па и ове стихове: “ Лиши ме вида: гледаћу твој лик, / запуши уши моје: слушаћу те…“

Ту песму, коју наводи Пејчић, препевао је Б. Живојиновић.

Ту исту песму превела је и Јела Спиридоновић – Савић: “ Угаси ми очи, могу да Те видим, / затвори ми уши, могу да Те чујем…“, итд. Као увод у тај превод, Ј. С. С. пише децембра 1938 : “ Немојмо мислити да у жилама нашег песника није текла врела крв. Ево како се обраћа Богу…“

Пејчић истиче да споменути Рилкеови стихови, „можда у целокупној немачкој књижевности, изражавају силовитост љубавног заноса који је мушкарац у стању да осети према жени …“ (стр. 74).

Јела Спиридоновић – Савић, пак, пишући о овој истој Рилкеовој песми, каже нешто што може бити одговор:

„Заиста овде има пламеног жара. Рилке, како тврде они, који су га интимно познавали, чулник и страсник, остварио је чудо : урођену страственост крви сублимирао је и пренео у спиритуално“.

Поред осталог и песник љубави, песник који је о љубави рекао битне ствари, Рилке је наслућивао трагедију сваке људске љубави. Та трагедија је потицала „од идеје поседовања својине с којом је ми обично везујемо. (…) По Рилкеу, волети значи : одрећи се жеље бити вољеним. Ми у ствари морамо тек учити да волимо. Љубав, тек потпуно ослобођена од егоизма, постаје права љубав, тј. тек онда кад је у стању постати самозаборавном службом другом, без граница. Давати, давати и увек неуморно давати, одлика је праве љубави“.

Јела Спиридоновић – Савић истиче како је Рилке „дубоко задужио нас жене. Може бити од трубадура на овамо, ни један песник није с тако дивном нежношћу уздигао жену као он“. Јер Рилке је разликовао ПРАВУ и  егоистичну, ЛАЖНУ ЉУБАВ.

Изванредном КЊИГОМ ЧАСОВА – насталој у Русији – Рилке је бојама „најрасцвалије чулности“ сликао „натчулну спиритуалност мистике“.

Песник који је знао да ослушкује црвено пенушав шум сопствене крви могао је да је „претвори у оно, што хоће. Са песником Рилкеом, постале су многе ствари опет велике. Он је дао поезији опет ону узвишену племенитост, онај елан душе на више: ка идеалу. А у том песниковом идеалу, огледа се само његово срце“.

(4)  „То одрицање својине у љубави и сиромаштву“ – како пише Јела Спиридоновић – Савић- „долази већ у надличне културне проблеме. И као свака права етика ставља нас пред један задатак и страховит напор : преображавање наше душе, од онога што јесте, у о но што треба да буде. То је страшна збиља сваког правог морала, који је апсолутан и увек исти кроз векове, а у чијим дубинама лежи нешто, што негира пуну вредност временског живота, тражећи одрицање, отказивање, до у последњу жртву, а да би оваплотило оно, нешто велико и тамно у коме слутимо Смисао вечити. – Мисао смрти мучила је песника још од ране младости. – Симбол смрти, онај вечни скелет с косом, далеко је од  Рилековог схватања. По њему смрт је нешто наше, интимно, у мени, у теби, у свима нама. Скривена као венење у цвету, труљење у воћци. И баш зато што је усред наших бића, некако нам је ближа, мање страшна, своја. Али и за праву, своју смрт, треба спреме, и рашћења унутрашњег. Јер нам је смрт туђа и тешка кад није наша, кад нас узме, пре но што смо је у стању спремно пригрлити“ ( исто, ХХ ВЕК, бр. 10 / 1938, стр. 677 ).

(5) Београдска Просвета је 1988. године објавила ПРИЧЕ О ДРАГОМ БОГУ И ДРУГЕ ПРИПОВЕТКЕ (Рајнер Марија Рилке; изабрала и превела с немачког Вера Колаковић; поговор написао Јосип Бабић, стр. 181) .

Треба одмах рећи : парадоксална је судбина Рилкеове ране прозе. Ј. Бабић подсећа : „ни књижевни стручњаци, па ни сам аутор, нису јој признавали неке нарочите вредности, а за најшири круг читалаца она је била, а можда и остала, међу  најчитанијим делима овог песника. Једино „Приче о драгом богу“ и новелу „Час гимнастике“ песник је сам уврстио у  шестотомно издање сабраних дела које се, после његове смрти, 1927. појавило у едицији издавачке куће Инзел“.

Просветино издање подељено је у два дела : Друге приповетке ( од Краља Бохуша до Часа гимнастике) и Приче о драгом богу ( од Бајке о божјим рукама до Приче тами испричане).

У овом другом делу је и прича КАКО ЈЕ ИЗДАЈА СТИГЛА У РУСИЈУ (стр. 129 – 134).

„…Фолклорно руско схватање побожности и религије привукло је песника Рилкеа. У причи КАКО ЈЕ ИЗДАЈА СТИГЛА У РУСИЈУ, Рилке пише како има “ овде у суседству још једног пријатеља. То је плавокос, одузет човек који и зими и лети седи у столици покрај прозора. Понекад изгледа веома младолико а на његовом лицу, које непрекидно вреба, има дечачког. Али има дана кад стари, кад минути прелазе преко њега као године и наједанпут постаје старац чије су се мутне очи већ отарасиле живота“ (стр. 129).

Приповедач Рилке повремено разговара са овим одузетим човеком. Један од разговора је и о Русији у коју је Рилке путовао и вратио се. Одузети Евалд се распитује о Русији, Рилке одговара суптилно. Каква је то земља Русија; да ли је на истоку или на северу и са којим се земљама граничи? Дијалог између болесника и песника је писан изврсно.

Русија се  г р а н и ч и „с Богом“. – „Је ли Бог земља?“, пита Евалд. „Не верујем – каже Рилке – али у примитивним језицима многе ствари имају исто име. Ту је, дабогме, једно царство, тј. Бог, а онај који њиме влада такође се зове Бог.  Примитивни народи често не разликују  свог цара од своје земље; обоје су велики и добри, велики и страшни“ (стр. 130). „А примећују ли у Русији то суседство?“, пита даље Евалд. “ – У свим приликама. Утицај Бога је веома моћан. Ма колико волели да увозе из Европе, оно што увозе са запада постаје терет, чим пређе границу. Понекад срагоцени терет, али само за богате, тзв. ’наобразоване’, док с друге стране, хлеб од кога народ живи долази од другог царства“ ( стр. 130).

Тако како је говорио руски сељак који гради своју цркву може говорити само јуродиви или Бог. То је поучна, дивна побожна прича за децу.

Рилке је прича болесном Евалду, па онда осталој деци.

И мало даље: “ у Русији још много тога долази од Бога. Стиче се утисак да најпре он мора све да одобри, сваку одећу, јело, сваку врлину па чак и грех, пре него што уђе у употребу. Болесник ме готово уплашено погледа“ (истицање, М. Л. ) . Због чега уплашено? Због свемоћи Божије?

Рилке примећује болесников страх и ограђује се : “ Ја се само позивам на бајку – пожурио сам да га умирим – такозвану  б и л и н у, некада познату у Немачкој“.

И Рилке укратко исприча садржај бајке : Како је издаја стигла у Русију

*

  – Страшни цар Иван хтео је да наметне суседним кнезовима данак, претећи им великим  ратом уколико не буду слали злато у бели град Москву. Ови се посаветоваше и сви једногласно одговорише : задајемо ти три загонетке. У речени дан ( који ти ми одредимо) дођи на Исток, код Белог камена, где ћемо те чекати и донеси нам њихова решења. Уколико буду тачна, даћемо ти дванаест врећа злата које од нас захтеваш. Узе да размишља цар Иван Васиљевич али га ометаше многобројна звона његовог белог града Москве. Тад позва своје саветнике и учене људе и нареди да сваког који не буде знао да одговори на питање, нагог одведу на велики Црвени трг где се управо градила црква посвећена Василију, и да му једноставно одрубе главу. У том послу му је тако брзо прошло време да се он ускоро нашао на путу за Исток, према Белом камену, где су га чекали кнежеви. Није знао да одговори ни на једно од питања али јахање трајаше дуго и још је постојала могућност да успут сретне каквог мудраца; јер тада многи мудраци беху у бекству пошто су сви краљеви имали обичај да наређују да им се одруби глава ако им нису изгледали довољно мудри. Такав му не дође на видело али једног јутра угледа он старог брадатог сељака како гради неку цркву. Баш је стигао до кровне конструкције и постављао мале летве. Било је право чудо што је стари сељак непрестано силазио с крова и узимао само по једну летву с  гомиле где су биле сложене, уместо да понесе више њих у дугачком кафтану. Тако је морао стално да силази и да се поново вере. И није било тешко погодити да ће он на овај начин све те стотине летава поставити на своја места. Цар због тога постаде нестрпљив. „Глупане“, узвикну (тако у Русији углавном зову сељаке), „било би далеко једноставније да се натовариш летвама па онда да се успужеш на кров цркве“. Сељак, који је управо био сишао, застаде, стави руку испред очију и одговори : „Царе Иване Васиљевичу, то мораш препустити мени. Свако се разуме најбоље у свој посао. Међутим, кад већ овуда пролазиш, рећи ћу ти решење загонетки које треба да однесеш на Бели камен, на Исток, што је недалеко одавде“. И он му све по реду препоручи шта да одговори. Цар једва стиже да захвали од чуђења. „Шта да ти дам за награду?“, упита најзад. „Ништа“, рече сељак носећи летву и хтеде да се попне на мердевине. „Стани“, заповеди цар, „не може тако, мораш нешто пожелети“.  „Па. татице, кад заповедаш, дај ми једну од дванаест врећа злата које ћеш добити од кнежева на Истоку“. „Добро“, климну главом цар. „Даћу ти врећу злата“. Затим журно одјаха да не би заборавио решење загонетки. – Касније, кад се цар вратио с Истока са дванаест врећа злата, закључа се у Москви у своју  палату, усред Кремља са пет вратница и на сјајни под истресе врећу за врећом тако да се начини читаво брдо злата које је на под бацало тамну сенку. У заборавности је цар испразнио и дванаесту врећу. Хтеде опет да је напуни али му би жао да узме толико злата с те дивне гомиле.

     По ноћу сиђе у двориште, испуни три четвртине вреће финим песком, лагано се врати у палату, стави преко песка злато и следећег јутра отпосла је по гласнику у онај крај простране Русије где је стари сељак градио своју цркву. Кад овај виде гласника да долази, сиђе с крова на коме је још задуго било посла и викну : “ Не мораш да се приближаваш, пријатељу мој, врати се натраг с твојом врећом која у себи има три четвртине песка и једва четвртину злата. Не треба ми. Реци твом господару  да дојако у Русији није било издаје. Али ће он сам бити крив за то кад буде приметио да се не може поуздати ни у кога; јер је сада показао како се врши издаја, а из столећа у столеће подржаваће његов пример многи у целој Русији. Не треба ми злато, могу да живим и без њега. Не очекивах од њега злато већ истину  и правичност. Али он ме је преварио. Реци то твом господару, страшном цару Ивану Васиљевичу који седи у свом белом граду Москви, са својом лошом савешћу и у златној одећи“. –  Гласник се после извесног времена још једном обазре око себе :  сељак и његова црква беху ишчезли. А не беше више ни наслаганих летви. Све је било празно, равно. Човек појаха ужаснут назад у Москву, стаде пред цара без даха и прилично нераговетно му исприча шта се догодило и да наводни сељак није нико други до сам Бог. – Да ли је био у праву? – упита мој пријатељ пошто мину моја прича…

(Рилке, Приче о драгом богу, стр. 131 – 133)

(6)  Пишући о небројеним наследницима Византије, Османима и Мехмедима, Бајазитима и другима, Бродски вели :

„О, ти њихови бескрајни, непрестани ратови: против неверника, против својих муслимана – шиита, за проширење Империје, као одмазда за нанесене увреде, без правог разлога, просто тако, због самозаштите. И та институција јањичара, војничке елите, у почетку одане султану, која се постепено претворила у посебну касту што само гледа сопствене интересе – како је све то познато! О, све те чалме и браде – те униформисане главе, опседнуте само једном мишљу: СЕЋИ, и због тога се – а не само због забране коју је проповедао ислам за испољавањем свега живог – уопште не разликују једна од друге! Зато се и може ’сећи’, јер сви толико личе један на другог да не постоји осећај губитка. Зато и СЕКУ, јер се нико не брије. ’Сечем, значи постојим’. – А и шта би друго, уопште узев, било ближе срцу дојучерашњег номада до линеарни принцип, премештање по површини, било на једну или на другу страну. И зар не звуче истовремено и као оправдање и као прорчанство речи једног од њих, опет Селима, што је изговорио док је заузимао Египат, да он, као владар Константинопоља, који наслеђује Источну Римску Империју самим тим има права на целу територију која је њој икада припадала! Неће ли тај исти тон зазвучати четиристо година касније у гласу Устралове и трећеримских славенофила, чија је пурпурна застава, боје јањичарског плашта, изабрала за себе звезду и полумесец ислама. И Чекић – није ли он модификовани крст“  ( стр. 340 – 341).

Advertisements

2 мишљења на „КАКО ЈЕ ИЗДАЈА СТИГЛА У РУСИЈУ

  1. Повратни пинг: Опало лишће

  2. Повратни пинг: Јела СПИРИДОНОВИЋ – САВИЋ « Опало лишће

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s