Страва парадигме: И после Тита Тито

ОТПОР (3) Увод

Постоји огромна  тзв. литература и паралитература о споменутом феномену; и  изненађује колико су се писци  тиме користили мало!

Професор Тулп растегнуо је анатомским ножицама влакна одране леве подлактице показујући својим ученицима клупко мишића и жила, вена и артерија кроз које више не кола крв. Он то све показује са миром и прибраношћу човека који зна, оно што већина наших писаца  о Ј. Б. Титу и титоизму не зна (или би тачније било рећи: што неће да зна).

Стицајем околности, имао сам сусрет са М. Савићем као уредником највеће издавачке куће у земљи на чијем је челу стајао, оне године, кад је  на сваки начин онемогућаван покушај рехабилитације  покојног Слободана Јовановића – штампањем његових сабраних дела, после скоро пола века. Примио ме је лепо.  Понудио сам му  рукописе књига које су доводиле у питање све легенде и бајке његове младости. Био је уморан од свега, сит свега; рекао је – да ускоро намерава да напусти место главног и одговорног уредника… Што је, ваља рећи, истине ради, и учинио и нестао, чинило се нетрагом, да би се после низа година, као из бајке, једним мађионичарским потезом,  вратио на исто место…Волео бих да могу да заборавим све те своје сусрете са  главним уредницима, или уредницима поезије и прозе, у највећим издавачким кућама, оним државним, које су увек биле на мети свемоћног погледа  моћних и невидљивих пактова, доминатора; међутим, сећања се враћају и израњају из магле као и аветињски обрис легендарног ТИТОНИКА

Мада је већина тих романа, деведесетих година, којима је главна тема била изношење на видело непознатих легенди о Титонику, само подигла мало прашине;  њихови аутори су  добро све то уновчили у медијском и новчаном смислу; док је  вишегодишња димна завеса, у ствари, поново обавила  феномен страве, у који, ако ћемо праву истину рећи, још нико није био  довољно дорастао да задре.

Савић се одрекао НИН – ове награде за роман године… Одрекао се, јер га је напао један од његових вршњака и претендената на исту књижевну награду. Можда је нападач те године написао и занимљивију, књижевно убедљивију  књигу?

( И Писац ових редова је још 1992. године завршио обимну књигу „Пропаст ТИТОНИКА“, коју није објавио, јер није желео да учествује у  одурној историји политичког кича. Наравно, у том кич понашању нису узели учешћа само истакнути писци, многи писци, већ и широке народне масе. Дуго се већ чека на Рембранта савремене српске књижевности , на писца који ће направити један анатомски рез на моралном и књижевном профилу псеудо часа анатомије феномена, који се одужио! Постоји извесна монолитност, слична монолитности публицистике и штампе, којом је отпочео тајни или псеудо час анатомије феномена титоизма. Та монолитност не допушта тако лако да се упозна драж јавног часа анатомије феномена, јер га скрива. Сирова проза, или публицистика, макар поседовала највише квалитете, не прелази црту монолитности, нити је подрива. Српска проза, не заносимо се, још очекује своје Флобере (како једном рече Парандовски), који би, као пустињак из Кроасоа, понављали наглас сваку реченицу која им се рађа под пером. )

(И ПОСЛЕ ТИТА:БРИТАНИКА). – Да ли је Небојша Васовић циник, кад овако пише? Како је могуће да се Велика  лаж (илити тзв. лажни демократизам великих српских књижевних лажова), поклапа са мерилима чувене Енциклопедије Британике?

 И после Тита : Британика

Мерећи сантиметром колоне густог текста подједнаке ширине, у тридесетдвотомном издању Енциклопедије Британике, дошао сам до следећих резултата.

            Дужина текста посвећена

Јосипу Брозу Титу                                   95, 5 цм.

Николи Тесли                                         54, 5 цм.

Исусу Христу                                        13    цм.

Ф. Достојевском                                     10    цм.

            Дакле, простор који је посвећен Николи Тесли, Исусу  Христу, и Фјодору Достојевском заједно, мањи је за читавих 18 цм. (или нешто више од једне петине) од простора посвећеном Јосипу Брозу Титу. За дивно чудо, ова свезнајућа енциклопедија није штампана у комунистичкој Југославији, како би се то по њеним вредносним критеријумима дало помислити, – већ у демократским метрополама шароликих континената. Све оне који би евентуално желели да провере резултате мојих скромних мерења, упућујем на извор:

           The New Encyclopaedia Britanica, Inc.

            Founded 1768, 15th edition, 1987.

            Chicago, Auckland, Geneva, London, Manila, Paris, rome, Seoul, Sydney, Tokyo, Toronto. 

            На крају, још један занимљив податак : тридесет два тома поменуте енциклопедије, који би требало да представљају суму знања и информација о васколиким људским цивилизацијама, посвећени су, са њиховим личним допуштењем :

                                    Роналду Регану,

                                    председнику

                        Сједињених Америчких Држава

                                                и

                                    њеном Величанству

                                Краљици Елизабети II .

Мото енциклопедије гласи:

            „Let knowledge grow to more

            and thys hyman life enriched.“

            (Нек знање веће бива нам још веће,

            животе наше то обогатиће.) 

Небојша Васовић  („Књижевне новине“, Београд, 984 / 15. 9. 1998, стр. 5)

Титоизам се бавио безбројним фалсификовањима, прилагођавањима прошлости. Све што се чинило деценијама чињено је да се докаже „да је овакво стање било одувек, из чега се извлачи закључак да другачије никад не може бити, то јест да овакво какво је сад треба да остане заувек. Све, и прошлост и будућност, треба да се окамени у стању у коме је данас“.Ове речи преузете су из есеја, Потоп у капима, песника Љ. Симовића.Као и следећа два примера. Вреди их се подсетити.

„Фебруар 1980.- Скоро два месеца у радио – програм, због погрешно схваћеног пијетета и деликатности, не могу да уђу стихови у којима се употребљавају речи : смрт, умирање, гробље, погреб, мртви, крв, болест, болница, нож, нога, врана и сличне. Из емисије су ми избацили песму „На дан њеног венчања“ Велимира Рајића, због стиха : Бол, јад и патња смрт једино лечи. Хелдерлинова песма „Паркама“ изостављена је због стиха : „Добро дошао тад, покоју доњег света!“ Тражење и брисање таквих речи у свим текстовима претворило се у праву епидемију. ( У основи те „деликатности“ слутио сам и један  прадавни сујеверни страх : као што су древни људи, због веровања да је изговарање змијиног имена призивање змије, њено име прећуткивали или га лукаво замењивали неким другим, тако су и сад људи стрепели да изговарање речи СМРТ и ГРОБ  не значи призивање смрти и гроба. Или да им неко то не припише као призивање.) Због те неочекиване предострожности и будности догађале су се чак и смешне ствари. Једног дана, у редакцију ми успаничено улеће један од изузетно будних шефова, који је иначе био стручњак за аутомобилизам. Што је поезију мање разумевао, то му је више импоновало да је контролише. Узбуђено, али и с нескривеним тријумфом, он ми саопштава да моја рубрика поезије не може да буде емитована, да хитно нађем замену, итд. Питам зашто, он ми пружа папир на коме је откуцан програм за тај дан, и каже ми као да ми даје шустер – мат:

–  Погледај зашто!

Прочитам наслов моје рубрике:  „Две песме о мртвима!“  Знам да рубрику под таквим насловом нисам направио. Коначно се испостави да је наслов рубрике био „Две песме о мравима“, а да је дактилографкиња уместо а откуцала т, тако да је, уместо мравима, писало мртвима : једно погрешно откуцано слово, али довољно на звоњење на узбуну! Наравно, то диверзантско т је сместа замењено исправним и прихватљивим а, мртви су постали оно што су и били, мрави, и рубрика је могла у програм. Шеф је, међутим, таквим исходом био веома погођен: оно што је требало да буде ловина за коју ће добити трофеје, макар у виду наградних  поена, показало се као најбаналнија дактилографска грешка. Његов капиталац је био теле…“

Други пример. – „У своје време, у једној од некад врло узбудљивих београдских антикварница, купио сам две књиге Драгише Васића, штампане у  колу Српске књижевне задруге : ЦРВЕНЕ МАГЛЕ, из 1922, и ПРИПОВЕТКЕ, из 1929. године. Дакле из времена када је Драгиша Васић био веома близак са комунистима, и кад их је бранио на судским процесима. На обема књигама стоји печат на коме пише : / Отуђује се из Библиотеке града Београда сходно решењу Савета Библиотеке 01 бр. 1002 / 1  од 23. септембра 1964. године.

Шесдесет четврте?/ Да, шесдесет четврте.

Међутим, то није немогуће ни данас, 1987. Осећам да тај печат и данас може, сваког тренутка, да груне из облака…“

Сви се слажу, осим најтврдокорнијих  титоиста (од Триглава до Гевгелије), да је друштвена групација на чијем се челу деценијама налазио, како за време своје владавине, тако и годинама после званичне смрти, Броз,  није поседовала „ниједан други професионални капитал сем субјективно практикованог насиља“.

Тито је имао доминацију, способност да следбенике лиши  својих права, и он је то изводио психолошки вешто, да следбеници не осете.Тито је имао политичке виртуозности да следбенике лиши њихових права и да изазове у њима осећање да су због тога срећнији него раније!

Тито је имао и треће својство ауторитета – мистичност. Титу су многи писци давали атрибуте натприродног.

Селић је заиста жестоким иступом покушао да започне дијалог о српској духовној клими и није било тешко предвидети како ће у њему проћи и да ли ће на крају бити губитник или добитник. НИН није имао намеру да у том дијалогу буде судија. Савић је Селићев текст назвао „памфлетским“, а уредницима НИН (зато што су уопште обелоданили Селићево „Издвојено мишљење“) приписује „бољшевички манир. – Бољшевизам је, рекао бих, ПРЕ СВЕГА ЉУТЊА НА НЕИСТОМИШЉЕНИКЕ (сва истицања – М. Л.)“.“Прозвани“ поименце у Селићевом споменутом тексту, нису прихватили „дијалог“. Пре свих је, увређени, писац Милисав Савић умукао, што је, наравно било само наизглед.

Вреди да се наведе још неколико одломака из Селићевог записаног очајног „крика“ савести. – “ “Социјализам“ за мене значи и оне године када су нас давили као мачиће у лавору, појединачно и прецизно, чувајући нам месину („базу“) по разним мардељима, буџацима, или прогонствима, те свесрдно радећи на нашој „надградњи“, коју су свештеници, некада давно, звали нашом душом. За мене је „социјализам“ и Милисав Савић и Марко Недић и неизбројни њима слични деоничари нове / старе Борбе и неименованог Новог Поретка, који би да нам увале, још, такозвану шведску варијанту, од које је, у своје доба, морао да емигрира Ингмар Бергман; за мене је сваки социјализам (па звали га и „либералним капитализмом“) само пир смрти (макар и духовне), непрекидна светковина подлости и лажи, сталног упирања прстом у неког другог, никада у себе („ничега из своје биографије се не стидим “ – Милисав Савић), разних „кадрова“ о „кадровика“ којима је сама Историја дала мандат да нас – све остале – воде куда им је драго, без обзира на иког, на ишта.

А  када мој рођак каже  „социјализам“, уста су му мала – па и нечиста – да ту реч протури кроз њих, помало се гуши од њене величине, зуби му се око ње подешавају, и језик и непца, мозак напосе. За мог рођака је и „социјализам“ и „комунизам“ време оне његове бескрајне младости када је знао да нема другог бога до Прогреса, и да је Стаљин његов пророк (потом Тито, декретом, па даље…) У тој својој младости мој рођак је отимао (као, рецимо, Михајло Марковић, или Таса Младеновић) и то звао „откупом“, лагао ( као  мој отац, или Мома Марковић, то су звали „радом са масама“, „информативном делатношћу“, „агитпропом“, како ли већ), и убијао (као Ђилас, Антоније Исаковић, Коча Поповић, или Јово Капичић: Можда није повлачио ороз, али јесте, без сумње, потписивао решења, или слао „извештаје“ у „централу“ одакле су већ долазили други, обучени и вешти да Револуцији очисте пут, да „црвеним терором“ одговоре на усахло одушевљење, или, не дај боже, отворено противљење).

„…Ако све ово и преживимо, и ако се ништа битно не буде променило, ако нам се уз Батрића Јовановића и Антонија Исаковића, уз Слободана Милошевића и Радомана Божовића, озваниче још и Драгослав Бокан, Војислав Шешељ, Милисав Савић и Радослав Братић, ако нас у двадесет и први век уведе Милић од Мачве (Костур Радованов), ако нам Милован Ђилас и даље буде делио лекције, ако овде, као у Чешкој, не буде изгласан закон о мораторијуму, од бар десет година, на јавну делатност људи који су све ово својим умом, срцем и мишићима, саградили, одржали, и који га и даље држе онда више Срба бити неће, таман као ни Србије, без обзира на то ко се буде башкарио обалама Саве, Дунава, Мораве или Ибра.

Монголи су данас народ од 4, 5 милиона, памћењем још закуцани за Атилиног наследника (а Лењиновог, Стаљиновог, и Брозовог претходника) Џингиса: великана који је вероломством, лажју, и терором – уз војну силу – установио царство које се ширило, као болест, све до наших обала, пре него што су се варвари вратили у своје јурте, да своју срамоту славе бар још хиљаду година…“

Други један писац, непознат широј јавности, Драгомир Матић, проговорио је  о погубности ћутања : „Наше ћутање је оно ђубриво које је омогућило да кепеци израсту у разгоропађене једнооке титане, да црвени Пантагруели и Гаргантуе у готово једном залогају скрцкају нашу културну и историјску прошлост, да би, пошто су побили и осакатили све што се  усудило усправити у њиховом присуству, некажњено наставили да нам се сатански цере у лице, неки из земље (Моша Пијаде), неки са насловних страна жалосних наших новина ( Ђилас, Темпо, Коча и др.), црвени и задригли, вампирски надути од крви српске сиротиње. “

Али правог и суштинског отпора парадигми страве није било…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s