Српска књижевна критика – она права и пожељна – не постоји!

Бродолом ТИТОНИКА (3)

Српском књижевношћу и културом влада (прегрубо би било рећи  духовни гангстерај и књижевна лаж) – монополско књижевно предузеће илузија звано  књижевна критика.

Српској књижевности су потребна истинита, а не лажна мерила мрска Господу. Српској књижевности је потребна Истина, Лепота, Усредсређење.  Од књижевности вредне памћења овде нема ни К; царује оно што обични људи зову „паучина домаћег паука“; мимопролажење…

У српској књижевности је сувише прашине, суровости официјелности, бешчашћа и формалина. Таква слика опбесхрабрује. Зар је само неколико часних писаца и млађих људи помислило  да је најбоље спалити своје рукописе и не укључивати се у тај зверињак?Нема пречег посла данас за једног истинског песника, писца или критичара, есејисту, чини ми се, до да прихвати пркосну књижевну судбину и  уложи своју снагу ума у  отпор логици истих, истог …

Већ тридесет и више година пишем и гледам  многе људе који су у књижевност залутали, подносећи са смешком охолост самозванаца, нечувену дрскост копилана и подлост доушника и интриганата. Књижевност је пуна снобова, скоројевића, лажних књижевника. Корисних књижевника. Они добијају награде; они путују у далеке земље о државном трошку; њихове књиге штампају у хиљадама хиљада примерака. А колико је међу њима оних истинских духова који проширују човекову душу за огромни свет маште и који отресају прашину свакидашњице са сиве и тривијалне и језиве слике нашег света?

„Књижевност би остала без многих својих истакнутих представника да су имали могућност и прилику да се иживе као војници или политичари, или бар као светски људи“.  Допада ми се ова тврдња Парандовског, није без основа.

Српски писци, у највећем броју случајева, нису умели да се понашају. Додуше, постојао је један писац, који је знао; и који је престао да буде писац, када је постао политичар (Коча Поповић).  Многи који су  почињали да улазе у књижевност када је споменути својевољно из ње изишао, понашали су се супротно. Многи; има их на десетине. Зато ми и немамо истинских књижевних величина у другој половини ХХ века.

Немамо књижевника, или их има врло мало, који су гледали у даљину, када су тражили своју отаџбину. Многи су скупили своја плућа и удахнули тзв. полет, не свето и мудро из недогледа, јер они то нису познавали. Многи су направили такве компромисе, које не трпи права књижевност. Постали су  добровољне слуге Ћесареве, дичећи се тим. Добро је што су , крајем ХХ века, неки српски новинари и писци, постали политичари, и чак лидери : врло добро за српску књижевност…

Постоји бастион официјелне књижевне критике и литературе, са својим кумовима и чудовиштима. Српска књижевна критика – она права и пожељна – не постоји!

Постоји неколико  илузиониста,  махом на Универзитету или у близинама  САН, те на ћепенцима високотиражних дневника, који жаре и пале. Критичари нису ништа бољи од народа из којега су изникли; кад бисмо им поређали имена, учинили бисмо им почаст коју нису заслужили.

Књижевни арбитри текуће књижевне критике нису “имбецили”, напротив. Међу њима има врло способних твораца тзв. књиж. илузија. Писати о арбитрима и сивим еминенцијама зоне сумрака српске књижевне критике значи суочити се са вештим обманама и предрасудама разних врста, заћи у област разоткривања и (пре)вредновања.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s