Бродолом ТИТОНИКА (3)
Српском књижевношћу и културом влада (прегрубо би било рећи духовни гангстерај и књижевна лаж) – монополско књижевно предузеће илузија звано књижевна критика.
Српској књижевности су потребна истинита, а не лажна мерила мрска Господу. Српској књижевности је потребна Истина, Лепота, Усредсређење. Од књижевности вредне памћења овде нема ни К; царује оно што обични људи зову „паучина домаћег паука“; мимопролажење…
У српској књижевности је сувише прашине, суровости официјелности, бешчашћа и формалина. Таква слика опбесхрабрује. Зар је само неколико часних писаца и млађих људи помислило да је најбоље спалити своје рукописе и не укључивати се у тај зверињак?Нема пречег посла данас за једног истинског песника, писца или критичара, есејисту, чини ми се, до да прихвати пркосну књижевну судбину и уложи своју снагу ума у отпор логици истих, истог …
Већ тридесет и више година пишем и гледам многе људе који су у књижевност залутали, подносећи са смешком охолост самозванаца, нечувену дрскост копилана и подлост доушника и интриганата. Књижевност је пуна снобова, скоројевића, лажних књижевника. Корисних књижевника. Они добијају награде; они путују у далеке земље о државном трошку; њихове књиге штампају у хиљадама хиљада примерака. А колико је међу њима оних истинских духова који проширују човекову душу за огромни свет маште и који отресају прашину свакидашњице са сиве и тривијалне и језиве слике нашег света?
„Књижевност би остала без многих својих истакнутих представника да су имали могућност и прилику да се иживе као војници или политичари, или бар као светски људи“. Допада ми се ова тврдња Парандовског, није без основа.
Српски писци, у највећем броју случајева, нису умели да се понашају. Додуше, постојао је један писац, који је знао; и који је престао да буде писац, када је постао политичар (Коча Поповић). Многи који су почињали да улазе у књижевност када је споменути својевољно из ње изишао, понашали су се супротно. Многи; има их на десетине. Зато ми и немамо истинских књижевних величина у другој половини ХХ века.
Немамо књижевника, или их има врло мало, који су гледали у даљину, када су тражили своју отаџбину. Многи су скупили своја плућа и удахнули тзв. полет, не свето и мудро из недогледа, јер они то нису познавали. Многи су направили такве компромисе, које не трпи права књижевност. Постали су добровољне слуге Ћесареве, дичећи се тим. Добро је што су , крајем ХХ века, неки српски новинари и писци, постали политичари, и чак лидери : врло добро за српску књижевност…
Постоји бастион официјелне књижевне критике и литературе, са својим кумовима и чудовиштима. Српска књижевна критика – она права и пожељна – не постоји!
Постоји неколико илузиониста, махом на Универзитету или у близинама САН, те на ћепенцима високотиражних дневника, који жаре и пале. Критичари нису ништа бољи од народа из којега су изникли; кад бисмо им поређали имена, учинили бисмо им почаст коју нису заслужили.
Књижевни арбитри текуће књижевне критике нису “имбецили”, напротив. Међу њима има врло способних твораца тзв. књиж. илузија. Писати о арбитрима и сивим еминенцијама зоне сумрака српске књижевне критике значи суочити се са вештим обманама и предрасудама разних врста, заћи у област разоткривања и (пре)вредновања.
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 