РАЈ И ПАКАО

Бродолом ТИТОНКА (4) (Критика критике, опет и опет)

 

Није тачно да је само руски човек падао тако дубоко до последњег зла, падао је и српски. Српска душа и сада има свој рај и пакао. Али док је код Руса било оних који су се дизали, досежући тако високо,до врха изнад врхова, код Срба је друга прича. У 20. веку, ни међу најбољим српским песницима, романописцима, сликарима, нема аутора који је сликао то кретање душе између најцрњег пакла и најсветлијег раја. Било је неколико писаца којима је била дата безмерна стваралачкла сила да себи створе вечност какву хоће. И шта се догодило? Поплашили су се страхотне величанствености човековог бића.Устукнули су пред проклетством и благословом. Постали су шљака историје. Избегли су оно дивно и страшно, бесмртно и вечно. Избегли су Рај : осећање Бога.

Зар је мали број оних који су ушли у “комунистички рај”, тј. у пакао?Пакао је осећање ђавола (ко осећа ђавола у себи, већ је у  паклу). Српска душа имала је свој рај и пакао у 20. веку. Многи су са ђаволом тикве садили, а није мали број оних, у другој половини овога века, који су му се клањали и љубили га у стражњицу!

Русију је убила књижевност – рече на једном месту Розанов; по његовом мишљењу, књижевност после Гогоља припремила је крај Русије. Лоша књижевност. Незанимљива. Неуверљива. Претенциозна. Накићена. Малограђанска књижевност, она која презире сељаштво, његов ужас, срамоту и патњу.  Има пуно разлога да се не верује српским  белетристима  читавог хх века. Српска несрећа је проистекла из порицања живе традиције…Ову тему треба развити до краја, продубити…Уместо српске књижевности, данас постоје велике српске књижевне илузије. Потемкинова села. Да ли сте последњих година и деценија прочитали нешто над чиме бисте могли да се закунете да представља оно што је уистину књижевност? (…Велика, незаборавна срећа, али и велика несрећа у личном животу?)Ко овде и сада заслужује ма и један честити комплимент? Овде још није свануло;  овде је увелико глуво доба; понекад се огласе трећи петлови. Овде су многи издали прво сами себе. Књижевни сведоци су онемели. Понеки су оболели од замуцкивања; многи су огрезли у компромисима најгорих могућих врста. Књижевници и песници које обасипају књижевним наградама последњих година и другим знацима пажње – издавача или потпуно контролисане штампе – су: шупљи ораси! Боже, колико има шупљих ораха: да се са њима поигра  пет хиљада  мишева и вампира на таванима. На крају другог миленијума наметнули су  исти исто, бенгласке ватре, бацање прашине у очи, димне завесе  и остале  мађионичарске трикове за гушење  оних најбољих и највиталнијих књижевних токова и подстицање свих перфидности, па и најразорније склоности ка  саморасипању… Једино што у српској књижевности донекле вреди, то је по неки мртви песник…

Србија пролази кроз грозоморно раздобље своје историје. Међу онима који су је расточили има доста оних  са књижевним пореклом…

Може се побећи од живота какав јесте, може се побећи у дужину, у висину, у дубину; али од Истине нема бега…

Неморално је прижељкивати ма коју књижевну награду за коју се редовно унапред зна коме ће је доделити: јер је додељују мртви и вампиролики, књижевне крвопије.

У овој књизи (коју нико у Србији не би објавио данас, а ни сутра) дотакнут рај и пакао српске душе и књижевности. Не знам ни једног српског писца, есејисту, песника, романописца, критичара који је живео рајем. Који је успео да оствари Еванђеље, чији су живот и дело доживљено Еванђеље…То се може видети на гробљима, на сахранама тзв. “књижевних великана”… То се може видети  и после; кад прођу година, две, десет, двадесет… Боже, колико је тих писаца наметаних, величаних, наметаних свим средствима за њихових живота на земљи; који су нестали несједињени са Богом Логосом, чија је душа живела ван себе, у вечном лудовању и бесмисленом кружењу из греха у грех, из страсти у страст, из муке у муку. Академије, награде и нагрде, наметања свих врста, све почасти, све су то смислили префригани људи, у свом Потемкиновом Селу. Књижевност српска 20. века – сва је у боксовима Пакла. Покушавао сам да је извлачим из тих боксова  паклених са свим његовим страхотама и ужасима; правећи антологије, пишући синтетичке есеје; али није било могуће извући оне, који су ушли у Вечне муке, којима Логос није открио тајну душе…

Знам да ће ову књигу напасти и једни и други, и добро је што ће тако бити: тиме ће потврдити да ја нисам што и они, нити ће они икад бити што сам ја. Не бојим се тога што ће ме савременици и апострофирани (колико је тек неапострофираних ! ) – као грамзиви и зли суседи гонити споља, као што ме је жеђ за истином док сам писао ову књигу гонила изнутра. Ова књига је неканонска; она доводи у питање много тога, полувековне мистификације, књижевне неистине. њени плодови су и блиски и далеки, предалеки. Они су изван домашаја свих сабласти и вампира. За неке ће ова књига, мимо жеље аутора, бити као гром. Јер она је сишла да рашчисти кужну атмосферу српске књижевности последњих деценија и да подстакне на рашчишћавање нагомилане кужности грозда књижевног и друштвеног…

Не бојим се, дакле, лова на вештице и на праведнике. Ни хајке, која се диже на ретке. Кад се све слегне, на попришту ће остати ипак један једини актер – КЊИЖЕВНА ИСТИНА.

На основу ове књиге, могу се написати и многе друге књиге, потребне истинској култури и књижевности српског народа. Јер овде су само набацане идеје и аргументација – разотркивене су само неке ствари из зоне сумрака српске књижевности.

Књижевну лаж  треба раскринкавати увек и свуда.

Српска књижевност је прецењена. Црњански, Андрић, Пекић, Киш…Ж. Павловић. Милорад Павић, Миодраг Павловић…

* * *

Историја српске књижевности – истинита (ако таква буде икада написана!) – мораће да проговори о књижевним обманама не тако давних времена, о унапред нарученим књижевним наградама, о ујдурмама, ћифтама, кумовима, партијским миљеницима, фаворитима кланова, чудовиштима свих врста.

Многи ће у новонаписаним историјама српске књижевности миленијума који надолази бити сведени на праву меру свога талента, ако су га имали. Ма о коме да је реч: о Ћосићу или Исаковићу, С. Раичковићу, М. Селимовићу или Мирку Ковачу, Басари или Д. Ковачевићу… Могао бих да наведем подужи  списак имена; међутим, занимљивије би било да пишем о  вампирима или пре о вампировићима – бићима само на први поглед анахроничним, фантастичним. Оно што осећам је неизрециво и можда најфантастичније на свету. Нигде нема толико камелеона, чини ми се, као у овом народу.Овај народ више није оно што је у својим најбољим тренуцима био. Да ли је још игде на кугли земаљској толико развијен осећај за трпљење и мазохизам? Зашто би се Петар Петровић поносио зато што је Србин?

Сви су идеализовани; прецењени. Чинили су уступке, које ја нисам и нећу…

“Социјалистичка метафизика” имала је своје прототипове, своје “калупе” и “пресе”, не само у фабрикама металних одливака, већ и у култури и књижевности. Преко књижевних награда и официјелне књижевне критике обезбеђивала је себи имиx и важност, коју јој треба оспорити.

Послератна књижевна критика, она што је ведрила и облачила у другој половини 20. века, има своју галерију ликова. Сви су  слични  као лутке: сви су направљени у ФАБРИЦИ ЛУТАКА. Сви су  провели приправнички стаж у тој чувеној фабрици: од  Велибора Глигорића, Марка Ристића, Милана Богдановића, Предрага Палавестре, Михиза, Милоша Бандића, Светозара Кољевића, Јована Делића до Новице Петковића, Марка Недића, Александра Илића, Михајла Пантића, Александра Јовановића,  Икса и Ипсилона…

Бог је удесио да у последњих тридесетак и више година многе од актера српске књижевне критике и књижевности  видимо у некој недостојној  људској ситуацији. Све је злоупотребљено и срозано као по неком сатанском науму, а све на штету  онога што би требало да буде светиња…

  Колико кошта свака награда овде? Ко и како то плаћа? Кичерај је био и кад су додељивали најпознатију комунистичку награду тобожњем дисиденту за осредњу фељтонистику да би исправили грешке рада претходног жирија; одувек је додела била кичерај; од оних година када су је додељивали оном писцу којем су први роман написали други, па  до недавно, када су је доделили једном другом амбициозном и наметаном момку, коме је опет роман дописивао неко трећи…

– Где се Дно Наметног века,налази? Пита ме млађа колегиница, писац. – Свуда! – Наведите, молим Вас, на пример?

– На почетку, у средини, на крају! У библиотеци, у антикварници, у градском и међуградском аутобусу, у престоници и у провинцији, у цркви, у парламенту, на ћепенцима, киосцима…У књижевним часописима, листовима, зборницима…толиким књигама… – Не разумем; зашто не наведете нешто ближе?

Лаж има хиљаду обличја. У свету пуном лажи, чује се најгласнија Рика Делимичних истина . И само понекад – Јаук Потпуне истине. Тако је и са многобројним  наградама у нас безмало вас људски век. Награде  се додељују, у – дељују, велике и мале, најчешће, не због оног због чега се установљене, већ због нечег другог. Највећи број књижевних награда овде су  установили они, који су тобож политички поражени. Већина награда је овде комунистичка. Па и неке монархистичке награде установљене недавно су – неокомунистичке, и додељују се уметницима које су комунисти наметали и омогућили…Наградама се скреће пажња на лаж, на једну од лажи. Намеће се лаж. Наметни 20. век би да „исфлека“ и 21. век…

– Многи не разумеју, и кад  им је ствар такорећи  пред носом…У забораву… међу посним генијима… – На које посне геније мислите? – одједном се колегиница зачудила, и додала: – Винавер је говорио да су „генији мрсни“! Сетите се оних његових стихова о томе, објављених у „Републици“ 1. марта 1955:

Ах, тај Рабле, вели Ђуза,

            Тај не вреди ни тантуза.

            Скаредна му  много муза,

            Згужвана јој сукња, блуза!

            Ах тај Дикенс из буџака

            Личности му : шљам сокака.

            Ко да пате од стомака:

            Вулгарност им црта јака.

 

            Ах тај хашек, гејак прости

            Изрази му, бог да прости!

            Ко да никад пост не пости,

            (Као сваки пас од кости!)

 

            Па тај Шекспир, мудрац врсни,

            Море : дрипац сваковрсни,

            Прсни, јадно срце, прсни :

            Све генији – а све мрсни!

– Међу модернима, мртвима и живима… Кад се већ присећате Винавера, има доста посних генија.

У модерних морал пао

            Др- мр  му га подигао

                        Јој како то

                        Јој зашто то

            Др – мр  књиге пише

            С њима народ  … брише,

                        Јој  како то

                        Јој зашто то

– Ха, ха! – закикотала се колегиница, – будући доктор народне књижевности. – А где је то објављено?

– У једном књижевном магазину у  рубрици ЧАРШИЈСКО ОГЛЕДАЛО, у Анкети на тему : Посни генији, данас!

– А не чини ли вам се да је то помало конзервативни, сељачки начин резоновања?…

– А зашто вама сметају сељаци?

– Прецењивати, идеализовати сељака, данас, кад их у Србији нема ни да скупе један добар вашар, ха… какве то везе има са дном Вашег наметног века?…

Није  ствар у томе  коме је додељена НИН – ова награда за роман године последњих десет година; него – ко ју је додељивао? Има ли и једног члана жирија који се није у  нечему компромитовао?  Било би добро да неко истражи коме та иста награда није додељена, од како је установљена. А од како је установљена, углавном је додељивана оним романописцима  који су били блиски власти. Или је то био њихов издавач.  Погледајте – коме ове године није додељена. Или погледајте – ко су ти „посни генији“  који се из године у годину врте у ширем, ужем или најужем избору!

Књижевне награде се овде никада нису додељивале најбољим књигама, најбољој књизи! Ево ове године; упоредите, рецимо књигу лауреата, са Лукићевим  „Маестром пер Пјетром“, изванредном књигом по много чему. Лауреат такву књигу неће моћи да напише ни кроз двадесет година!  Да не наводим друге примере…  Награде су овде смејурија, и награђене књиге бивају заборављене, упркос  тзв. бројним издањима. Велика је морална и критичарска одговорност чланова жирија, али, кад човек озбиљније погледа, ко све седи у тим жиријима, брзо мора да заборави на нека начелна питања, питања истинитих и лажних аршина, пре свега. Какве везе, рецимо, Кољевић има са савременим српским романом, осим као читалац?

Или било ко други?  Не кажем ко им је дао право – увек им неко из сенке да право. Занат  свих тих чланова жирија, без изузетка, је  испечен  у Врзином колу.

 Критика критике.Писао сам о критичару – песнику, не тако давно, ту и тамо и узгред. Настасијевић  је овако размишљао: “ Кад се критика доведе у питање, појаве се многи аргументи за и против. Уметности међутим не треба аргумената : млаз који бризга из дубина живота, и бесмисленом иначе, да највише оправдање. То се зна, али је нужно још у почетку подвући.

И  још  нешто : етика поезије није да се њом неко духовно храни (тешко том) , него да мађијски пробуди зачмале или још непробуђене силе, јер  чами дух или спава у многима.

Што је неодољиво, дакле из највеће дубине, изражено, самим тим хоће да се саопшти највећем броју. То је призив из самоће : „ходите, сви сте ви што и ја!“ Случај великих уметника : невиђени или нечитани, самим именом носе магично дејство.

Откуд онда посредници, водоноше са извора?“

Наше водоноше са извора пишу углавном релативну, паушалну, необавезујућу, да не кажем врло, врло површну критику. Могли бисмо дати на стотине примера такве критике, како српских официјелних критичара живих и упокојених, тако и понеког песника у размаху …

Кад помислим на неке чланове, рецимо, Борбиног  жирија, или начин на који се жирира за награду  „Меша Селимовић“, или „Бранко Ћопић“, или  Змајеву, ја добијам неодољив наступ смеха! Смех је лековит. Или узмите оног новинског  „списатеља“, дописника Гласа Америке; откуд он у  жирију? … Да, смех је лековит; због тога све чешће помишљам на све српске књижевне награде, пардон нагрде. Те нагрде, наравно, нагрђују  све већ нагрђене.  Те награде су смислили сујетни, да би гајили сујету код понеких писаца… Многи нагрђени писци би, као писци, морали да полажу  „пријемне испите“  код оних тзв. неколико апсолутних писаца, који никада неће добити никакве награде…

(…) Објављено је ко је ове године добио НИН- ову награду, „Меша Селимовић“, Виталову, Борбину – да не наводимо даље… Сваки жири је имао свога коња за трку, како се овде понекад с пуним правом  каже; а колико награђена дела заиста представљају оно књижевно највредније, што је на српском језику  објављено у минулој 2001. години, то ће показати Време. И већ показује.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s