Разобличавања

Бродолом ТИТОНИКА: ЛАЖОВИ, УДВОРИЦЕ,  ТУТОРИ И ЕГЗЕКУТОРИ (Разобличавања, 5)

 

Лажов је сваки онај „чије је памћење толико незнатно“ (како је уочио Вајнингер), да му „речено, учињено, претрпљено, доцније остаје у свести само у веома бедном ступњу“.  Лажови су били сви они који су знали истину, али су се правили луди. (Даје не виде.)  “Лаж смо живели, зар изгледа другачије није било могуће? Упркос томе што су њене последице погубне…” “Сви смо ми били лажови помало; а они који су били велики лажови приграбили су себи – огроман колач (виле, море, језера, планине, злато и лепотице, луксуз сваке врсте, положаје”.

Удвориштву је пружена јединствена шанса у титоизму. Погледајте ових неколико примера, од хиљаде хиљада, удворичке поезије.*

_________________

* Владимир Назор  НАШ ВОЂА

Од гвожђа је, али у том гвожђу куца

            топло срце. С руке, кад је ужас диже,

            до облака тамних прамен свјетла сиже.

            Кад хода, лед му под петама пуца.

            И тако нас  в о д и . Ми не знамо да л’  је

            син садашњих дана, лик из древне приче;

            ми крочимо за њим увијек чвршће и даље.

            И у нама вјера још снажније ниче.

 

Удворичка песма? Да, веома искрена.

 

Омладина је певала овако:

Друже Тито, оче домовине

            прими поздрав своје омладине.

            друже Тито, наша мила дико,

            поздравља те мало и велико.

 

            Друже Тито, љубичице бијела,

            тебе воли омладина цијела.

            Друже Тито, ти си нам једини

            који дајеш право омладини.

            Поздравља те и старо и младо,

            друже Тито, ти народна надо.

 

            Друже Тито, ми ти се кунемо,

            да са твога пута не скренемо.

Државна религија титоизма временом је корумпирала, ако се тако може рећи, хиљаде и хиљаде хиљада људи. Титоизам је корумпирао скоро све, а пре свега једностране и безличне људе. Оне што су се дичили демократијом писаца. Протагонисти демократије писаца, створили су моћне пактове са клановима, котеријама и масонским и другим мафијашким књижевним ложама.

Сви ти људи имају своја имена и презимена; треба их се присетити, поново и поново, зато што су неговали Скривање Истине, страх огромни, климу улизица и кукавица, терор једноличности и униформности. Већина је у стварности свога времена видела нејасно и поетично само Лице, не и страву Наличја.

Прећуткивали су, или се саглашавали са убијањем многих  „зато што су другачије мислили“. Преко својих моћних пактова, тзв. књижевно – научних ложа, јавност и народ су тровали најгорим могућим отровом.

Душан Радовић, у једној од „идеолошких сликовница“ намењених најмлађима, објавио је веома искрену песму Жеља девојчице:

  Процветало у Титовој башти

            бело, жуто и румено цвеће.

 

            Запевала сеница на грани,

            крај Титова крова и прозора.

 

            – Волела  бих да сам и ја птица,

            да сам птица или љубичица.

 

             Кад се Тито од рада умори,

            да га моја песма разговори;

 

            да га моја топла љубав сретне

            кад погледа на бокоре цветне…

И може да се наведе барем још хиљаду песама наших знаних и уважених књижевника, посвећених у славу „оца домовине“, чак и  када он ту славу и љубав није заслужио.

3 „Четвртак, 27. април 1961. – Тито се вратио из Африке, и поздрављајући га на тргу пред железничком станицом, секретар Градског комитета Друловић (Чича) нашао је једну изванредно срећну формулацију: „Испратиле су вас насмејане очи и искрена срца милиона људи Африке, јер су знали, јер су осетили да политиком коју заступате у име наших народа и снагом своје личности, говорите језиком будућности…“ ( Марко Ристић, у књ. СВЕДОК ИЛИ САУЧЕСНИК, текст Дневник за данас, стр. 30)

Уз овај полетно – удворички хвалоспев „опсенарској“ и светској Вођиној политици, Марко Ристић, типични анационални Србин, већ следећег дана у свом дневнику  денуцира „Српску књижевну задругу“ зато што је 1943 / 44. године објавила у свом 14.  и 15. Колу  Нову антологију српске лирике, у избору и редакцији Светислава Стефановића, кога су комунисти, чим су „ослободили“ Београд, ликвидирали на једном од савских мостова, као и друге Београђане, чији је списак објавила „Политика“ 1944. године, и који је Ристић оверио и поздравио!

(…)Садистички се обрачунавао са мртвим и живим српским песницима, а ради примера егзекуторске критике, треба навести понеке речи  што је написао о АНТОЛОГИЈИ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА (XIII – XX век)  Миодрага Павловића* (Београд, СКЗ, 1964)…

____________

*“Оно што мислим о Антологији српског песништва Миодрага Павловића изнећу овде без образложења ( из разлога које такође нећу образложити), у једном индикативном и скоро аподиктичном облику, премда то моје мишљење не би било тешко аргументисати. Напомињем да се ово само неколико украсних епитета који следују односе на дух  у коме је дотична антологија замишљена, на генералну концепцију песништва коју она  одражава, на начела, мерила и методу по којима је састављена, а не на  СВЕ песме које она садржи, међу којима, поред приличног броја потпуно неубедљивих, има и несоспорно петски истинитих.

Мислим да је та АНТОЛОГИЈА…“ И следи нечувени, комесарски списак епитета:”…једнострана, једнолична, једножична, ускогруда, тврдоглава, апстрактна, неефикасна, неадекватна, анахронична, архаична, традиционалистичка, естетичарска, убава, тупа, застарела, стармала, академска, класицистичка, реторска, астматична, астигматична, астенична, штура, сура, сасушена, тесна,безваздушна, склеротична, катедарска, кабинетска, канцеларијска, канцелистичка,бирократска, прашњива, сива, сува, нормативна, парадна, хладна, глацијална, глувонема, кратковида, хрома, дефектна, плусвамперфектна, неживотна, стерилизована, јалова, окована, крута, парализована, кататонична, пропедевтичка, проповедничка, беседничка, светосавска, алилујска, испосничка, манастирска, калуђерска, жичка, николајвелимировиђевска, православна, архимандритска, кардиналска, пасторска, велемудријашка, попечитељска, парохијска, харалампијевска, папрната, антилирска, антипоетска, антиосећајна, антиљубавна, антоослободилачка, тмурна, тавничка, мрачњачка, кртичја, бајата, бескрвна, конзервирана, конзервативна, догматична, регресивна, ретроградна, реакционарна, погребна, надгробна, преподобна, молитвена, обредна, поповска, црквењачка, момчилонастасијевићевска, здрузгана, сврднута, сврдлана, неходна, обретена, бездетна, свудиљна, упокојна, парастосна, некрофилска, посна, инокосна, бесмертна, хијератична, јектенијска, пепељава, гипсана, воштана, коштана, целулозна, целулоидна, дрвена, дрвенаста, хербариумска, педантна, бестрасна, пристрасна, лична, безлична, приватна, антиприватна, претенциозна, покондирена, уштављена, уштогљена, испеглана, сувопарна, високопарна, равна, водоравна, неравноправна, липицанерска, кандиоска, запокојна, литургијска, славска, анђеоска, благовештенска, босиљска, смиљска, ковиљска, трандафилска, уфитиљена, мироточива, првовенчана, немањићска, ватрогасна, помпијерска, помпезна, помпадурска, патријархална, патријаршијска, надрифилозофска,метафизичка, антидијалектичка, позитивистичка, рационалистичка, римска, лукрецијевска, византијска, кантакузенска, шакабентска,  суллупрудхоммеовска, вискодостојанстрвеничка, ренеденготска, порцуланска, викторијанска, елиотовска, уседеличка, девитаминизирана, ампутирана, порозна, морозна.

Укратко: у буквалном и преносном смислу (што је подједнако тужно) ПОВЕЗАНА У МУШЕМУ“

Која је разлика између Марка Ристића и Ј.Б. Тита, када овај последњи овако запени против једног српског писца „хавајца“ ? “ Знате ви шта он говори…А ко говори? Говори онај који је био на мрамору, на отоку тамо, на Голом отоку. И већина тих људи, већина…има их мали број, али су врло гласни…њих одмах подухвати пропаганда у иностранству: тај у Југославији пише…То, то, и тако, онда треба веровати. Јер иначе, у таквом једнопартијском систему, како каже, југословенском, не би могао да то пише кад то не би била истина. Видите, те ствари нама сметају… Па ми морамо, одозго треба да се те ствари… да се њега онемогући. Ја не тражим да ми сад њега, шта ја знам, хапсимо, и тако даље, него напротив – да то буде глас јавности, онај који ће њих онемогућити да се баве таквим послом, говорио је Броз, у Зрењанину, октобра 1969. о Драгославу Михаиловићу, мученику…“

Очигледно да је Вођа Броз имао немирну савест и после двадесет година, када је јавно затражио, позивајући се на „глас јавности“, да се бивши голооточки заточници, они који су преживели пакао и запамтили све његове кругове ужаса, онемогуће. Да Титославијом завлада, као што је за његова живота царовао, идилични  свет званичних, делимичних и сакатих истина…

На милионе стихова је објављено после Вођине смрти; штампано је, поред осталога, десетак  пуних кола антологија, панорама и зборника и пригодних књижурина врхунске удворичке поезије…

Шта се догодило са Српским народом и његовим песницима?…

Питање је погрешно – песници, писци, есејисти, сликари, музичари, композитори, уметнички еснафи, месне заједнице и читаве парохије имају право на своју парохијалну и непарохијалну љубав према Вођи, чак и кад он ту љубав  не заслужује…

 

Advertisements

2 мишљења на „Разобличавања

  1. Iako se ne može ništa specijalno dodati na ovu Vašu iscrpnu i slikovitu studiju vremena brodoloma TITONIKA, ispričaću jedan zanimljiv podatak, primer sudbine jednog profesora kjniževnosti iz Čačka. Plan i program književnih dela koji je morao da se obradi uključivao je i nezaobilaznog Vladimira Nazora. Negde sredinom 70-tih, profesor Mile Jaćimović Jaćim dođe jedan dan u školu, otvori dnevnik, zapisa program predavanja za taj dan i reče: “E, draga moja deco, danas ćemo morati da radimo jednog pesnika koga vi svi dobro znate. Vladimir Nazor je pisao pesme NAZOR (na zort, uz prinudu i strah)…” I jedno dete prepričavajući svojim roditeljima šta su u školi radili, pitalo je svoga oca, koji je inače bio sup-ovac, da mu objasni kako je to Vladimir Nazor pisao pesme “nazor”. I nije bilo dovoljno da starog Jaćima suspenduju nego su ga proterali iz grada, maltretirali porodicu… Sve je to on kasnije opisao u svojoj knjizi “Kad je profesor govorio istinu”. Kasnije su gradom kružile priče da je jedan profesor književnosti odbijen prilikom konkurisanja na mesto noćnog čuvara Etnografskog muzeja u Beogradu, jer je imao previše visoku stručnu spremu. A trebalo je samo imati diplomu osnovne škole. Šuškalo se da je to bio Mile Jaćimović. Neka ovo bude samo jedna od čaršijskih priča iz vremena moje mladosti, jer lično nemam pouzdanih podataka koji ukazuju na “istinitost” slučaja koje je pojelo jedno vreme, jer pomenutu knjigu nisam nikada čitala. Da slikovito iskažem rečima jednog čoveka koji je takođe suspendovan i proteran iz Gradske biblioteke u Čačku: Pitala Aca jedna koleginica: “Aco, koliko je sati?” Aca tupo odgovara: “Nema sati”. “Kako nema sati, Aleksandre, šta se zavitlavaš…” iznervirana koleginica očigledno je negde žurila. Aca mirno odgovara: “lepo ti kažem, nema sati… pojeli mravi…“ „kakvi mravi, šta trabunjaš?“ Aca je sebu u bradu govorio tiho: „pojeli mravi….pojeli mravi… mravi”. Godine koje su pojeli skakvci ili mravi…. nebitno….

    • Надам се да ће и други посетиоци и читаоци, можда, идући за вашим примером испричати нешто, посведочити, о деценијама које су поједли скакавци. Мада је сада, данас, нешто друго у моди, нека врста носталгије за титоизмом…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s