ПУНА ПРАЗНИНА

ОТПОР (4)

Селић о свом оцу не говори једнострано; он зна да је његов отац припадао „авангарди“ (оној коју Селић у својим кошмарима сања, сањајући да ју је  „убио“. – „Убили смо и Ђиласа, Мамулу, Љубичића, Кочу Поповића, Дражу Марковића, Темпа, Милоша Минића. Гледали смо старе слике из новина и дебелих књига и упоређивали их са старцима који су стајали пред нама, углавном ћутке, или нам пљујући у лице…“)

Да је Савић био мудрији, требало је да то  прими к знању без повишене температуре  и покуша, поново, да напише нешто уверљивије од Селића! Сигурно је као човек, потрошио много времена  на „Дневник писца“, уместо да се позабави властитим стваралачким промашајем. Тиме би учинио много више за свој таленат. Већ признати  самом себи пораз, значи известан помак, успех. Сваки истински успех, долази из мора других неуспеха!

Према Савићевој немуштој тези, и песник поеме ПОЉСКА  МУШТИКЛА  Александар Лукић, може се прогласити оцеубицом, вампироубицом, зато што је добро зашиљио глогов колац за вампирску авет .  Истим „аргументима“  би се могао прогласити оцеубицом и Милован Данојлић због песме „Пуна празнина“, или Љубомир Симовић због песме „Јарац“ ( „Књижевне новине“, 749 -750 /  1. – 15 март 1988). У крајњем случају, и Фјодор Михаилович Достојевски би се могао – идући том савићевском логиком – прогласити оцеубицом због  романа „Браћа Карамазови“. Наравно, да је то недопустиво, да је то нешто што припада арсеналу ниских страсти и удараца, који се временом враћају као бумеранг.

Дигла се, дакле, велика прашина, почела је уместо разговора мислећих људи, свађа – око чега су се на ђубришту историје узроци и последице отимали? Око отпадака?

У два своја романа „Ћуп комитског војводе“ и „Хлеб и страх“, Савић је заправо захватио површни део фолклора титоизма, његову „фотогеничну“ фотографију. Ни у „Ћупу комитског војводе“, Савић није  песник достојан теме које се латио, а у роману „Хлеб и страх“ је потврдио да је као млад човек, инфициран Системом „преко хлеба и страха“. Направио је успешну каријеру, као уредник, пре свега, и као писац. На томе му уопште не треба завидети. Догурао је  до уредника  највећег државног издавача титоистичког периода, Просвете, где је пре њега ведрио и облачио, претходник му Антоније Исаковић.

Савић се пита у једном од тих својих дневничких забележака (које више нећемо наводити, обећавам!): „Може ли књижевност да подстиче зло и неправду?”  Па наравно, да може: зар његове дневничке белешке то не потврђују? – “Може ли песник да буде – како се то данас каже – ратни хушкач? – Теза да је књижевност штетна за морално здравље друштва присутна је од Платона до данас. Углавном је оспоравана ставом да књижевност, као и фикција, или посебна стварност, нити побољшава нити квари свет. Међутим, не може да се оспори да књижевност и сама временом постаје део стварности. (…….) Постајући део стварности, тада се укида и њено основно фикцијско својство, те она престаје да буде оно што јесте. Она постаје књижевност која се може злоупотребити… .(…) Са том злоупотребом сама књижевност (или њен аутор) немају никакве везе. Такве врсте злоупотреба тешко је спречити (за разлику од комуниста који су мислили да се то лако постиже – забранама књига и суђењима писцима)….. – Ако одвојимо дело од пишчеве личности (мада ова подела никад не може бити потпуно изведена), остаје питање: да ли је писац у моралној обавези да подигне свој глас против безумља и лудила? Треба ли  да реагује (изјавама, писмима, коментарима, говорима) на ужасе свакодневнице или да, као Андрић, ради свој основни посао, свестан да његов јавни глас представља само вапај у пустињи? …“

Савићу је ближе схватање да је писац „нека врста Кентаура: пола хомо политицус, пола хомо поетицус.То митолошко чудовиште уопште не делује одбојно – бар не у класичној грчкој  уметности. Али, треба знати да су се грчки мајстори строго држали правила : пропорција између људских и коњских делова тела морала је да буде равномерна“.

Против Савића, наравно, ништа немам лично. Писао сам афирмативно о једној његовој књизи.Писаћу афирмативно и о другим његовим књигама, ако их и када их буде написао.  Савић припада оној генерацији српских писаца, која је на свом почетку затекла врата издавачких предузећа и књижевних часописа ЗАТВОРЕНА, скоро ЈЕКСЕРОМ ЗАКУЦАНА. Та генерација је ПРОВАЛИЛА СВА ТА ВРАТА, ушла унутра, да би их затим ЗАКОВАЛА ИЗНУТРА – за све они који се нису уклапали у њену „стратегију“. То није могло родити нешто добро, већ је књижевне редакције претворила у повлаштена места књижевних кланова и котерија.

Да није објавио ФУСНОТУ, остао бих у једној од највећих заблуда о том писцу,  профитеру. Савић је, можда био у прилици да ме корумпира (објављивао ме је као младог писца), али ево шта се догодило, међу нама, што се не сме прећутати. Разуме се – ја не идеализујем положај уредника. Знам ко су све били уредници, и не поричем им право на одбијање рукописа. Избегава се да се мало прочепрка, да се види како су прављене каријере уредника, како су постављани на те одговорне положаје.

Савићева ФУСНОТА је, донекле, наставак оног Савићевог Дневника писца (објављиваног у Борби у наставцима, у лето 1992. године), нека врста – ако се тако сме рећи – завршног ударца, књижевна освета, бумеранг.

У оној мери у којој је Савићева Фуснота превазишла свој првобитни повод (Дневник писца), у тој мери је то добра књига.

У оној мери у којој то није, она је безначајна за савремену српску књижевност и културу. – Зашто? Зато што је пропустила јединствену прилику – да буде књига очишћења, књига савести и да на књижевном попришту понесе барјак оних тако ретких књига-барјактара – „ни по бабу ни по стричевима“.

У овој Савићевој књизи постоје врло добри текстови: Biographia literaria (II), Титова сахрана, Бравар је био бољи, Љубомора, књижевна, Кад је процветала српска проза, Упутства за личну употребу (II).Ко није писац?, Аутобиографија (II), Упутства за личну употребу (III).Беар ин минд – сви ти текстови потврђују   Савићево сазревање, можда и неку врсту преображаја, подизање критичког прага свести. Савић је написао и објавио ФУСНОТУ у тренутку када је имао педесет година и много тога иза себе (богато књижевно и уредничко искуство; уредник Студента, Младости, Књижевне речи, Књижевних новина, у Просвети; одбранио је докторат из књижевности; радио као лектор на више страних универзитета; преводио).     Савић, дакле, има вишеструко искуство: био је сведок и учесник књижевног живота последњих деценија.Савић је писац који је ушао у најбоље године, и од њега треба очекивати знатно више.

Савић, међутим, је једини у својој генерацији (уз Србу Игњатовића) који нема  Изабрана дела, и то треба респектовати (баш зато што је Савић свакако био у прилици да има  објављена Изабрана дела).

Пишући свој Дневник писца Достојевски је дневнику као жанру утиснуо за сва времена непоновљиви лични печат. Постоје дневници и књиге Делимичних и Потпуних истина.

Савић је, пишући Фусноту, стремио Потпуној истини, али – не заваравајмо се – није одмакао даље од делимичних истина.

Тамо где се „заглибио“ у блато ниских страсти (књижевне освете), учинио је медвеђу услугу и себи као човеку и свом таленту.  Освета припада Господу, његова је Последња. Уметницима и писцима више приличи нешто друго, рецимо, важније.

Шејка није замишљао и сањао победу над Ђаволом или Сатаном: Шејкин идеал беше да раскринкава Ђавола.

И Шејка, али и Блејк, стремећи Вечности – баш зато што се у њој -„ниједна Ствар никад не претвара у другу“ – упињали су се да изађу из Сатанине замке, Лавиринта.

Писати књигу која се бави и титоизмом, а при том не рећи оно најбитније о властитој одговорности и савести може и тако – хартија све трпи!

Ј. Б. Тито је био врх Пирамиде, али Пирамида има и своју Основу. Чинили смо је сви ми.

Ко жели да пише књижевно-социолошки есеј о титоизму, коме заиста на срцу лежи откривање праве слике о том времену, нека се не бави некрофилијом, отварањем или редуцирањем непостојећег тестамента, већ основом поменуте Пирамиде.

Тај пример би могао бити поучан и за М. Савића.  Савић је на добром путу, у Фусноти , кад покушава да изађе из Лавиринта послератне књижевности.

Је ли биће аутора Фуснотепрошло кроз период битисања и дошло до себе? Је ли стигао да постизања слободе која води ка губљењу себе?  Нека сам одговори себи.   (2. новембар 1996.)

П.С. Овај текст сам, као и друге, послао уреднику часописа САВРЕМЕНИКА плус, Г. Срби Игњатовићу, Савићевом вршњаку и исписнику. Није га објавио.  Сви ти уредници који су спречавали објављивање мојих рукописа могу имати своја оправдања и изговоре, наравно. Међутим, и „књиге без будућности“ (какве су годинама биле „Литургија“ и „Ујкин дом“) имају своја оправдања и путеве. У години када се појавио „Ујкин дом“, мој рукопис „Литургија“ (под називом „Велика магаза“) по други пут  је стигао у књижевну редакцију „Просвете“. На сто главног уредника Ч. Мирковића. Мирковићу се, наводно, мој рукопис допао, и прихватио је да буде објављен, али не у години 1996. Изнервиран, мој брат је подигао мој рукопис и објавио га је други издавач.  Био је то мали скандал, барем тако се чинило људима у редакцији Просвете. Када је била промоција књига П. Зеца (Како сам режирао пакао, Просвета, 1996. године), у Народном позоришту у  Београду, Случај Комедијант је удесио да се нађем тамо!

Да, Случај Комедијант!Он је режирао, чини ми се, у боксовима пакла некадашњег издаваштва, апсурдне представе. Први пут  није објавио један мој текст, не сасвим негативан, о роману Вилијама Абрамчика… Нисам престао да сарађујем у часопису САВРЕМЕНИК плус због тога… А требало је то учинити баш тада!

Текст о Абрамчиковом роману објављен је у књ. Есмер Белатукадруз: ДОКТОР СМРТ,Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 2003, 184 стр; стр. 12 – 21 ..

Редови који следе не смеју се изоставити. Лично сведочанство! – Савић ми је пришао и упитао ме „зашто сам повукао рукопис, зашто сам га однео Мирковићу кога лично не познајем, а не њему“, на чему сам му био веома захвалан, јер ми је пружио прилику да му отворен кажем:  – Па тај рукопис је био на твом уредничком столу некада, зашто га онда ниси објавио?

Не сећам се да ли је пребледео или поцврвенео; удаљио се од мене, што је било добро…Није згодно подсећати се тога, али би још горе било – прећутати.

Генерација Деце Страве доказала је да може да постоји без Бога; тачније они су прихватили лажног бога. Савић је писац који изврдава и не задире у оно крајње – последње сфере мистике. Такав је, и његов исписник Игњатовић. Врло хибридну и контраверзну књигу о тој генерацији написао је (и објавио о свом руву и круву) С. Игњатовић, роман-оглед: Како ми је жаба улетела у уста. Игњатовић је, у суштини, написао дневник у коме је „критички праг“ можда и виши него у Савићевој.

Игњатовићев дневник читао сам са више грознице – ја то не истичем да бих бацио коску међу вршњаке и старе другаре – да бих подстицао сујете. Чинило се да је то књига која води према исвесном покајању и освешћењу. Само на први поглед. На други поглед је то нешто сасвим треће… Окаснела, јефтина, критичка бижутерија…

Литературу споменуте генерације чека Страшни суд.

М. Савићу сам, почетком пролећа 2004. године, послао, као уреднику “Просвете” Компакт диск Мирослав Лукић Прототип ОПУСА – АРХИВ ТРГОВАЦА СВЕТЛОШЋУ, Београд, Заветине, 2003, на коме су публикована, поред осталога, и четири романа из циклуса ФАТАМОРГАНА ЈЕДНЕ НЕМОГУЋЕ КЊИГЕ (Земља недођија, Литургија, Ујкин дом, Речник прототипа).  Предложивши му, да поразмисли о објављивању ових романа у једном или два тома. Пошто се месецима није јављао, написао сам му, у Београду, 17. август 2004. уочи Преображења, пар речи  (“Јесте ли прочитали књиге које сам Вам послао? Јесте ли поразмислили о мом предлогу? Једном сте ми, у Нар. позоришту пребацили, што Вама лично нисам послао рукопис „Литургије“, у своје време (што сам га послао Ч. М.); пре пет месеци  послао сам Вам ту књигу, као и „Речник прототипа“ (као и све четири књиге ФАТАМОРГАНЕ  ЈЕДНЕ НЕМОГУЋЕ КЊИГЕ  на ЦД )? И – шта  би? Може ли се знати ?…итд.)

Ево, увелико је септембар месец 2004. године. Одговора нема.  Увелико је и јун 2011!    Ево,  похваљујем Савићеву уредничку доследност.

Нисам преоштар и преличан и према приповедачу и према уреднику М. Савићу?…  У крајњем случају, дакако, зашто би Савић објавио неку од мојих књига, ако нисам у његовом табору или клану?

А нисам. Ни у његовом, нити у ма ком другом.

Постојали су у титоизму уметници и професори, песници и други, злокобно усамљени у савременој српској култури, за које култура и књижевност нису биле само средство социјалистичке политике и економије, само култура за народ. Тамо где је култура оруђе благостања, ствар исконског утилитаризма, тамо је култура украс. Ту никакве културне вредности не постоје. Ту има цивилизације, која је оруђе земаљског царства, ту култура и није потребна, зато што култура и цивилизација никада не беху исто.   Међутим, ДЕЦА СТРАВЕ нису читала Берђајева, а велико је питање како су прочитали и Достојевског? Џаба им образовање, докторске дипломе, високи положаји. Уместо расправе о култури, међу књижевницима се испречила ужасна некултура.

Али да се вратим на случај М. Селића. У јеку тога књижевног окршаја, чији је иницијатор био Момчило Селић, аутор романа ИЗГОН, било је оштрих речи, сврставања, ниских удараца. Неке су се истине, неочекиване и болне, ипак пробиле, или су покренуте. Али,није било добре воље да се трауматске приче не тако далеке прошлости, анализирају.Када се чинило да је та афера легла, утихнула, Савић је отпочео објављивање свога Дневника писца (у београдској Борби, у неколико наставака) – закаснели израз одговора Селићу (али и онима који су стали на страну Селићевог дара, и онога што је изнео као лични став, чему је у стилу несумњивих израза ниских страсти прилепљена етикета памфлета најниже врсте).

“ФУСНОТА”. – У животу и историји, као и у литератури, постоји ФЕНОМЕН БУМЕРАНГА. ФУСНОТА је дело бумеранга. У претпоследњем тексту Савићеве књиге, појављује се незнанац, анонимни писац – зашто му Савић не спомене име? Савић му је, у своје време, одбио приче , зато што, упркос извесној занатској вештини у причама недостаје доживљај. Приче су му папирнате. Посаветовао сам га да се мане писања. Ђаволски је то посао, није за сваког. Боље је бити трговачки путник, официр, банкарски службеник… све друго само не писац (Фуснота, стр. 165 – 166). (Није ли тај незнанац, анонимни писац Селић?Могао је бити.)

Шта је истина, јер истина постоји? Је ли истина што тврди Савићев незнанац, или уредник Савић? И колико је, будимо искрени, самом Савићу стало до истине? Погледајмо шта пише Савић.

„Могуће је да је било истине у томе што је незнанац тврдио. Коме све нисам приче, и не само приче, одбијао.И коме  су све остали уредници, наравно у моје име, бацали текстове у кош. Једино је у речима необичног ноћобдије била спорна тврдња да сам му отворено рекао да су му приче слабе.ТО САМ РЕТКО РАДИО. Било је ДРУГИХ, МНОГО УЉУДНИЈИХ НАЧИНА ДА СЕ НЕКОМ ТЕКСТ ОДБИЈЕ “ (сва истицања су моја – М. Л. , стр.166).  Када сам то прочитао, нисам могао да поверујем! Такву гнусобу изрећи,и још НАПИСАТИ, црно на бело!  Само неколико реченица ниже, Савић ће написати нешто што још више компромитује: „Да се извучем из непријатне ситуације, испричао сам незнанцу да највероватније више нећу бити главни уредник Књижевне речи“ (стр. 166). Као што је и мене покуашао убедити да више неће бити главвни уредник Просвете!

Рећи: Савићева истина је фаустовска, он на њу има право, значи пригушити своју савест. Смисао сваке, па и српске културе. – „Племенитост сваке истинске културе се одређује чињеницом да је култура култ предака, поштовање гробова и споменика, веза синова и очева. Култура се темељи на светом предању, и што је култура старија, тиме је значајнија и лепша. Култура се увек поноси старином свога порекла, нераскидивом везом с великом прошлошћу. (…) Култура, као и Црква, највише држи до својега континуитета, у култури нема грубијанства, нема занемаривања гробова отаца…“ (Берђајев) – Подсећам на ове дубоко истините речи Николаја Берђајева, да бих упитао:  сме ли један савремени књижевник , тобож демократског духа, да сумњичи своје колеге по перу због њиховог злокобног усамљеништва у савременој култури? Да их етикетира као оцеубице, у крајњем случају као човекоубице и богоубице?  Да ли Селић, Драгомир Матић, Никола Милошевић или песник Матија Бећковић, руше везу очева и синова, руше гробове и споменике и нераскидиве везе са великом прошлошћу и древношћу српске културе? – Којешта.

То је опште место да је прошлост брисана  и дотеривана према потребама Система; да је постојало на стотине хиљада досијеа…

Морао би бити мање строжији према неким писцима?…Јер главно зло није долазило од њих… Умео сам ваљда да читам током живота између редова и нисам заборавио да су и друге људе оптуживали за национализам, унитаризам, нихилизам, либеларилзам, бирократизам, естетизам…

То је био монструозни систем, могло се деловати само кроз партију, из партије, разарати партију изнутра… И баш зато што је тако било, морао би имати мало више разумевања: и за Добрицу Ћосића, Исаковића, па  и Милисава Савића… И многе друге. Видели су они наказност тога система; зар мислим  да сам ја то први видео; зашто не допустим могућност да су по неки писци, интелектуалци и људи разарали партију и титоизам изнутра, мангупски, као чланови њихових редова, и да су при том морали да буду…лукави, перфидни, двосмилени?…Морали су да праве себи неку одступницу? Зар ме нису навеле на сумњу и оне речи критичарке Љ. Шоп, које сам  цитирао; она осуђује кукавичлук, а можда је тај кукавичлук био привид, жбун и заклон, једини иза кога су могли деловати?…

Савић не причешћује своју мисао божанским Свесмислом, божанском Логосношћу: и оно што пише не преображава се у богомисао. Савићева људска мисао, гоњена нагоном сазнања, одлази у бесмисао, баш зато што се не причешћује Свесмислом. Тако и Савићева људска осећања. – Исто тако, и С. Игњатовић је као писац био близу пута којим би се могло кренути у расветљавању мракова титоизма, али његова главна брига је негде другде. Игњатовић расветљава на свој пионирски начин „цивилизацију титоизма“.  И  зато ни С. Игњатовић није  написао  велику књигу, незаборавну о трагизму титоизма. А био је тако близу тога, можда понајближе међу  свом Децом страве…Писца можеш пронаћи у човеку тек када разумеш шта он сматра за добро а шта за зло. И све то измериш мером Богочовека. Мером  Христовом.Писац је обично сав у својој главној бризи. Пронађеш ли је, пронашао си оно чиме живи и ради чега живи… (Многи послератни писци купљени су преко хлеба и крова.)  ………………………………….

Advertisements

Једно мишљење на „ПУНА ПРАЗНИНА

  1. Повратни пинг: Поезија, прави песници, непесници « PRO ET CONTRA

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s