Отпор (1)

 

Велики је злочин почињен на јадранским отоцима, и држава га је сакрила!

„На Голом отоку је било људи који су, пре рата, за време рата и после рата, прошли кроз петнаестак затвора, међу њима и кроз такве као што су норвешки логори, Дахау и Јасеновац. И свима им је овај био – најгори и најтежи“ ( Д. Михаиловић, ГОЛИ ОТОК, „Политика“, Београд, 1990, стр. 481). – У организацији УДБ – е ( Удри Друга Ближњега) логораши су се међусобно мучили са таквим уживањем у злочину , са таквом острвљеношћу која је превазилазила све замисливо : запањен том бездушношћу, Јован Димитријевић, сведок и жртва, рекао је нешто чега се треба подсетити:  „Почео сам да се плашим ове наше нације. Због толиког талента да пронађе  нешто тако убитачно и животињско“.

Михаиловићева књига, као ни једна друга написана пре ње на исту тему, моћно разобличује  крилатицу о фотогеничном лику Титове Југославије, тј. о демократизму титоизма.

Тој теми – њеној нефотогеничној слици – нису ни изблиза дорасли Добрица Ћосић и Антоније Исаковић (писци и акдемици), нити Милисав Савић – не зато што нису имали и што немају харизму и дар једног Михаиловића и Мирослава Поповића, већ напросто што су се формирали и стасали као писци титоизма, корисни писци, писци делимичних истина!

Михаиловић у документима своје књиге прилаже и „Убиј друга ближњега “ (писмо банијског и загребачког Србина Николе Чучковића Ј. Б. Титу 1966. Списак убица и убијених, упућен Јавном тужилаштву Хрватске у Загребу); „Истину неко мора рећи“.   То писмо је Никола Чучковић упутио Деветом конгресу СКЈ и Законодавном одбору скупштине СФРЈ); „Линчовао си Власту“ (писмо које је 27. 10. 1968. године Никола Чучковић, пензионер, Загреб, I лозовачка 7, упутио Милошу Павићевићу, Нови Београд, Улица пролетерских солидарности 7 : „На страну све наше кривице и некривице, али оно што сте ви, зликовци, на челу са разбојником Ранковићем радили од нас, то је стварно превршило све мјере. Ви сте ушли у историју засуканих рукава и претекли и Стаљинове методе мучења људи. Он је бар осуђен, али ви још нисте. Ви живите под плаштом испод којега се, тобоже, не виде ваши злочини“,  – стр. 626).

  „А после…“  (Извештај о коминформу, писан крајем 1950. или почетком 1951. године, без потписа, чији је аутор – према Михаиловићевој претпоставци – највероватније  Добривоје Видић, секретар покрајинског комитета, из кога се види да су сви логораши по изласку на слободу под непрекидном паском не само УДБ-е него и партијских комитета. Комитети су правили евиденцију тзв. информбироваца, хушкали чланство партије против њих и њихових породица и захтевали да се шпијунирају).

  „У старој, трулој, недемократској, монархофашистичкој, ненародној и још много чим облепљеној Југославији, сужњи комунисти имали су, заиста, Маркса. Свог Мухамеда. Велики АНТИ – свега  постојећег. Дакле, и Краљевине Југославије. Покојника је тамо један  сужањ и превео…О шаху – да не говорим. Прави, са дрвеним фигурама, слободан, не наш из судског затвора, од својевилично сажваканог хлеба, који је приликом сваког претреса одузиман. Па су имали књиге по поруџбини, па речнике, па предавања држали и слушали, чланке писали и крај „наивне“ зликовачке управе кријумчарили напоље, дебатне састанке држали. Кључали су од активности у стицању знања. Универзитетом то и данас зову. Поносни. …До старачког кашља поносни. „, како пише Мирослав Поповић.

Поједини, ређи српски песници су о мртвом Вођи, и титоизму генерално, мада фрагментарно (Гојко Ђого – Вунена времена, Александар Лукић – Пољска муштикла; Оснивач подземне престонице; Извештај са сахране; Колац, пањ и Проклетије; Судија; Буђење мртвих, Праведници; Милован Данојлић, Данило Киш – Песник револуције на председничком броду, Предраг Чудић – Балада о госпарима пређашњих времена…), написали стихове уверљивије од прозних писаца; први који су „закукурикали“, морали су платити и одређену цену, и платили су је.

„На једном широком тоталном плану – како сматра песник Чудић, ОД ДАНТЕА, започиње живот литература ДЕМОНСКЕ СТРАНКЕ, не зато да би живела као пакост ради пакости већ да би показала шта је све живот…..ноторна је чињеница да се књиге забрањују у оним срединама где постоји само једна књижевност – апологетска, једина брига писаца од успеха у таквим друштвима је како најбољи могући свет од свих светова опевати са безрезервним обожавањем…Књиге су опасније од памфлета, добре књиге стварају снажну слику пропасти једног света који чак и чиновници и политичари могу препознати као јеретички пледоаје…“

Трубило се о демократизму писаца, којега уопште није било у другој половини 20. века у Југославији, осим у фразама и рефератима прононсираних апаратчика, професора универзитета са педигреом који је проистицао из видљивих и недвиљивих веза са моћним бастионима победника у грађанском рату…

Данашња књижевна критика је копиле таквих наметача, међу којима су два најпознатија: Марко Ристић и Р. Константиновић.- Живорад Стојковић је  јавно оспорио овакав тип  књижевне  „критике“ М. Ристића (поводом дискусије о токовима и струјама у савременој југословенској литератури; београдски часопис „Дело“). – „А да ли је политичко мерење и   ислеђивање литературе сасвим престало код нас? Што је још теже: зар главни и најзаслужнији носиоци модернизма нису постали носиоци не политичке књижевности, већ политике у књижевности? Зар Марко Ристић у послератном периоду већ убрзо после СВЕДОЧАНСТАВА није постао главни СУДИЈА ЗА ПРЕКРШАЈЕ НАШЕ ЛИТЕРАТУРЕ, И ТО СПЕЦИЈАЛИЗОВАН ЗА ПОЛИТИЧКЕ ПРЕКРШАЈЕ ПОЈЕДИНИХ НАШИХ ПИСАЦА (не свих!) ИЗ ВРЕМЕНА СА КОЈИМ СЕ УВЕЛИКО, И КОНАЧНО, ОБРАЧУНАЛА РЕВОЛУЦИЈА. Ако не пре Марка Ристића, оно и без њега. Узмимо ТРИ МРТВА ПЕСНИКА, узмите његове полемике са Зораном Мишићем, са Радомиром Константиновићем, са антологијом Миодрага Павловића, шта је то? Зар то нису методи и мерења литературе, који су приписивани само, наводно, превазиђеној прошлости?“

Шта су толике забране књига и часописа у другој половини 20. века у СФРЈ ако не директно диктат политике у књижевности?  Веселин Ђуретић: “ Вјероватно вам је познато да је „егзекуцији“ књиге претходила баражна ватра из више стотина топова и пушака (новинских чланака, радио и тв емисија); да је о афери писала и совјетска штампа, нашироко.

Колико је књижевних дела насталих током 20.  века прожетих духом православног реализма?

Књижевности 20. века стран је православни реализам, поготову књижевности делимичних истина. Та књижевност се откидала од Богочовека и везивала за Вођу; откидајући се од православног реализма, сурвава мисао у псеудореалност, у противбиће, у небиће,  тонући до најпотпуније и најстрашније псеудореалности чије је име Сатана. Јер то чудовиште представља најоштрију откинутост и највећу удаљеност од Бога.

Када ће Слобода, потпуна и права, обасјати Српски народ?      Али пре тога треба одговорити на ово питање: Шта је овај народ изабрао?  Да ли је овај народ изабрао Исуса Христа, или Барабу?…Да ли је овај народ уопште бирао у 20. веку? Како мисле веле – умни писци, тзв. Наметачи, који ће бити заборављени, (од оног коме се ишло на ћабу, до икса и ипсилона послератне књижевне апологетике, да не трошим речи на њихова презимена), јер су у стварности видели  само Лице, не и страву Наличја. Они су видели и страву, али је прећуткују, не пишу о њој; пишу оно што ништа не кошта. На томе је њихова слава…Због тога треба да буду заборављени, због тога ће бити заборављени, кроз пет, десет, двадесет година!…

Ко је тај, и када ће то бити, питам ја вас, ако већ доиста имате моћ да завирите у будућност,  ако сте, можда, видовити, који ће то убогом сељаку, лажном краљу привида (којега је створио Тито и титоизам), имати снаге да каже, на крају крајева, оно што жена каже свом убогом мужу: „Не рекох ли ти ја, ненасити човече, да се једном зауставиш с тим твојим пустим жељама! Ти ме не послуша, па ево ти данас…“

Постоји хијерархија вредности и постоје циљеви и средства. Духовне вредности се, пре свега, утврђују актом индивидуалне слободе. Човекова слобода је неодвојива од реалности. Оно што наши писци признају о реалности тираније једноумља и субјективно практикованог насиља у време неограничене владавине Ј. Б. Тита и титоизма само је део површине мора.

Данило Киш, који је пред смрт написао  изврсну поему Песник револуције на председничком броду, започевши јавни час анатомије феномена, али није стигао да га доврши…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s