Не заступај релативизам свих вредности: хијерархија вредности постоји. (…)

ОТПОР (2)

Гвичардини пише: “ Ко има да свршава са народом питања која наилазе на отпор и тешкоће, нека гледа, ако то случај допушта, да их подели и да не помиње други посао док није окончао први. Јер тако радећи може се десити да они који су противни једној ствари не учине ништа против друге, а кад би изнео сва питања одједном, онда би сваки онај коме се не свиђа само једно од њих устао против свих њих у исти мах“. Или ово : „Одлука грађана Сиракузе, о којој Ливије пише, да поубијају чак и женске потомке својих тирана, несумњиво је свирепа, али није потпуно без основа. Јер, кад нестане тиранина, они којима је одбро било под њим, начинили би, да могу, другог од блата, али пошто се не може створити репутација неком новом човеку, заклањају се за сваки остатак оног бившег. Стога држава која се тек ослободила тираније не може сматрати своју слободу обезбеђеном док не уништи цео род и све потомство тираниново. То тврдим апсолутно уколико се односи на мушкарце, а што се тиче женских чланова мислим да треба у разним случајевима поступати разно, већ према томе каква је дотична држава и о каквим се лицима ради“…

 “Не буди незадовољан својом судбином, јер ти си изабраник. / Не тражи морално оправдање за оне који су издали. / Чувај се „ужасавајуће доследности“. (…) / Не заступај релативизам свих вредности: хијерархија / вредности постоји. (…)

            Не буди сервилан, јер ће те принчеви узети за вратара. (…)

            Упознај мисао других, затим је одбаци. (…)

            Чим те нека заједница почне својатати, преиспитај се. (…)

            Не пиши за елиту, елита не постоји; елита си ти. (…)

            Не буди комедијант, јер су бољари навикли да их забављају. (…)

            Не дај да те увере да си нико и ништа…….

            не буди толерантан из учтивости.

            Не истерај правду на конац: „с будалом се не препири“.

            Немој дозволити да те увере да смо сви једнаки у праву и да се о укусима не треба расправљати. (…)

            Чувај се цинизма, па и сопственог. (…)

            Одбацуј књижевне школе које ти намећу…

            …Не веруј у утопијске пројекте, осим у оне које сам ствараш.

            Буди једнако горд према принчевима и према гомили.(…)

            Не буди опседнут историјском хитњом и не веруј у метафору о возовима историје. (…)

            Не пиши репортаже из земаља у којима си боравио; не пиши уопште репортаже, ти ниси новинар.

            Не веруј у статистике, у цифре, у јавне изјаве : стварност је оно што се не види голим оком.

            Не посећуј фабрике, колхозе, радилишта: напредак је оно што се не види голим оком. (…)

            Буди свестан чињенице да је фантазија сестра лажи, и стога опасна.

            Не удружуј се ни са ким : писац је сам.

            Не веруј онима који кажу да је ово најгори од свих светова.

            Не веруј пророцима, јер ти си пророк. (…)

            Буди незадовољан својом судбином, јер само су будале задовољне.

(Д. Киш, Савети младом писцу, „Књижевне новине“, Београд, 674 – 675 / 16. октобар 1984, стр. 24)

Ко је послушао савет Гвичардинија? Ко Данила Киша?

Било је у српској прози неколико подстицајних покушаја, написаних књига и написаних речи о феномену титоизма, и оне су ишчупане из своје природне средине – епохе, гласа, мимике и геста, и ти покушаји су нешто више или мање – елипса или хипербола, више сужавају него што кондезују значење феномена титоизма, или га напросто проширују и уздижу.

Милисав Савић, и у роману „Хлеб и страх“ и у свом „Дневнику писца“, не обрачунава се са стварним злочинцима и оцеубицама, већ свуда, где му се пружи прилика, замагљује ствари и лажно представља крајњу праксу субјективног насиља.

Он је типично Дете Страве,  и  заобилази око ствари и не улази дубље, макар у „Дневнику писца“, у профитерске односе, у односе ДОМИНАНТ / ПОДРЕЂЕНИ и ВИШИ / НИЖИ, јер би у том случају морао да се суочи и са неоспорном чињеницом, коју и он врло добро зна, да су југословенским друштвом у време Вође, Оца нације и титоизма, доминирали политичари, као друштвена група они су поседовали „три капитала који им служе да остваре профитерске односе: Капитал политике.Капитал права. – ( „Тај капитал треба разумети у широком смислу те речи што значи да он подразумева колико право као филозофију или идеологију толико исто право као технику прављења закона, уредби, прописа, правила итд.“) Капитал субјективног насиља.

(“ Као што знамо насиље политичара се спроводи помоћу специјалних институција – војска, полиција, судство – и примена тога насиља је организована и релативно јасно дефинисана…“) “

Свака тиранија има своје наредбодавце, саучеснике и приушнике. Свуда они замагљују и лажно представљају крајњу праксу субјективног насиља. Па и у уметности, наравно. Када пише о Вођи, прилично окаснело, најмоћнијем представнику једне друштвене групе, Савић избегава да реалније проговори о ДОМИНАТОРИМА. Јер говорити о доминаторима, значи говорити о прибежном капиталу политичара – о субјективном насиљу. Савић је никао из „шињела“ оне линије послератне српске прозе, која је тобож привидно, гајила „сумњу у владајуће идеологије и принчеве“, како би рекао Данило Киш… – Све значајније књижевне награде у Југославији (за поезију, прозу, роман; као и све друге награде за остале области уметничкога деловања и прегалаштва), док је Ј. Броз био жив, али и годинама после његове сахране, функционисале су (и функционишу,још увек!) не као резултат објективног и промишљенога избора оног што је доиста најбоље у некој области (па и НИН – ова награда за роман године!), већ зависно од расположења моћних и скоро конспиративних бастиона доминатора, етц. – „Кумови“  и  „прикумци“ додељују висока уметничка признања својим  фаворитима за заслуге неке бивше, вануметничке и конспиративне, са сигурношћу  и важношћу  моћних патрона  књижевно – уметничко – мафијашких ложа! Сваког добитника високих награда тираније, треба дубоко презирати, зато што је прихватио учешће  у једној  одвећ  опскурној  комунистичкој бајци.

У чему је смисао те бајке?  Савић је градио и изградио своју успешну каријеру (уредника и писца) у оквирима Титове комунистичке бајке, и било би, зар не, неискрено да он доводи у питање љубав према тој бајци?…

Добитник свих важнијих књ. награда нашег доба, тј. јунак  награђеног романа  о хлебу и страху, тј. сам аутор романа, каже сапутнику (путујућем амбасадору културе) да је као дечак  желео да побегне у Америку. „Она је за мене била свет из бајке, као што је то још увек за већину људи комунистичких земаља“.  „Америка је одвратна, сурова, примећује професор“. Комунистичка бајка је, према аутору споменутога романа, привлачнија? Једини аргумент који наводи за то су речи професора из романа: “ ’Штета што се комунитички свет распада’, вајка се професор. ’ У неким аспектима личио је на бајку. Све је у њему било чудесно и нестварно. Систем, људи, новац, вредности. на сваком кораку су те уходили и прислушкивали: најпре ти смета а онда почне да годи. Схватиш  да постоји неко ко узима озбиљно оно што говориш. Кад сам у Москви видео дугачке редове пред књижарама, тада сам први пут поверовао у моћ књижевности…“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s