Добрица Ћосић и Данојлић, о истом

Разговор без краја. Отпор (5) много чему. Пуној празнини, превасходно

Мољковићев подсетник. Васовићева и Мркићева превредновања…

Треба погледати шта је Добрица Ћосић писао о Титу – Предговор (без наслова) књизи: Јосип Броз Тито – Четрдесетпрва, Београд, 1961. Овај текст је прештампан у сарајевском  часопису “Одјек”, бр. 13 – 14, 1 – 31 јула 1989, стр. 3 – 4. Патетичан, апологетски текст. Партијски. Једностран. Ћосића треба подсећати шта је писао: “ Бити Титов следбеник значи имати титовски став према животу, титовски мислити, титовски се борити у своме времену, у својој садашњости, увек….”  Ћосић патетично велича “Титов демократизам у одређивању и развијању политичког курса народносолободилачке борбе…”  Ћосић пише: “Титова и наша књига. Ослободилачка књига о ослободилачком борењу; изузетна књига од изузетног творца”…итд. “Прави предговор овој књизи је читава историја народа Југославије до 6. априла 1941…”

А смисао и суштина тог предговора је, зар не, да историја почиње од 6. априла 1941? Одувек ми је била одурна апологетска патетика! Ево још једног цитата, реченице којом се окончава предговор: “Јер, ова књига је доиста ратни револуционарни извештај савременицима и будућницима – свима који хоће да мењају свет и стварају историју. Сопствену. Сопственим рукама”. Тако пише Брозов следбеник, потоњи чувени академик… Ако је то заиста била изузетна књига, од изузетног творца, шта тек да кажемо за тамо неког српског песника Дучића…

Замислите: чиме су они стварали историју: сопствену: рукама!

Српски народ је, као и руски, располагао непосредно двема идејама: Православљем и Монархијом. Монарх за српског сељака, који је најбољи део српског

Чланови Партије су имали свога Бога, Лажног Бога, Ђавола, „празног човека“, и није им падало на памет, не дао Бог, да размишљају о проблему празних људи, празних година.

За њих је одавно била потписан смртна пресуда Богу и религији. Дакле, живели су у цивилизацији  која је признала и своју смрт, у цивилизацији која је у себи садржала  добровољно ропство, ма у каквом облику оно било…Комунизација Срба, грађана и сељака, када сам ја ушао у партију, биле је огромна. Свет који је мислио да нас познаје, једва да је ишта о томе знао, а и како би могао да зна – кад то већина Срба није желела да зна?

Србија је била пуна мишијих рупа, Југославија; било их је свуда, неизбројано много; било их је дакле и у Партији, тј.  у Основним организацијама Партије по фирмама.

Југословени су упознали ВУНЕНА ВРЕМЕНА, и пре него што је Вођа умро, док је  умирао, док је сахрањиван и нарочито неколико месеци и година после.

Људи, уметници, песници пре свега, који су се усудили да де – мистификују Вођу, и све оно што нам се издогађало у другој половини ХХ века, били су – жигосани, подвргнути репресији. Да разумеју да је „читав проблем празних људи  у томе што је све то (молитва и жртва – напомена -М. Л. ) још увек далеко, за сада треба пити, јести и веселити се, не размишљати о души – тако расуђују и католик и револуционар „( Достојевски, исто, стр. 145). – Другим речима – деценијама је са највиших места ширен атеизам. Чланови Партије су потиснули дубоко многе проблеме које религија решава. Навикли су се на то да је наступило некакво „ново доба“, „нова класа, радничка“,  епоха која има укус цивилизације без религије – а шта је и да ли је могућа цивилизација без религије?

Нису ова питања морила чланове партије, барем оне чланове које сам ја познавао, лично.

Један песник је написао књигу песама ВУНЕНА ВРЕМЕНА; књига му је “ухапшена” чим је одштампана и он је морао да одлежи на робији неколико година. Био је то монтиран политички процес у коме су се многи искомпромитовали, а понајвише издавач те књиге и овејани титоисти. Вунена времена су добро запамтили наши дедови и очеви после Другог светског рата: али упознали су их добро и чланови и нечланови Партије – крајем априла 1980. године, дежурајући даноноћно у фирми, по сменама. Дан уочи званичне сахране Ј. Б. Тита, дежурало се у канцеларијама секретеријата фирме, од 20 часова увече, до  8 ујутру.

Обавеза  дежурних била је да читаву ноћ буду будни, да чувају зграду фирме и да телефоном одмах обавесте Штаб општински, ако  се догоди нешто „ванредно“. Исто је било у свим другим предузећима у Југославији, у свим зградама и на територији Месних заједница. Чак и на улицама! Видели су се, око поноћи, пензионери, бивши официри и полицајци, активисти Месне заједнице, како шпартају улицом, дежурају…

ЦЕНЗУРА је постојала, мада је била вешто камуфлирана. Сваки лист или часопис, издавачко предузеће, морало је имати Програмски савет, чији су чланови долазили из сфере политике (књижевне и политичке мафије). – Писци комунисти су били „равноправнији“ од писаца некомуниста. – ЦЕНЗУРА се спроводила преко негативних рецензија, редактора и лектора, чланова Програмског савета.  (“ Сваки члан Програмског савета практично је био цензор. Сваки рецензент и уредник могао је такође да спречи штампање“, како каже Р. Закић.) – ГОЈКО ЂОГО: „Моја ВУНЕНА ВРЕМЕНА, уствари, никада нису забрањена. Књига је покупљена из  књижара и магацина и уништена као средство којим је извршен злочин. Тако су је отели и мени, отет је сваки примерак до ког су могли доћи….

У тоталитарним режимима, извршиоци су само шрафчићи, најчешће и сами жртве, а календар нема никаквог смисла….

Иза, судије, који књиге спремају на ломачу, увек неко стоји, судија је пуки главосек. Пресуду доноси власт, световна или црквена, а судија и свештеник су само анђели чувари који извршавају заповести….

Кажњеници савести су по правилу непоправљиви.

Затвори и забране принуђавају човека да, бранећи се, расипа време и енергију. То дробљење живота теже је од сваке казне. Понекад је то, чини се, и једина сврха кажњавања. Ја сам пет година изгубио у том вртлогу…

Неко ће ваљда успети да састави азбучник имена са „црних листа“ у послератној српској књижевности, али нико неће моћи да утврди све облике мучења и понижавања које су морали да истрпе ти људи…“

– Књиге су, дакле, забрањиване са „варварском осионошћу“ и то су чинили „наши црвени жреци, шлосери, абаxије, кочијаши, комесари и секретари – самозвани инжињери душа наших“.  Тек је 1991. године  објављен блок посвећен КЊИГАМА НА ЛОМАЧАМА.  Најбољи прилог – сведочанство у том часопису дао је један од маргинализованих писаца – Илија Мољковић („Около судских забрана. Пошаст партијско – полицијских договора“ ).  Био је то први глас који је поставио питање јавног ангажовања јавних личности.

Мољковић се позабавио и случајем општег рашчишћавања после објављивања хумореске „ВОЈКО И САВЛЕ“ (када је зглајзао Ступар).  „Прво као једнопартијски функционер, члан ГК, а потом и као полицијски службеник. Међутим, на самој седници Градском комитета на којој је поднео оставку“ он је, попут каквог изиграног праведника, устао да се ЈАВНО брани. Одвећ губитнички, чини ми се, омашком је при том као аргументацију потегао УРЕДОВЉЕНУ  ПОЛИЦИЈСКУ  ПРАКСУ, дакле ону ТАЈЕНУ, најтежег калибра, и њоме уједно недвосмислено обелоданио “ ко стоји из кога“ (наводим по сећању, али у сваком случају јамчим за ваљаност интерпретације): – Ми смо, наша служба је и РАНИЈЕ редовно радила одређене послове за Градски комитет (Партију) и достављали му потребне информације. – Било омашка, губитничка заслепљеност, или обоје, свеједно, човека просто обузима језа пред (форумском) моћи те „развлашћене“ Партије коју једна ’осетљива’ ДРЖАВНА служба „природно“ опслужује. Јер, будући да је та „природна“ (форумска) НАДРЕЂЕНОСТ Партије полицијској служби (била) НЕОЗАКОЊЕНА, НЕУСТАВНА, читава ова служба могла је доспевати, и доспевала је, у СЛУГЕРАЊСКИ  положај, што у крајњој линији значи да је могла бити – и била је – искоришћавана / злоупотребљавана за свакакве, и зликовачке / крвничке работе власних партијских ПОЈЕДИНАЦА…“ – Мољковић цитира и изјаву бившег високог партијског функционера („Борба“, 6 – 7. април 1991, стр. 8): „Био сам извршни секретар Градског комитета…..ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ, која је тада била у врло тесним контактима са владајућом партијом јер НАС ЈЕ СВАКО ЈУТРО – а верујем да се то догађа и сада – обавештавала о КРЕТАЊУ неистомишљеника, обавестила је ГК о тајној изложби (Милића од Мачве – напомена М. Л.) која је требало да се отвори кроз 48 сати и каже : „Боже ме саклони, колико ли су се ови људи растрзали од посла! Само ти из Марчинковог идеолошког ресора и Удбиног сектора за „неистомишљенике“…“

Вреди бацити поглед на Мољковићев подсетник: на догађаје, насумце узете, који су тобож узнемиривали јавност од јесени 1983. године…

Забрањена и уништена књига Небојше Попова „ДРУШТВЕНИ СУКОБИ – ИЗАЗОВ СОЦИОЛОГИЈИ“, делимична или трајна забрана два броја часописа „Тхеориа“, фактичка забрана приказивања представе „ТРЕН 2“ у Загребу, Ријеци, Задру, Нишу. Fактичка забрана приказивања представе „ПОЛИТИКА КАО СУДБИНА“ и „СУДИЈА“ у Београду. – Серија партијских „мера“ против чланова СКЈ у београдском СКЦ – у, Дому омладине, редакцијама „Комуниста“, „Политике“, „Књижевне речи“. Трајна забрана „Омладинских новина“ (бр. 476). хапшења 28 београдских грађана у једном београдском стану 20. априла 1984. године. Мистериозна смрт једног од 28 ухапшених и све у вези са њом.

Хапшење, штрајк глађу, судски процес и осам година затвора за др Војислава Шешеља у Сарајеву. Хапшење М. Милића и Д. Олујића. – Хапшење и штрајк глађу В. Мијановића, П. Имшировића и М. Николића.

Загребачко саветовање о идејној борби у култури и знаменита БЕЛА КЊИГА.

Трајна забрана књиге М. Поповског „ТАЈАНСТВЕНИ СВЕТ МАСОНА“.

Fактичка забрана играња у Београду представе „ПОЈАВА ИСУСА ХРИСТА У КАСАРНИ ВОЈНЕ ПОШТЕ 2035“.

Подизање оптужнице против Мијановића, Имшировића, Николића, Милића и Олујића.

Трајна забрана књиге Живојина Павловића „ИСПЉУВАК ПУН КРВИ“… Овоме треба додати низ претећих, алармантних изјава значајног броја људи из политичке врхушке… итд.

И мртвог, Вођу је, чувала, цензура, од песника. Чували су га Председници програмских савета, иза којих је стојала невидљива моћ у тами.

Пред смрт ће један српски песник објавити опесму МАЛИ ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ ПОКРЕТА. Штета да песник Милидраговић, аутор ових стихова, није написао, макар, иницијале споменутога песника. Штета што  је тајну однео у гроб… Наравно да ове стихове нико не би објавио док је Вођа био жив, па ни низ  година после његове смрти.  А када су објављени, било је касно; и представљали су само минђушу – ситан, непознат детаљ минуле епохе, који ју је расветљавао, као и они забрањени стихови народних песама који су се певали у понеким деловима Србије и за Титова живота: „Удба суди а одбрана бије, то су Титу двије најмилије“, „Друже Тито и Јованка, родила нам талијанка; вама жито, нама слама – ми нећемо више с вама!“…

Председник савета „Књижевне речи“  (Милисав Савић, оснивач  листа) у време када је вођена кампања против  редакције и листа (1984, маја месеца), објашњавајући „како је дошло до неких пропуста“ у уређивачкој политици, прихвата, дакле, оцену о озбиљним уређивачким промашајима у „Књижевној речи“, значи, у том тренутку не устаје у одбрану ни нападнутих аутора, ни редакције.

Југославијом је владала – како је песник Данојлић оцртао најпрозрачнији профил Вампира –  ПУНА ПРАЗНИНА :

Нема га, истопио се као ледник,

            Прешао у маглу и безвремље,

            Председник, врховни заповедник

            Оружаних снага неба и земље,

            Оде, с ветрином која фијуче,

            Не кану, за њим, ни капља воска,

            Нестаде то чудо што ми је јуче,

            Гледало кроз мозак, и иза мозга,

            Тај лажни цар, теорема

            Криво постављена, та Голгота

            Смисла и истине – и кад га нема

            Опет је део мог живота!

Три последња стиха су  на најдиректнији начин изречена истина о страви постојања, о витализму и ревитализацији вампиризма.

„У време одржавања првог самита / несврстаних земаља / у Београду 1961. / млад песник  / лепушкаст момак од 22 године / с дотад најуочљивијим успехом  / код девојака  / био је узет да скупља масерке / за чувеног сатрапа и сатира Бум Карна / – сваке ноћи по четири нове  женске… –  / После је писао аксетске стихове / песме неприступачне због своје чистоте  / о звездама и свему што је недостижно  / па отду и непожељно  / за човека. / Све то у жељи да се ослободи  / блуда сводништва и подвођења. / Свој херметизам и данас брижно  негује.  – 13. април 1991. “

Титоизам је почивао на великим Светим лажима. Био му је потребан „непријатељ“, све до смрти Јосипа Броза.

Успешни писци су у том великом СИСТЕМУ ЛАЖИ имали своје место у хијерархији. Како повлашћени критичари, тако и лажни или тзв. дисиденти.

„Живело се (како пише Данко Поповић „У ћорсокаку“, НИН, 2168 / 17. јул 1992) у монструозном   систему који је ждерао душу и остављао привид живота, личног и скупног интегритета… Нико у потпуности није могао бити свестан у каквом систему вредности живи. Без обзира на све речи, писане и изговорене о том инжињерингу лажи и обмана, ни појединац, ни скупно биће, нису могли бити свесни свих гадости које су управљале њиховим животима и одређивале им судбину. Да су то могли до краја прозрети, можда не би преживели. Услов да се претраје било је самозаваравање и самообмањивање, чак и код оних који су се супростављали и водили борбу против тога система…“

„… На том систему лажи ништа се није могло здраво и читаво подићи. Све што је наслеђено као здраво и читаво – пропало је, само је Систем опстао, једино је он био добро утемељен и здрав. Једино је његово здравље чувано и сачувано. Систем је нагонио Србина да преживи отимање залогаја из уста, отимање њиве, куће, постеље, угледа и части. Због свега тога народ је губио особине које су његовом животу давале дубљи и значајнији смисао. Србин се разболео, а Систем је опстао, преметнуо се у другом руху и данас брани режим, на несрећу са успехом…“

„У најширој српској јавности, особито изванбеоградској, па и код мноштва српских интелектуалаца, Добрица Ћосић постао је поодавно НАЦИОНАЛНА КУЛТНА личност. – Да би се уопште „српски“ мислило, ваљало је ићи на ћабу : питати шта он мисли…“, пише Мољковић. [Ужички часопис „Међај“ ( бр. 26 – 27; уредник С. Басара) ]

Упоредите ове Мољковићеве редове директне критике и следеће: “ -Да ли је из Југославије долазило доста народа у посету Хиландару, неки научници?

-Па нису онда толико долазили, још није било онда толико као што је сад постало. Ћосић је долазио три пута тамо. Само, не сме да се прекрсти комунац, мора да се устане кад се ручало, а руке на леђа. Ја сам каже комуниста. Па они те истерали из партије а ти комуниста, бре, ти ниси, ништа, реко. (Шта је човек без вере у Бога II. Разговор са монахом Петром, Књижевне новине 979, 1978, с. 16)

Сад ћемо видети хоће ли Господин Ћосић бити принципијелан па и монаха Петра прогласити за постмодернисту. Јер, како нам је то већ једном објаснио, ко год се усуди да дирне у његову икону – тај мора да је постмодерниста. ( Небојша Васовић: ДНЕВНИК I, Народна књига, Београд, 2004, 198 стр.-стр. 44 – 45.)

Мркић је исто тако духовит и не мање забаван, као Васовић…  Мркићу, на пример, није потребно мишљење монаха Петра, да би показао ко је у ствари – писац Ћосић.

“Ћосић је образован из брошура, на курсевима. Једно доучавање, само доучавање из популарне литературе и из праве литературе, али на стил и дух вечерњег образовања одраслих. Нарочито се то види када говори о тананости рецимо метафизике, реалне метафизике. (…) Ћосић не осећа и не зна тананости материјалистичко дијалектичког света.(….) Он борац за народ…А  ми знамо добро ко је год био против режима, власти, он је трпан у затвор, или убијан.(….) Објективно – слуга Запада и титоизма у духу тихе рестаурације која користи “демократске слободе”, “слободе говора”…, која финансира тобож бунxије интелектуалце да би се флертовало са “демократским слободама” пред светом…Из тог миљеа бунџија литерарних је и Миодраг Булатовић, Матија Бећковић… и многи други. Инструментализоване литерате. Инструментализовани од режима “самоуправно несврстаног социјализма наших боја”…Ћосић се бави филозофијом прорицања о злу које долази. Прориче оно што је и последња приградска баба видела и знала шта ће се десити.(….) Ћосић је као и 99% наших “интелектуалаца” огрезао у ћифтинско – књишко блато дубокоумне рекла-казалости, блато попрскано крвљу и глупошћу…” – стр. 14 књ. ПРЕВРЕДНОВАЊА.

Поема Данила Киша Песник револуције на председничком броду (1986) је својеврстан поетски документ.

Вреди се присетити хвалисавог полутана и “ћифтинског интелектуалца”, како пише Мркић (стр. 15. нав. дела). “Ето, он нам се представља као неки “чудан, хитар и леп…” Лабуд Стефана Малармеа.

Да, Лабуд са “Галеба” који “памти да је пун плама”…”  Ево шта том Лабуду са “Галеба”, обећавају, по Кишу.

   …Имат ћете лакаја и тајника/ и посебан (одјелни) тоалет и туш. /Туширање бар трипут дневно.// Што се тиче конверзације,/треба да је (углавном) лака. /Што  више анегдота из нобе/ (може понека и са / сеоске мобе)/ као и са Дрвара и Виса.// Не залазит у мутне воде / национализма./ (Чувати јединство и братство /то је наше највеће богатство.)// Не помињати никако / Ђиласа, Дедијера, Хебранга./ Држати се напросто свога ранга.// О Стаљину – опрезно./ Троцког помињати уз смијешак/ презрења./ О живима се не излијетати. / (Све се у политици из дана у дан мијења.)//Што се тиче јавнога мнијења / то је ваша домена./ Новине, радио и цијела штампа./ Текстове ћете давати мени. Не рад контроле, нег рад правописа./ Бар што се тиче /верзије ијекавске, латиничке.//Све чувати /као највишу (државну) тајну,/ као зјеницу ока./ Даклем: никакова приватна трача/ од нашег цијењеног,/ угледног/ итд. / извјештача. // Никакове приватне биљешке / никакова лична виђења / никакова индискреција // Све што је одвећ лично / овдје је неприлично// Све што је из посебног угла/ углавном/ избјегавати…

итд. итд.

Advertisements

Једно мишљење на „Добрица Ћосић и Данојлић, о истом

  1. Повратни пинг: Поезија, прави песници, непесници « PRO ET CONTRA

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s