Где почиње лаж тзв. модерне књижевности 20. века код Срба?

Пропаст ТИТОНИКА (2) (Изводи)

Разарање бастиона и бетона официјелне литературе и критике. Актуелност Винаверовог непризнавања

Миодраг Павловић је у једном интервјуу изрекао једну полуистину о  нашим критичарима: „(…) Затим, видели смо, нарочито у послератном периоду, у првих рецимо петнаест година, да се критичар јављао у великој мери као функционер, као функционер друштва. Изгледа да то критичарима, као личностима, није посебно сметало“…   Овај песник  зна  пуну истину, али се ни у својим позним годинама, не усуђује да је изнесе целовиту.

Овде пролазе делимичне истине. Није згодно замерати се. Писати критику поезије, представља нешто најтеже, најкомпликованије. Павловић, који је за то имао смисла, тако је мало написао о другим живим  песницима, савременицима. Дуго година сам био у заблуди да је овај песник и есејист успео да се „отме“  замкама и нагодбама епохе; иако сам као млади песник, искусио нешто сасвим друго, када је реч о њему као о уреднику. Никад  га нисам чуо  да је изрекао ма и једну реч покајања. Попа, Раичковић, Павловић су дошли из бастиона и региона официјелне литературе и критике. Нисам љубитељ истраживања биографија и књижевних каријера, али оне крију одговоре на питања књижевне судбине споменуте песничке тројке. И као уредника, и као песника…

Истину овде не воле, јер је горка. Целовиту истину; делимична је понекада била јако у моди. Б и л а – зар није још увек?

Колико вреде оцене  књижевних делатника (значи песника и књижевних критичара)  поезије објављиване на српском језику почев од шесдесетих година?  Да ли су заиста највећи српски песници друге половине 20. века Васко Попа, Миодраг Павловић, Стеван Раичковић, Иван  В. Лалић? Шта се у ствари крије иза такве једне истине на први поглед? И када и где, у ствари, почиње и завршава обнова оне поезије коју су писали  Црњански, Настасијевић, Растко Петровић, Винавер?

Али још више има лажи, колосалних, подлих, које понављањима покушавају да наметну  књижевне силеџије првога реда васпитане на буњишту  епохе хокус – покуса. На та питања одговорно и целовито не  могу да одговоре  књижевни историчари, нити критичари какви данас постоје у оквиру српске књижевности. Можда би могао песник – критичар, пожељнога стваралачкога развоја, под  претпоставком да је добио темељно књижевно образовање, и да има несебичан самопрегоран карактер? Знате ли некога таквог, у српској књижевности 20. века, почев од Јована  Скерлића до рецимо Јована Пејчића? Ова двојица нису песници; није то био ни Зоран Мишић, ни Михиз. – Винавер је био врстан есејиста, дубоко свестан стварних и развојних проблема српске поезије 20. века, али … и много деценија после његове смрти нису објављена Винаверова  сабрана дела. Објављена су изабрана или сабрана дела много млађих, и по мени, мање важних  песника, када је реч о високој култури и поезији у Срба 20. века…

Да ли је објављена на српском језику антологија  српске поезије 20. века која  на праведан и озбиљан начин вреднује највише вредности  и домете високе  српске поезије 20. века?

Тзв. модерна српска поезија, на жалост, први пут се на директан начин са истином о себи суочила  у  антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ  (сва три издања, нарочито треће). Сама по себи, истина о томе није пријатна.

Био сам у веома повлашћеној ситуацији, као антологичар, и књижевни истраживач, да прегледам   антологије српске поезије објављене током 20. века, као посебне књиге, или у оквиру појединих часописа, и видео сам  много скандалозних, ружних ствари. Објавио сам статистике; показао донекле да је већину тих антологија  састављао низ људи, којима су, тобоже, на првом месту била књижевна мерила. У ствари, многе антологије српске поезије су на најподлији могући начин  фалсификовале  представу о српској поезији 20. века, осим, да будем изричит, неколико антологија… Када бих у усменим  разговорима са својим књижевним пријатељима критиковао Миодрага Павловића, или Стевана Раичковића, обавезно би ме повишеним узвицима ућуткивали: „Ниси у праву! Павловић је бољи есејист но песник; а у односу на њега, и на многе друге, Раичковић је светац!…“

Такви разговори  су били отужни и понављали су се. Покушао сам да на њих ставим тачку  издањима моје антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ ( 1999, 2000-2001, 2002, 2003, 2004, 2005).

* *

Међутим, тачке се не могу стављати у литератури. Због оних који долазе, који ће увек надолазити, из праваца из којих се најмање могу очекивати. Књижевне награде код Срба не само последњих десетак или двадесетак година, већ много дуже  а ф и р м и ш у  не велику поезију већ – књижевне илузије. Овде је у воду и гору, у дрво и камен, и душе ударило нешто горе од чуме; чудо је снашло све, па и вредновање!Разноразни др и мр практикују лажна мерила, мрска Господу, и природно је да се узвикне: Часни крст их поразио! (Присуствовао сам крајем 1999. године у УКС састанку чланова жирија Виталове награде са новинарима, и чуо сам својим ушима, како веома уважени професор београдског Универзитета, шеф катедре за српски језик и књижевност, Новица Петковић, образлажући зашто се одлучио за неке од кандидата чије је књиге био прочитао током 1999. године, предлаже и једног од песника, чија је књига тек требало да изађе (Алека Вукадиновића)! „Најзначјаније“ књижевне награде овде додељује  табор  официјелне критике… Од књижевних награда, представници официјелне књижевне критике направили су инструмент, којим дисциплинују сујетне и амбициозне књижевнике.

Врло мало у српској књижевности има критике  која је дијалог са ствараоцем и делом које се разматра, истражује.Српска књижевност је већ предуго  вашарско предузеће:  критике, издавачких предузећа, аутора,  спонзора, награђивања, игнорисања, политике…кланова… Књижевни циркусанти, књижевни жонглери, арлекини, камелеони,  не могу донети добра, ни учинити да неки појединац  искочи из тога  вашарског позоришта, у свет. Као човек који већ пола века скоро гледа представе нашег књижевног циркуса, више имам поштовања за један прави и стварни сељачки вашар.

Написао сам у своје време текст ЈЕЗИК ЖАБА, ЗРИКАВАЦА, FРУЛЕ. И ЈЕЗИК ИСИДОРИЈАНА БИЛОКОГОВИЋА. (Поводом једне неуспеле књижевне анкете.) Написао сам опоре речи о  књижевним наградама. Критиковао сам официјелну и бирократску српску књижевну критику 20. века и поједине њене актере. И поновићу и овом приликом неке ствари које би вредело да имамо на уму…

(Анкета “Исидоријане”) – Скренуо сам већ пажњу на Анкету, где се покушало са још једним фалсификовањем; са још једним покушајем да се делимичне истине наметну као несумњиве, апсолутне. Где се „кумири“ и тобожње величине претварају у „свеце“, где се покушавају канонизовати критичари под плаштом некакве тобожње елиотовске критике, дела и личности  које тек треба преиспитивати, критиковати.

Винавера нису признавали не само пре Другог светског рата, него и после.* Духовите и тачне редове о криминалном роману он пише 3. марта 1953. године. ** Има свој став о „Кривотворењу новца“, о Жиду, и о једној Fранцуској „која је већ застранила до крајње литерарне огрезлости“.

_______________

* „(…) Према мени су, најблаже речено, некоректни. Када ја говорим у Удружењу књижевника нападне ме њих двадесет, ја их све поклопим, а мој говор не изађе у новинама, него само напишу да је Винавер говорио забавно…“

“ – Сада ме не признају, а када умрем прихватиће све моје идеје…“ (Станислав Винавер : БЕОГРАДСКО ОГЛЕДАЛО, Београд, Слово љубве, 1977; текстове приредио Г. Тешић; стр. 336, 337)

** „Погледајте шта се продаје по киосцима новинарским. Шта тај народ купује, шта чита? Какве су то шарене свеске, уз громогласне наслове бучном ћирилицом и латиницом? Шта излази у ужагреним фељтонима наших угледних листова? О чему се говори на трговима, по радњама, бакалницама, по тезгама, о чему се разговара по надлештвима? Не варајмо се, него отворимо очи и уши: о криминалним романима нашега и странога порекла. (…..)  Ти највећи литератори света, ти Александринци и Византинци у новом преображају дадоше нам подмлађени роман злочинца и трагања за злочином, роман прерушења и раскринкавања. Веле да је и сав татар у суштини: маска и скидање маске…“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s