Бистра вода у којој се види свака жаба
Страва – монголске слике и прилике (1)
Смрт Вође изазвала је праву панику Југослављана, маса… – Лист БОРБА (изнад назива листа парола: Пролетери свих земаља уједините се, испод назива: орган Социјалистичког савеза радног народа Југославије), у уторак, 6. маја 1980. године, на целој првој страници највећег формата великим словима доноси: „Са неизмерним болом у сваком срцу цела Југославија се опрашта од свога Тита. НАСТАВИЋЕМО ЊЕГОВО ДЕЛО. Шпалир туге и поноса, од Љубљане преко Загреба до Београда, са вером у будућност на Титовом путу, одао пошту највећем сину ове земље…..Огроман одјек широм света који је изгубио личност чије је дело обележило епоху…“
Објављена је и велика слика Скупштине Југославије са карактеристичним коментаром:“КОЛОНЕ БЕЗ КРАЈА : Из свих делова Београда сливају се дуги редови омладине, радника, ученика, студената, домаћица према Скупштини СFРЈ да би одали последњу пошту свом неизмерно вољеном Титу“.
У црно су завијени и сви остали дневни листови, недељници и часописи; радио и телевизијски програми. ПОЛИТИКА доноси обиље фотографија на којима се види да „Београђани нису ни суздржавали ни скривали сузе“. Политика извештава о одржавању комеморативних скупова широм Југославије. Југословени се уписују у безбројне Књиге жалости. – Комеморативни скуп је одржан у ПОЛИТИЦИ, Привредној комори Југославије, на заједничкој седници Председништва ПК СКВ и САП Војводине. ПОЛИТИКА, елем, није жалила на простору када је реч о најистакнутијим актерима тзв. јавног живота.- Бројна су била реаговања најистакнутијих личности из света: Торбоерн Fелдин, Џими Картер, Густав Хусак, Лубомир Штроугал, Карл Карстенс, Кенди Мијамото, цар Хирохито, Омар Торихос, Ла Пасионарија, Енрико Берлингуер, Масајоши Охира, Пјер Тридо, Моамер Гадафи, Хабиб Бургиба, Fидел Кастро, Анкер Јергенсен, Папандреу, Индира Ганди, Fицрој Маклин…
Курт Валдахајм је дао следећу изјаву поводом Брозове смрти: „Последња велика личност нашег доба“. – Ангел Чемерски: “ Тито – симбол македонске слободе“. Fрањо херљевић : „Титово грандиозно дело живи у сваком од нас“. Никола Љубичић : “ Још више ћемо збити наше редове“. Fадиљ Хоџа: „Брига за добробит сваке етничке заједнице“.Митја Рибичич: „Што је човечанству дао, живеће заувек“.
Милош Минић : „Ушао је у историју светског радничког покрета“.
Генерал пуковник Дане Ђујић: „Врховни командант из стрељачког строја“. – Патријарх српски Герман се – како сведочи Политика – уписао у Књигу жалости. – Реис – ул – улема хаxи Наим Хаџиабдић: „Својим делом и животом Тито надвисује све наше речи“. – Монсињор Турк и протојереј Тарасјев уписали су се у Књигу жалости.
Јосип Врховец : “ Титово дело је трајни споменик наше историје“. Божидар Јакац (Вођин, тј. дворски сликар) : „Човек великог срца“.
Драгиша Ивановић: „Најплеменитија личност наше историје“. Перо Зубац: „Идеја која ће трајати“. – Раша Ливада: „За све интелектуалце света Тито ће остати синоним храброг и доследног дипломате“.
Микан Аничић: “Римске Топлице су диван крај, окружен брдима. Изнад самог насеља уздиже се једна велика, огромна стена која неодољиво подсећа на људску главу. То стално гледање у чудесно брдо и скицирање сјединило се у мојој имагинацији у грандиозни Титов лик, исклесан у тој величанственој стени. И та стена, што гледа на долину, на народ, као чувар, а стара је хиљадама година, то је Тито: велики неимар света бди над својом тековином. Пре три године неки нису разумели слику, нити су спознали истину бдења. Сад је то реалност: Тито бди над нама. Тај портрет поклонио сам Титу за Максимовић: „Деца су мирно расла под његовим окриљем“.
Љубиша Самарџић: „Препознао је будућност“. Блаже Конески: “ Непоколебљиво наставити његовим путем“.
Столе Попов: „Хвала му“. Пеђа Милосављевић: “ На предстражи мира“.
Васа Чубриловић: “ Последњи велики вођа социјалистичке револуције“. Бела Крлежа: „На све нас је преносио свој животни занос“.
Ото Бихаљи – Мерин: „Видео сам Тита на мосту времена и светова – између прошлости и будућности. У магнетском пољу окупљања несврстаних, између суперсила моћи. Тито на мосту личио ми је на Еразма Ротердамског“.
Радомир Константиновић: „Тито је стаљинизму супроставио стварност, и он НЕ ПРЕСТАЈЕ да супроставља стварност сваком догматизму, али не стварност статичног емпиризма, него живу и отворену стварност : СТВАРНОСТ КАО РАДНИКА КОЈИ ЈЕ СТВАРАН ЈЕР ЈЕ ЛИЧНОСТ : који је творац, јер сам одлучује о свом раду…“
Славко Вукосављевић Тита види као великог човека „који је добрим смером упутио и судбину народа и генерација којима и ја припадам“.
За Мирка Ковача Тито је је човек који је одговорио „на сва најтежа питања свога времена…Тито, то је моја младост“.
За Оскара Давича Тито је отац новокомпоноване нације ТИТОСЛАВЕНИ. Мирко Божић: Велики човјек „који нам је свима био најдражи друг и највећи пријатељ, брижни добри, мудри отац домовине“. („Водећа личност, вођа револуције, грађанин света“.)
Есад Мекули: „Волимо га, волели смо га увек – вековима. Јер : Он је био наша исконска жудња за слободом и мржња према сваком угњетавању… Он – први летак на нашем прогањаном језику; прва искра у глувој ноћи година и векова, непрестани отпор тлачитељима и крвницима…“
Вук Крњевић: „Не могу а да га не призивам као оца домовине свих људи Југославије. Али, Титов пут није само пут прошлости и садашњости, него је и пут будућности…“
Дакако, било је израз пијетета то што је краљица Елизабета Друга наредила да се на свим владиним и војним установама у целом енглеском краљевству заставе спусте на пола копља у знак жалости због смрти Јосипа Броза, прозваног Тито. Наравно, и присуство великог броја иностраних државних делегација на дан сахране Вође, потврђује да је реч о покојнику који је имао своју харизму.
Тито је обожававан, попут паганских богова. Апологети су то постизали манипулацијом биографских података ЈБТ.
Душан Глигоријевић, председник Градске конференције СК, на београдској железничкој станици каже:“Док је Београда, у њему ће живети лик друга Тита“.
Титови апологети нису жалили речи, мастила и хартије!Тањуг је објавио 1980. године књигу ЈУГОСЛАВИЈА О ТИТУ, из које је главни уредник најпознатијег послератног комунистичког књижевног часописа “Књижевност” објавио избор под насловом Књижевници о Титу. Главни уредник В. Крњевић, Књижевности, на ударном месту часописа ( 6-7 / 1980), објављује блок текстова – ДОКУМЕНТА. – Текст Ива Андрића : „Тито – заточник мира“, написан 1973. – Едварда Кардеља: „ТИТО И КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ (говор одржан 28. 12. 1967. године у Београду, на свечаној седници ЦК СКЈ, посвећеној 30 – годишњици Титовог доласка на чело КПЈ).
„На питање шта смо, и ко смо, и како ћемо опстати ту….да нас више не испија неправда, да нас више не троши несвест, на питање шта смо и чији смо, и чији можемо и хоћемо да будемо да бисмо остали и у потпуности постали СВОЈИ. Одговорили смо, спонтаним криком радосне обавезе, да смо Титови „, пише Марко Ристић. – „Тито је наш, ми смо Титови“,Милан Богдановић. – Тито је дошао као човек који је смело из наших вековних стремљења, из огња згаришта робовања и покоља, извукао спасоносну формулу која је, сједињена с формулом научног револуционарног решења и примењена у нашем животу од 1937. до наших дана, показала своју недвосмислену животност и животворност, своју човечну душу, свој дубоко логични ум, своју делотворност. И Тито је постао жива стража наше самосталности и слободе, наш оптимизам, наше достојанство, наша антизаосталост, победа над нашим уклетим средњовековљем…“, Александар Вучо. – „Име Титово“( „Тито, то је славолук између мрких и крвавих зидина наше средњовековне прошлости и пут до цивилизације, која више неће да буде робовање туђим банкама, туђим неистинама и предрасудама. То је картеча, која се кроз дим и маглу наше заосталости пробила као усијани знамен над звјезданим барјацима нама сувремене политичке свијести…“), Мирослав Крлежа.
Оскар Давичо : „Тито“ ( „Не, Тито није ни мађионичар, ни врач погађач, ни срећни добитник у игри извлачења згодитака у политичкој класној лутрији. Он јесте пролетер на челу КПЈ, авангарде радничке класе, али ни једна победа ни њему, ни КП, ни радничкој класи, ни народима ове земље није ни случајно ни неслучајно поклоњена“).
На крају овај блок Књижевности обогаћен је врхунским следбеничким памфлетом књижевника и марксистичког редукционисте и тзв. филозофа Радомира Константиновића : „ТИТОВА МИСАО“: “ Ових дана не знам за лепшу песму од оне коју сви певамо: Друже Тито ми ти се кунемо“, у коме Вођу проглашава „великим мајстором историје“ и „генијем“. Према Константиновићевим речима, Тито „геније јесте ГЕНИЈЕ СТВАРНОСТИ ШТО ДОЛАЗИ ДО СВЕСТИ, и зато је геније свих: бравари, философи, сељаци, кућне помоћнице, осећају његов глас као свој, и то ЈЕСТЕ њихов глас. Кад говори он, маршал Јосип Броз Тито, кућна помоћница, са крпом у руци, уздиже се до маршалских висина; кад не налази реч од прве, или му поглед изгуби реченицу на хартији, или кад овлажи прст да би окренуо лист ( ПА СВИ СТРЕПИМО, ПРИЗНАЈМО ТО, хОЋЕ ЛИ УСПЕТИ ТАЈ ЛИСТ ДА ОКРЕНЕ – истицање, М. Л.), и ту, у таквим паузама, ОН ДОБИЈА, ПРОДИРЕ ЈОШ ДУБЉЕ У ОНЕ ЗА КОЈЕ И ИЗ КОЈИх ГОВОРИ, претварајући, као на Сутјесци, или као пред Стаљином, у победу оно што би, заиста, за толике друге био пораз“, итд. – Овај велеумни, свезналачки, несумњиви жал за „великим мајстором историје“ преузима и прештампава и тзв. „опозициона“ „КЊИЖЕВНА РЕЧ “ [ 166 / 10. мај 1981, стр. 2 – лист Књижевне омладине Србије – скраћено КОС! – У уредништву су : Давид Албахари, Никола Вујчић, Милорад Вучелић, Александар Јовановић, Новица Милић, Мирослав Прокопијевић, Јелена Стојановић и ( главни и одговорни уредник) Гојко Тешић. У издавачком савету овог листа су: Ђорђије Вуковић, Сава Даутовић, Драган Драгојловић, Александар Јовановић, Слободан Костић, Слободан Павићевић, Мухарем Первић, Гојко Тешић, Саша Хаџи Танчић и Петар Цветковић .]
У огромним тиражима штампане су књиге, које су „дизајнирали“ наметачи. Тога смећа, тј. фотогеничних слика титоизма има напретек.
Апологетику многих песника и философа, политичара и препородитеља, никаква сила не може спасти од запишавања лутајућих паса. Обележавајући прву годишњицу Титове смрти, лист књижевне омладине Србије, објављује два велика ратна портрета Вође аутора Ж. Скригина: Врховни командант друг Тито на Бојовној планини 1942. и Врховни командант друг Тито приликом предаје заставе I пролетерској бригади, Петрово Поље 1942. – Књижевна реч објављује и текст Јаре Рибникар : „ШИРИНА И ОТВОРЕНОСТ“ (одломак из предговора књизи „Тито и његово дело“ Драгана Марковића и Тиће Стојановића).
Уоквирену песму Ивице Вање Рорића „Тито брани дјецу“. Стихове Адема Гајтанија: „Тито“. Ранка Игрића: „Портрет маршала Тита“. Србољуба Павловића: “ Кад умре несвакодневни човек“. Владимира Копицла: „Чист дан у мају“.
Шта о свему овоме да се каже, осим да се призове у памет једна од тачних пословица балканског фолклора: Према свецу и тропар!
Каква индоктринација!НАШ ТИТО МИ СМО ТИТОВИ, ТИТО ЈЕ НАШ. Погледајте ви те књиге, тираже тих књига; погледајте ви те наметачке књижевне часописе, који су тобож књижевни; погледајте ви та имена.То није било одавно. И покушајте, макар за себе, да утврдите где су данас сви они, мисли се на оне још увек живе, апологете и удворице!
Примера ради: МИ СМО ТИТОВИ, ТИТО ЈЕ НАШ, Спектар, Загреб, 1975. године. Копродуценти : Знање, Загреб, Партизанска књига, Љубљана. Штампа Дело, Љубљана, у наклади од 80. 000 примерака! Избор, састав и ликовна опрема: Драго Здунић. Аутори текстова : Густав Крклец, Ратко Зврко, Јован Поповић, Дарко Ступарић. Избор књижевних прилога: Миро Ваупотић, Драго Здунић. Аутори књижевних прилога: Мира Алечковић, Fрањо Алифаревић, Иво Андрић, Fранце Бевк, Владо Броз, Јосип Цази, Аугуст Цесарец, Оскар Давичо, Јанко Ђоновић, Мирослав Fелдман, Марин Fраничеић, Јуре Fраничевић – Плочар, Душан хеxат халими, Душан Јерковић, Јуре Каштелан, Енес Кишевић, Миле Клопчич, Кајетан Кович, Силвије Страхимир Крањчевић, Мирослав Крлежа, Густав Крклец, Слободан Марковић, Душан Матић, Есад Мекули, Чедомир Миндеровић, Миховил Павлек Мишкина, Владимир Назор, Шукрија Панxо, Милорад Панић Суреп, Весна Парун, Петар Петровић његош, Душан Радовић, Станко Ракита, Миливој Славичек, Зденко Штамбук, Жарко Васиљевић, Григор Витез, Отон Жупанчич… Ликовни прилози : Маријан Детони, Иван Генералић, Винко Грдан, Крсто хегедушић, Божидар Јакац, Лео Јунек, Едо Ковачевић, Иван Мештровић, Моша Пијаде, Отxон Постружник, Камило Ружичка, Вилко Шеферов. Аутори споменика НОБ – а: Војин Бакић, Богдан Богдановић, Душан Xамоња, Анте Гржетић, Јанез Ленаси, Светозар Личина, Рајко Радовић, Војислав Вујисић, Шиме Вулас, Миодраг Живковић. Фотографије: Милан Бабић, Киро Билбиловски, Недељко Гаће, Благоје Дрнков, Иво Етеровић, Ненад Гатин, Виктор хрељановић, Жорж Исток, Александар Кароли, Дамир Класичек, Деан Митровић, Драган Николић, Милош Павловић, Милан Павић, Душан Поповски, Милош Рашета, Младен Шурјак, Драгољуб Тошић, Вилко Зубер…
Прерађено и допуњено издање ове књиге појавило се 1980. године, под насловом НАШ ТИТО (Отокар Кершовани, Ријека – Опатија). Издање је допуњено неким новим фотографијама. Fотографија зграде ОУН у њујорку; Тито и Нехру; Туто и Курт Валдхајм – генерални секретар ОУН. Тито, супруга Јованка и Бумедијан у Алжиру 1973. године (IV конференција несврстаних земаља). (Та слика је изостављена у другом, прерађеном и допуњеном издању.) Тито и Вили Брант. Младе црнкиње изводе фолклорне игре. Тито говори на свечаној конференцији. Пионири Монголије поздрављају Тита. Боравак Тита у Индији. Камбоџа – Пном Пен – митинг на стадиону 1968. године. Тито и Брежњев у лову. Тито и Чаушеску – дочек у Румунији. Тито у разговору са Едвардом Кенедијем. Тито и Фидел Кастро… Тито у Вашингтону, сусрет са председником Картером 1978. године. Тито са кинеском привредном делегацијом на загребачком велесајму. Долорес Ибраури ла Пасионарија код председника Тита.
Непал – сађење стабла. Тито и Јованка са децом Индије. Тито и либијски председник Моамер Гадафи. Тито БУДНО ПРАТИ ДНЕВНУ ШТАМПУ. Тито и Крлежа играју шах – уз њих је Насер. Тито у монголској ношњи. Тито у разговору са америчким астронаутима за време посете Америци. Тито на изложби совјетске астронаутике у Београду. Тито, Јованка и Стане Доланц са децом Риге. Бриони : четворке из Словеније : Ирена, Данијела, Анкица и Бранка Ателшек у посети код Тита и Јованке. Тито у шетњи – Брдо код Крања. Тито у радном кабинету на Брионима. Тито у Кини, на величанственом дочеку у Пекингу 1978. године. Тито и Хуа Куо Фенг на Брионима. Тито је одличан стрелац – призор из лова код Бугојна. Тито је одличан фотограф – све своје снимке углавном сам развија. Југословенска делегација на челу са председником републике другом Титом на VI конференцији шефова држава или влада несврстаних земаља у Хавани, 1979. ( Жарковић, Лончар, Вратуша, Врховац, итд.).
Титоизам је од успостављања свога режима обновио регрутовање – употребићу један старински, али адекватан израз – јаничара (комунистичких ). Неки од тих идеолошких јаничара успевали су да се успну до високих положаја, Вођиних везира. Ти јаничари су имали изванредну моћ прилагођавања комунистичком султанату и султану.
Милисаву Савићу се 1992. године, на пример, привиђао ђаво, а деценијама није видео Сатану. У „Дневнику писца“ , објављиваном у „Борби“, Савић користи синтагму „првенци у великом злу“, иако Срби имају оригиналнији оријентални израз: ЈАНИЧАР (припадник привилеговане пешадије у султанској Турској; јањичари су регрутовани понајвише од заробљене хришћанске деце и одгајани за крвнике властитог народа; играли су велику политичку и војничку улогу у некадашњој турској царевини; њихове су формације укинуте 1826). – Да ли је М. Савић, пишући последњи наставак свога „Дневника“ („Оцеубице“), пошао путем Нурудина из Селимовићевог романа? – Покушај освете у литератури апсурдан је.- Пре више од двадесетак година, пишући есеј о Селимовићевом роману Дервиш и смрт под насловом Проза о злу (Књижевне новине, бр. 655, 30. новембар 1982, стр. 16 – 17) Савић пише да „Дервиш зна да и власт није апсолутно савршенство. Тај механизам има своје слабости, пукотине. Истим методама, са којима се власт служи да би опстајала треба је и срушити. То значи лажима, сплеткама, уценама. Чим је изабрао тај начин – то није побуна. То није борба за остваривање виших, племенитих циљева“. – Сва истицања у том заборављеном Савићевом тексту су моја. Савић појашњава – анализирајући моралне падове Нурудина – механизам власти : „Није само механизам власти тајанствен; тајанствен је језик, метафора је шифра, свака порука је вишезначна, па самим тим зло се може прогласити за добро, злочин за хумано дело, лаж за истину“. – Верујем, а то и није тешко показати, да је – Селић написао успелију књигу од Савића, написао је – чини се – књигу какву је покушао да напише Савић, али то је далеко од онога каква би се сјајна књига о томе могла написати!
Личности које су се изјасниле поводом објављивања споменутог Селићевог текста, покушавајући да буду трезвене и критичне, сврстане у односу на Истину, доживеле су (кад је већ утихнула тзв. полемика) да у једном памфлетском дневнику у наставцима буду жигосане као оцеубице и бољшевици.
СУШТИНА ХУМАНИЗМА И ДЕМОКРАТИЗМА ДОМИНАТОРА, НАРЕДБОДАВАЦА, САУЧЕСНИКА И ПРИУШНИКА. – Шта је прогрес за књижевничко – уметничку булументу, која се прославила опевајући Тита и сликајући? Нису ли баш понеки српски интелектуалци друге половине ХХ века покушвали да пренесу на Култ Вође неке црте светог Саве?И шта је прогрес за светог Саву?На европском Западу, и уопште на Западу, „хришћанство се постепено претварало у хуманизам…” За Светог Саву ПРОГРЕС није „ништа друго до победа над смрћу; а то значи: победа над злом, над грехом, а кроз то – осигурање бесмртности за свачију душу посебно, и за нашу народну душу збирно. Другим речима, за светог Саву прогрес је ово: стећи Господа христа, живети у њему, њиме и ради њега, и на тај начин савладати грех и смрт у себи и у ближњима око себе…“ – Ава Јустин Поповић, знао је судбину српске културе и српског човека. Баш зато што је Србија на опасној вододелници две културе, зенице српске душе пече огњено питање: европски човек или светосавски Богочевек? – „Од одговора на то питање, зависи судбина наше народне душе и у времену и у вечности. Желите ли да душа нашег народа заблиста незалазном светлошћу; желите ли да од пролазне постане непролазна, од неславне – славна, од смртне – бесмртна, од временске – вечна, од човечне – богочовечна, онда изаберите светосавског Богочовека…“
Српски комунисти, потомци руских бољшевика, дали су одговор на питање српског духовника; изабрали су европског човека; наметнули су европског човека и пакао. – „Култура“ српска друге половине хх века није православна култура, богочовечанска; она не почива на личности Богочовека христа. У њој се Бог потцењује на рачун човека, и човек на рачун Бога. Ту, природно, никад није постигнута идеална равнотежа нити остварена савршена хармонија између Бога и човека! Ту пуноћу и савршенство своје личности ниједан уметник или писац није постигао кроз сједињење с Богочовеком. Богочовечност је она особина кроз коју се пројављује сва многострука свеобухватност православне културе. Српска култура је обесценила свој најстарији и најдубљи култ током хх века…Који је тај српски писац, у ХХ веку, од Боре Станковића, до Иве Андрића, Црњанског, Пекића, или М. Павића, у чијем је опусу Истина осовина око које се окрећу сви светови, горњи и доњи?
Писци који су прихватили европски хуманизам, прихватили су и његову агонију. Прихватили су и апокалипсу времена у коме живе: и у њима су се спојили ужаси који се никада знали нису. Заснивајући себе на човеку, на демократији, социјалистичкој демократији, засновали су себе на највулканскијем тлу. Вулкани су почели да раде, када им се чинило да су на врхунцу својих каријера и да им ни смрт ништа не може.
“…Дуго и напорно је Богочовек сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не мање непогрешивог човека у Берлину. Тако је постао западни хришћанско – хуманистички максимализам, папизам, који од христа узима све, и западни хришћанско – хуманистички минимализам, протестантизам, који од христа тражи најмање, па често и ништа….“
Зашто српски књижевници, који знају Истину, пре свега истину о погубности нихилизма и анархизма, као логичном завршетку европске културе, нису проговорили о томе?
Да ли има и једног српског књижевника друге половине хх века који живи истинским Богочовечанским прогресом? Да ли их има у великом свету?
Већини књижевника није било стало да се ослободе греха и смрти и стицања осећања бесмртности, јер су били оковани греховима и кумирима. Мрачна сила их је отупљивала и спарушивала је у њима осећање бесмртности, те они осећањем ни мишљу нису досезали Бога живог и истинитог…
Селић је објавио чланак, „Страва“, који је био трежњење од пијанства титоизмом, од опијености идеологијом, злом и грехом; Селић је постепено оспособљавао себе за разликовање добра и зла и стицао је извесну способност расуђивања, која још увек није благодатна и еванђеоска. Па ипак, личило је то на подвиг – подвиг трежњења себе, трежњењем ума, трежњењем душе од пијанства највећег греха епохе хокус – покуса. Да ли је Селић као писац у стању да довољно зна, и стварно зна шта су добро и зло, нарочито зло, у својим последњим дубинама и суптилним финесама? Да ли је Селић свестрано облагодаћена, охристовљена личност која зна до танчина и тајну добра и тајну зла?
4 Атеисти, стизали су до најлогичније и најприродније последице – акосмизма, до атомизација. – Били су нихилисти, јер су признавали као апсолутну вредност Кумира, Вођу. Веровали су у прогрес у воденици смрти. И у најздравијим телима највећих књижевника титоизма оно што је трајније и од самог здравља беше смрт. Револуције започињу смрћу и крвљу се завршавају. Језива и неуклоњива реалност смрти уверила је и добар део човечанства и револуционаре на све четири стране света у догму : да је смрт неопходност. Папизам, језуитизам, протестантизам, социјализам, комунизам, тобожњи демократизам, – нашли су начина да се одену у лепе одоре хуманистичке културе, која систематски затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи.Папизам, ослабљен, да би обновио своје пољуљано царство, у својим лабораторијама, произвео је језуитизам и у 19. веку социјализам и комунизам. – Европски, дакле и српски човек хх века: феноменално је сужен, опатуљен, осакаћен, смањен и сведен на разломак, одломак човека, јер је из њега истиснуто свако осећање бескрајности и бесконачности. Уведен је релативизам, родоначелник анархизма и нихилизма. Богочовечански прогрес, истински прогрес – антитеза хуманистичком прогресу, близак је српској народној души и драг српском народном срцу.Учинио га је блиским и драгим највећи неимар богочовечанског прогреса у историји Срба: свети Сава.
Богочовечански прогрес од човека до Богочовека, – како пише Јустин Поповић – од смрти до бесмртности остварује се прерађивањем себе помоћу еванђелских подвига, јер се помоћу њих савлађује смрт и обесмрћује душа, обесмрћују мисли, обесмрћују осећања.
Тито је веровао да је Социјалистички савез бистра вода у којој се виде многе жабе (критика је у своје време била упућена српским комунистима). Селић је позвао своје колеге и савременике на суочење. Ко се одазвао?
Књижевна критика? Мало морген. Књижевна критика је имала друга преча посла, која су проистицали из њене деценијске улоге у титоизму. Негде при крају часописне верзије романа Доктор Смрт постоје две сликовите реченице тачне у много чему.Из тих округа прашине и паучине Србију неће извући потомци доминатора титоизма, нити некакав хуманизам и демократизам српских писаца, већ, хоћу да верујем, неке друге личности, које тек стасавају, као независне и светске. Да таквих личности има у најмлађој генерацији, да ће их бити све више, можда показују и две белешке на крају споменутог романа.Прву3
…Живи а мртви, ето шта притиска Другу Србију, као сметови снега. Јер такви се хране, као и вампири, свежом крвљу. На насиљу је од Каина до Ирода, од Наполеона до хитлера и Стаљина, саграђена кула уметности илузионизма, – пут који води у ћорсокак. Оруђе немоћних, пут немоћи, ето шта је Србију, скренуло са њеног древног, сељачког друма. Крв. (…) – стр.156
… Друга Србија говори вапајима из округа прашине и паучине, док њени најгрлатији песници, помодни арлекини, трче за четвртим. Право име тога четвртог је – Непостојећи. Никада нисам написао да ми имамо великих песника. – стр.157
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 