„…И други методи постепено продиру у нашу критику. Зоран Глушчевић (1926) тежи к примени психоаналитичког метода, што није толико дошло до израза у његовој дневној критици колико у опсежним радовима из немачке и српске књижевности. Никола Милошевић (1929) креће се у својим анализама књижевних дела између психолошко – антрополошког приступа и особене врсте структурализма. Претежно се бави значењским аспектима дела. Света Лукић (1931). Код њега се спаја естетички са социолошким методом, теорија с историјом књижевности. Значајн је и као прозни писац.
Крајем 60 – тих година у нашу критику почињу полако продирати модерни инструменталистички методи. Путеви модернизације различити су, тако да у нашој савременој критици имамо плурализам метода. Међу критичарима који су се афирмисали у новије време било у текућој критици било у систематском проучавању књижевности издвајају се: Александар Петров ( 1938), који је повезао тековине руског формализма с искуствима модерних критичких метода на Западу, а у последње време афирмисао се и као песник, затим Новица Петковић (1941), Љубиша Јеремић (1940), Бранко Поповић (1927), Милица Николић (1925), Петар Милосављевић (1937), Мирјана Миочиновић (1935), Ђорђије Вуковић (1943), Срба Игњатовић (1946) и др.
У свом развоју наша критика у послератном периоду све се више приближавала науци. Највећи број њених представника, нарочито оних који су се истакли од 60 – тих година до данас, повезује у свом раду бављење текућом критиком с књижевно – теоријским и књижевно – историјским проучавањем литерарних појава и проблема…“ ( Деретић, КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, БИГЗ, Београд, 1987, стр. 342; штампана у 15.000 примерака. – Као професор универзитета и књижевни историчар, Деретић је, узгред буди речено, и члан ЦК СК Србије!)
У српској књижевности после Првог светског рата, како пише Слободан Јовановић, „с доласком Младих, избио је јак покрет против рационализма, а и против национализма. Нама се чини да се тај покрет спремао још пре рата, и да управо почиње од овог нараштаја осамдесетих година коме припада Бранко Лазаревић. Један од првих знакова буне на рационализам био је можда онај одушевљени чланак којим је Лазаревић поздравио НЕЧИСТУ КРВ Борисава Станковића. У овој збирци Лазаревићевих расправа, од којих су неке објављене за време или одмах после рата, има размишљања о свемиру и о интуицији која звоне сасвим модерно. То би се исто могло рећи и за његове нападе на реалистичку уметност и на тзв. професорску критику. У једној расправи о Националном тлу, он устаје против претераности национализма у уметности, и доказује да велика уметност никада није уско национална него широко човечанска. Не само у питању рационализма, него и у питању национализма Лазаревић има додирних тачака с Младима.”
Статистички гледано, Деретић је Лазаревићу (1883 – 1968) посветио је само један параграф (стр. 200), тј. 17 редова. Слободану Јовановићу (1869 -1958) – 30 редова. Зорану Мишићу (1921 – 1976) – око 12 редова. Бориславу Михајловићу – Михизу – око 12 редова.Петру Џаџићу, Милосаву Мирковићу, Мухарему Первићу, Драшку Ређепу и Мирославу Егерићу – укупно 11 редова. Драгану Јеремићу, Зорану Гавриловићу, Предрагу Палавестри, Милошу Бандићу, Павлу Зорићу и Богдану А. Поповићу, Радовану Вучковићу, Бранку Милановићу, и Славку Леовцу – 29 редова. Миодрагу Павловићу – 10 редова. Сретену Марићу, Светозару Бркићу, Светозару и Николи Кољевић, Јовану Христићу – 9 редова. “Редукционисти” Радомиру Константиновићу – 23 реда. Зорану Глушчевићу – око 5 редова. Николи Милошевићу – непуних 5 редова. Свети Лукићу – непуних 6 редова.
Иако упрошћена, Деретићева слика послератне српске критике није далеко од истине. Она је тачна – у оном смислу у коме су каталози тачни. Деретић није дао оцену те критике : да ли је она стваралачка? И у којој мери?
Лазаревићеве књиге се не штампају, иако је поживео до седамдесетих година.
Јовановић је написао ваљанији, књижевно истинит портрет Бранка Лазаревића. “Ипак између њих и њега виде се ове разлике. Прво, разлике тона и темперамента. Лазаревић није борбен, своје идеје износи као личне погледе, и ниједног тренутка не помишља да их прогласи за догме у име којих би требало преобразити сву нашу књижевност. Млади, напротив, узели су одмах став и начин једне књижевно – револуционарне странке. Друга је разлика још важнија. Лазаревић није, као бар неки од Младих, непомирљиви противник рационализма. Он увиђа све ускости и штурости рационализма, али као што год не верује да се уметност може сва основати на разуму, тако не верује ни да се може сва основати на подсвесноме. Велико стваралаштво тражи целога човека, са свим његовим моћима, и онима из свести и онима из подсвести. (…) “ (Слободан Јовановић : БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ, објављено као предговор у књ. Бранко Лазаревић, Сабрана дела, књига прва, Народна Просвета, Београд, пред Други светски рат – нема године издања, стр. XVI – XVIII).
У истој књизи – ИЗВАН ВРЕМЕНА И ИЗНАД ДОГАЂАЈА – већ у првом есеју СТВАРАЛАЧКА КРИТИКА, Бранко Лазаревић, на 42 странице пише веома исцрпно о суштини СТВАРАЛАЧКЕ КРИТИКЕ.
„Стара је борба између догматичне и објективне критике, са свима њеним подврстама, и импресионистичке и субјективне критике, са свима њеним подврстама…“ ( стр. 1)
Нисам се припремао да будем критичар; на то ме је, највероватније натерала, сумњива у много чему послератна књижевна критика*. Можда је једини успех те и такве критике, то – што смо се ја и мени слични појавили, из сасвим неочекиваног правца, и што ће се, по природи ствари, појавити и други, они који долазе, и који ће, верујем бити бољи!
Има ли бољих стилиста међу српским књижевним критичарима кроз читав 20. век од Лазаревића?
Због чега се у другој половини 20. века, према Лазаревићу, односе као да никад није постојао? Разлози не могу бити књижевни, књижевно историјски, идеолошки, политички.
У поглављу насловљеном “Хегемонија критике”, које почиње овако: “Српска критика, која је с Недићем ушла у фазу зрелости, достигла је врхунац у раду Богдана Поповића и Јована Скерлића, двају критичара различитих темперамената и схватања књижевности али подједнако важних по ширини и величини утицаја који су вршили. С њима је српска критика први и до сада једини пут постала не само пратилац и њен вођа, усмеривач књижевног развитка”, Бранко Лазаревић се оцењује као представник импресионистичког метода у критици, и као критичар који се развио под непосредним утицајем Б. Поповића и Ј. Скерлића. Каже се да је био и “водећа личност у књижевном животу”, у емиграцији, као уредник крфског “Забавника”…
Лазаревић врло занимљиво и аргументовано разматра гледишта метода и школа које су унеле највиће забуна у предмет критике, доктринарну, психолошку, детерминистичку, историјску, биографску, импресионистичку, хедонистичку, научну и утилитаристичку – етичку критику, објашњава их и критикује, пре но што да свој закључак.
„Сваку ствар и појаву треба, својим духом и животним дахом, и ако се оне њему спонтано прикажу, ставити на то своје место. – У ноцију критке не треба да уђу ти моменти, управо само по један од тих момената : раса, народ, средина, лични поглед, странка, једна доктрина, један „weltannscauung“, предилекција… Од свих тих ноција треба се ослободити и све то оставити „слободној игри“ наше унутрашње организације…“
„…Треба у чињеници наћи дух и живот. Иза чињенице која је нађена у једној хроници, лежи живот, она је и забележена као факат и тврђење живота, и, кад се она после много векова појави само као чињеница у једном изразу о једној појави, она која је дошла као последица живота и, као таква имала своју вредност, овим и оваквим двогубим поступком, мирише на мртво и даје утисак гробља. Уместо да врати чињеницу у живот, та јој критика одузима и последњи блесак живота и још јој више даје фосилни карактер. Узете, дакле, као средство, само као средство или, ко може, као евокација, све оне представљају сјајан материал критици, и помажу јој, кад је избор материала на свом месту, у њеном тражењу живота и истине. На тај начин, та критика васкрсава сав тај маетриал и, из стања смрти, враћа га у живот…“
(Лазаревић сматра да „импресионистичка“ критика „има ширу и истинитију основу од оних које раније поменусмо : од детерминистичке, доктриналне, биографско – историјске и психолошке, као и од „хедонистичке“, „научне“ или утилитаристичко – етичке, да само још и њих поменемо“ .)
Лазаревићев закључак. „Критика је (…) – цео живот; цео живот са лепотом као основом, и са свим другим пратилачким елементима који чине основе другим изразима живота. Према томе, основни императив критике је њена пуна слобода. Само слободна критика је права и велика критика ; све друге – оне које су везане за разне духовне, социалне, политичке и друге ориентације – све друге изазивају критику. Слободни и поштени критичар мора да буде ослобођен свих разноврсних погледа на све разноврсне људске појаве и, чист као девица, „као од мајке рођен“, са поптуно отвореним духом и душом, да прилази свим тим појавама; наравно, претпоставља се да је тај ослобођени критичар дошао до „дна ствари“ и до свих висија свих тих појава, иначе би он био везан оним што је најтежа грешка, и неопростива : незнањем и немањем интуиције за те појаве, несмислом за њих и нереагирањем на њих. Тек ако му је „све људско знано“, „цела лира“ и све људске скале, и ако је, уз то, непотчињен свему томе и невезан за све то, и, најзад, ако у људски и уметнички лабиринт појава и израза уђе, што би Арнолд рекао незаинтересовано, без своје естетике него са свима људским естетикама – тек само тада ће ући „у обетовану земљу“ и рећи што му чиста интуиција стави у уста и што иде правце из дубина његове психолошко – естетичке пиросфести. Критичар мора да има у себи цео кодекс вредности и „с лица и с наличја“, али се тај кодекс не треба да види и, нарочито, што је најчешће случај, теза не треба да се натура. Најлепши, најбољи, најистинитији и најпоштенији израз се даје кад на томе сложеном кодеску све само затрепери, као синтеза дела о коме говори и себе самога, и, као на иснструменту, чују се само звук и музика, звук и музика целога човека и, у великим случајевима, целога човечанства у том човеку. Треба се потпуно ослободити свачега, бити очишћен нижих делова своје личности, слободан од предрасуда, разрешити се личних нижих ставова према овоме или ономе, и ставити у сам план само оно своје што је дубоко у нама и, тако, блажен, као што пустињаци излазе пред Господа, „са праведним делима својим“, далеко од грехова расе, времена, места, преко векова и разних филозофских, политичких, религиозних, етичких и социалних – изама, – изаћи пред дело, природу и себе и, тражећи средиште појаве, дати свој слободни трептај, „описати“ (….) „утисак једног дела на душу“… Кад критика из овог основног духовног и душевног стања реагира на једну појаву, она даје свој прави и највиши израз, своје уметничко дело…“ (стр. 24 – 26 )
Лазаревић, у послератној српској критици ( оној писаној током друге половине ХХ века), није имао правих наследника. Чак ни у оној врсти аналитичке критике, коју је неговао Миодраг Павловић. Аналитичка критика баш зато што „тежи целовитости приступа и не инсистира на неком строго одређеном методу“, подстицајнија је од редукционистичке критике, чији је главни протагонст Радомир Константиновић..
У послератној књижевној критици нема правих и највиших израза, нема уметничких дела; можда има много више проблема?
Био сам свестан свега тога, када сам одлучио, да објавим понешто од критика и есеја које сам штампао током последње деценије 20. века. Писао сам о књигама и ауторима, које сам познавао лично, или о онима које нисам никада срео. Писао сам о онима који су ме покушали спречити као прозног писца и песника, о уредницима, и увек сам се трудио колико је то могуће, да досегнем књижевну истину.
Чак бих могао рећи да сам писао критику са мање опорости и жестине од П. Чудића. „Проблем немоћи и неспособности наше критике је проблем наше немоћи друштва за радикалне промене политике уопште. Док је књижевност ишла руку под руку са комунистичком политиком, тада су писци били ваљани војници партије, сада су писци синови народа, они су перјанице националног интереса и националног јединства. У нашој књижевности није било ничег сем политике, све остало што се догађало догађало се у сенци. Уосталом, прави ствараоци савременицима јесу и остају, по правилу, непознати. Улога критике је да с времена на време открива неоткривено и да се диви и чуди како је тако нешто вредно могло остати незапажено и подцењено од савременика. (…..) Градски намештај илити официјелна култура је ту да се одржи некакав привид. Па и текућа критика је само градски намештај. Нити они нешто знају, јер су рутинери, нити они имају снаге да доведу у питање своје мало ћоше у том градском намештају. Да би почели чистити Аугијеве штале, како то данас воле да кажу баш они који мало знају о грчкој митологији, критичари морају бити ангажовани одозго. Ово одозго читајте како хоћете. Многи критичари су данас чисте штеточине, а оно што их чини смешним је што покушавају све и свашта…“ (Чудић је то написао у зборнику ИСИДОРИЈАНА, бр. 8/9, 2000, стр. 291)
Објавио сам књиге Духови, 1, Метафизика у белом оделу, и In continuo, 1 – друга, измењена и допуњена издања ових књига (изоставивши из њих критике и есеје, који су „легли“ у неке друге моје књиге). Ове књиге су објављене у оквиру мојих Дела (2002). Објавио сам такође и две антологије српске поезије 20. века, као и књигу Канал ФИЛТРА, те Студију о наметном веку, као и књигу ТИТОНИК (коју сам прерадио и коначно издање објавио у наставцима под насловом “Нечиста Србија” у последња три броја “Уметности махагонија”). Један број текстова мојих критика није прештампаван из часописа у којима су први пут публиковани… Било би неумесно и смешно да кажем да ми је Бранко Лазаревић био учитељ, подстицај; најдубљи подстицаји су дошли изнутра, из незадовољства и увиђања безвредности и промашености оног што се деценијама објављивало као критика, нарочито по нашим дневним тиражним новинама или књижевним часописима. Нисам написао ову књигу да буде стражар на мртвој стражи СТВАРАЛАЧКЕ КРИТИКЕ. Само сам, као писац, писац – критичар превасходно, као покојни Киш, или као Небојша Васовић, читао књиге мртвих и живих песника, и писаца, страних и наших, ослобођен многих предрасуда…
Добар део 20. века протекао је у знаку владавине Конструктивне књижевности, књижевности делимичних истина. Тим знаком је тетовирана, и већина дугих или кратких, малобројних историја књижевности које имамо на српском. Тим знаком су тетовиране и антологије, који су српски аутори припремали, и које су превођене на неки од страних језика.
Ако српски антологичари праве грешке, сасвим је природно да их праве и странци (антологичари). Грешке антологичара увек иду на штету српске културе и српске поезије у целини…
Табор послератних српских књижевних критичара, наравно, није – цигански табор. Тај табор је одбјавио рат стваралачкој критици, метафизици, као и претеча им, Иполит Тен…Тако су ретки критичари синтетичари у том табору, личности сјајне унутрашње организације, у којој су сливени у једно : интуиција, здрав разум, велико знање, еластичност, сигурност суда, ширина схватања, брзина и сигуран улазак у најсложеније и напротивуречније појаве и ствари, систематичност без једностраности…
Шта је права супстанца критике- стваралачке критике, код нас је добро знао, Бранко Лазаревић.Овде се можемо присетити речи Анатола Франса ( које наводи Лазаревић) да је критика, „као и филозофија и историја, једна врста романа намењена употреби мудрих и радозналих духова, и сваки је роман, добро га схвативши, једна аутобиографија. Добар критичар је онај који прича догађаје своје душе у средини узор – дела“. Он иде и даље, и каже : “ Да будем потпуно слободан, критичар може да каже : Господо, причаћу вам сада о себи поводом Шекспира, или Расина, или Паскала, или Гетеа – предмета који ми нуде дивну прилику“…“
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 