Фуснота са пет звездица: критичари о критичарима

(Још увек на терену нерашчишћеног прилаза према вредновању, превредновању, књижевној лустрацији. Лекција друга, 2) 

 

Ево шта , на пример, критичари пишу о српској критици.

( Одговори су дати на  4.  питање Анкете Исидоријане : “ Који су књижевни критичари и теоретичари, по вашем мишљењу, допринели бољем, потпунијем тумачењу српске поезије у последњих неколико деценија? Истовремено, које књижевне критичаре видите као контрапродуктивне? Има ли критичара који не разумеју оно о чему пишу? Који су то критичари? На којим примерима се огледају неуспеси у критици српске поезије данас, а који су примери доказ успеха?“ – стр. 173)

Далеко би нас одвело да цитирамо све одговоре – сви су дати под кишобраном – бастиона официјелне српске литературе и критике.

Па ипак, навешћемо неке.

ГОРДИЋ :“ Критици се подједнако мало верује кад је ВЛАСТ, као и кад је СЕРВИС. Прво је искушење злоћудније, друго недоличније. Критика је данас, углавном услужна и то је кључни разлог њене неделотворности ….“ ( стр. 174)

МИЛАНКОВА : “ Зоран Мишић, Иван Шоп, А. Јовановић, В. Павковић. Стереотипни клишеи типа Радивоја Микића  : монотон и досадан приступ, тако да је поезија тек у другом плану.  Безвредни су (по нас, песнике)  критичари који не уносе истраживање и иновације – начине другачијег гледања на поезију. Досадашњи „трибински“ начини представљања поезије, у клишеу слепе афирмације вазда истих људи, који после једне деценије чак више и не постоје – треба заменити животнијим формама и новим искуствима…“ (стр. 191).

Добривоје Станојевић (Исидоријана, 8/9, стр. 284 – 285) : „У највећем броју случајева догађа се следеће:

– песници – уредници издавачких кућа, утицајних листова и часописа, предњаче по броју објављених књига, приказа и добијених награда;

– наши жирији су најнепроменљивији на свету;

– исти критичари упорно награђују исте песнике, а они никако да схвате да су награђени;

– исти песници – уредници објављују исте критичаре;

– уништена је институција критике с примедбама;

– најмања примедба сматра се личном увредом, позивом на двобој или бар бојкот;

– чланови Академије имају посебан попуст;

– критику може свако да пише, ако је афирмативна;

Било би добро да књижевни судионици и актери бастиона официјелне српске литературе и критике, смогну снаге за јавну исповест, врло отрежњујућу и  блиску књижевној истини, попут Чудића.*

– критичар остаје без посла, ако је склон примедбама;

– идеални критичар поезије би требало да буде кратковид, или бар приглуп, послушан, обазрив, обзиран, попустљив, социјални радник, психолог, често и психијатар, досадан ( али да не скреће пажњу на себе), удворица….

– неки песници не смеју да напишу лоше стихове, а кад им се то догоди, крив је критичар који то примети….“

То је прилично тачан, парадигматичан, истинит опис стања  официјелне књижевне критике у оквиру бастиона  српске официјелне литературе.

Када ће српски песници и критичари, да побегну из тог  епохалног и ужасног бастиона официјелне српске литературе и критике, из  паклених кругова епохе хокус покуса?

____________________________

*   „Умерени МОДЕРНИСТИ (….) су певали у своје лично име, у име римовања, у име партије. (….) Али, то је само једна мала епизода и све бих то могао да опростим и заборавим да ту и такву поезију нисам читао као неки превод, са непрекидним осећањем да је изворник негде другде. Просто, у свему томе је било версификаторског умећа, било је извесне културе, ако се културом може звати познавање општих места грчке и римске митологије те општих места светске књижевности, али није било индивидуалног печата, није било сублимације личног искуства ( искуство – рус. – уметност) искуства које још нико до сада није успео да фалсификује. (….) Сви наши најугледнији послератни песници су почели као перспективни кадровици партије, једни су били у општинским структурама, други у структурама социјалистичког савеза, трећи уредници без факултетске дипломе (таленту не треба диплома, баш као што за нову власт судији не треба диплома Правног факултета!) И данас није јасно да ли су они угледни зато што су били кадровици или је њихов углед само срећни спој талента и поткупљивости(…) “ (Чудић,  Исидоријана, 8/9, стр. 282).

То су већ солидни редови, неувијени, истина у заметку, (најава)  будуће српске књижевне критике, која пробија љуску – бастиона официјелне српске литературе и критике 20. века. Што се тиче осталих критичара и песника, у споменутој анкети, као и многих оних који су одбили да у њој узму учешћа, изузеци су врло ретки, анкета је дала слику, какву такву, слику наметачких инерција, пристрасности, личних преференција и стечених предрасуда ( погледајте листу М. Магарашевића, или  Богнара, или Грујичића, или осталих, и видећете да остају и даље штеточинске предрасуде, тенденције и уображености : читави регистри  обмана када је реч о стварним проблемима стварања  српске поезије у 20. веку, и да се не раскидају обмане у писању критике ).

То је, будимо поштени због будућих нараштаја, врло, врло документован досије о  српској официјелној литератури и критици друге половине 20. века. Успели су одиста у нечему што им верујем није било ни на крај памети! (Господа анкетар и анкетирани.)

*

Може ли се другачије доживљавати пакао српске књижевности 20. века? Осим као инфернални простор?

Глас мртвог Дучића није се могао чути у  земљи рођења скоро пола века, ни глас Николаја Велимировића, јер су српском културом ведрили и облачили најизразитији представници  богоборачког фронта, да им не спомињем имена! Они и данас имају своје наследнике и прикривене следбенике на на скоро свим српским универзитетима. Из Ђубришта, инферналног простора, дијаболичног, из паклених кругова и провалије века, и провалије српске књижевности, понеке уметнике је изводила уска стаза  поетскога света. Из дијаболичне зоне сумрака, сумрака културе и поезије, експеримената епохе хокус – покуса.  Само ретким уметницима 20. века су помогли, како би то рекао Сведенборг некада, анђели. Духови. „Ниједном Анђелу или Духу није дозвољено да говори по свом сећању него само по сећању човековом. Јер и Анђели и Духови, као и људи, имају сећање. Када би Дух са човеком говорио по своме сећању, човек би морао да ствари из сећања тога Духа узме као своје, док оне припадају сећању тога Духа. Тада би се догодило то, да би се човек као свога сећао нечега што у ствари није ни чуо ни видео….Отуда је и код Древних људи постојало веровање да ће се после хиљада година поново вратити у претходни живот и у сва његова стања, као и веровање да су једном већ били рођени. А то су закључивали из тога што им се дешавало да им као успомена наиђе нешто што у ствари нису никад ни видели ни чули. А то се дешавало управо онда кад би Духови својим сећањем утицали на сећање људи.“…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s