Поводом „троглаве моћи“ послератне књижевне критике

Када је реч о критици у српској књижевности, само је један од послератних српских критичара –  Срба Игњатовић, проговорио о одговорности критике, о њеној троглавој моћи  у читавом послератном периоду, у књизи СЛОБОДАН СТРЕЛАЦ.  Међутим, после тога је ућутао, и  – још увек, ћути…

Треба се присетити и песника – Златка  Красног, који је, не тако давно, карикирао је двадесетак  савремених типова критичара…

„Троглава моћ“ књижевне критике  беше погубна, као и она друштвена која је стајала изнад ње, и опустошила је или деформисала  књижевни живот. Игњатовић  јесте за „синтетизујућу критику“, „обухватну“, „за антрополошки и цивилизацијски њен хоризонт“, али такву – СТВАРАЛАЧКУ КРИТИКУ, не ствара. На жалост. Не само Игњатовић, него нити иједан од оних других послератних књижевних критичара, које је, да тако кажемо, Деретић „каталогизовао“ у својој  КРАТКОЈ ИСТОРИЈИ  СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ…Биће многи заборављени временом – према некој вишој правди. Послератна српска критика није дала нове критичке синтезе!*

Понеки наши критичари воле да паметују.Колико им човек може веровати?Па и онима, реткима, које сам понегде похваио  (условно),  С. И.  је записао и ове редове, тзв. округле, котрљајуће критике. „Уистину је срећа што критичар – идеолог данас више није могућ. Реч је о типу  критичара који је – како је то давно и добро формулисао Матош – „троглав ко Триглав и Балачко војвода“, јер обједињује три моћи : – ону просуђивања и вредновања ( у нашим приликама вазда у опасности да се извргне у хијерархијско ранговање, макар „патријархалног“ типа – памти коју ћеш ручицу пољубити), – потом моћ практичног (издавачког, уредничког) утицаја на књижевни живот, објављивање и право на делање, па и на насушни хлеб, – најзад, практично – идеолошка моћ критичара као тумача водећих идеја и евентуалног делитеља тапије о „подобности“ (друштвеној, идејној, националној, итд. ). –  Све је то, могуће, био идеал, али у минулом времену. Данас би то био само опасан анахронизам…“ (Срба Игњатовић, ПЕТ ПАРАДОКСА О КРИТИЦИ, текст из ауторизованог излагања аутора на тему Књижевна критика и књижевни живот у дневним новинама, одржан 14. јуна 1984. године у Политици; објављен у књ. ЗАПИСИ СЛОБОДНОГ СТРЕЛЦА, Градина, Ниш, 1986, 198 – 200; 199)

_______________________

*   Уцелињавање је пожељније од парцелисања; оно води синтези, која је српској култури и књижевности преко потребна, сада, када је Наметни век иза нас, али, на жалост,  не и његова Наметања. Ако је ситуација у официјеним бастонима српске књижевне критике поразна, сада; то није почело јуче; то траје већ дуго, а узрока томе има више. Зашто писци, незадовољни таквом критиком, не пишу сами критику, али бољу и реалнију, стваралачкију и свеобухватнију, од претходника? Ко им то брани? Зар им неко може забранити?

Пишући књижевну критику, трудио сам се да не робујем никаквим методима; у ствари, као и Лазаревић некада, узимао сам их као пратилачке и припремне елементе, употребљавајући их и искоришћавајући их, рушећи КИНЕСКИ ЗИД  који је послератна критика створила између дела и критике, између оба ова израза, стварајући неку врсту неопходног моста, преко кога ће та два израза да се упуте и на њему састану и, као као на Мосту Уздисаја љубавници, да се стопе у један самосталан трећи израз…

Комерсантска књижевност (Лазаревићев израз). Комерсанти су створили и наметнули – бирократску књижевност.

Ево једног примера. Никада не треба да буду заборављени ти стари – нови, жилави типови порочности: политичких диверзаната, професионалних издајника, партијских егзекутора,  непријатеља побожности, глумаца, арлекина и клеветника, истребитеља правде, отворених лажова, закулисних властољубаца и њима сличних, завидника, прерушених комерсаната… Реч је о сујетнима, полуинителектуалцима, полупесницима… о онима који немају ни најмању представу о религији, о духу, о култури; сејачима конфузија, вештим трговцима, самозванцима; ширитељима духовне пустоши, забушаната. То није српска књижевна елита, не!

„Ако већ ствари стоје тако како стоје, поставља се питање: ко је у ствари крив за све оно што се (не) догађа у српској поезији данас? Да ли само издавачке куће, евентуално песници или највећи део кривице сноси управо књижевна критика која је дефинитивно изгубила сваку способност оријентације не само у времену и простору, него  и у односу на сам појам књижевности као такве? Јер, хтео то неко да призна или не, „као што нам данас не мањка песника, а мањка поезије, тако је и књижевних критичара тмушта и тма, а књижевне критике готово ни за лек. Већ према томе ко од критичара о коме од песника пише, ревностан читалац наших часописа и подлистака са сигурношћу може да погоди ко коме припада, и зашто. (…) Као да је дефинитивно преовладаои слоган пре нас потоп, после наш још већи, књижева критика се држи свога књишког атара до последње капи мастила јер, као што је то иначе случај, упусти ли се у нешто што јој је страно, могло би дакако и да омане. (…) Преферирајући једино на то да афирмише оно што сама жели, према онима који јој не припадају одавна већ је заузела или негирајући или игнорантски став. Стога не треба да чуди  зашто се о нашој критици све више и више говори у стилу пословице рука руку мије и зашто је данас мало књижевних критичара који умеју да звирну и ван ограде која им обезбеђује лагодну садашњост али не и сигурну будућност. Дух мондијализма је и у овом делу наше књижевности одиграо, нажалост, своје, те ако се данас са више него изразитом  носталгијом присећам З. Мишића, Б. Михајловића, Р. Константиновића, П. Зорића, (подвукао М. Л.) Ј. Христића, покојног Николе Кољевића или Борислава Радовића, то не радим зато јер их увек изнова радо „прелиставам“, него и због тога јер, осим већ  споменутих, немам ког другог да читам или, ако их читам, читам их информације а не задовољства у тескту ( Р. Барт) ради“.

Зашто је тако и зашто је књижевна критика таква каква јесте, није тешко одгонетнути има ли се у виду у којој су мери, као што метафорички истиче Ана Ристовић  „…филозофија модли и вангли (…) производ потребе за уштедом у времену и пажљивом распоређивању  материјала (кога, на њихову жалост, има на претек), што је, опет, најједноставније и најисплативије решење у времену у коме живимо. (….) Ту су и постмодернистичке модле са којима је најтеже јер сабор светских критичара никако да се договори и усагласи о томе  заправо њихов облик. Неки теоретичари и аналитичари тврде чак и да су такве модле измишљене, да оне као и постмодернизам заправо не постоје, да су последица интертекстуалних препуцавања (…)“ “ ( Мирко Магарашевић, ИСИДОРИЈАНА, бр. 8/9, 2000, стр. 288 – 290)

Песник М. М. присећа се актера послератне књижевног живота са нескривеном носталгијом (имена истакнута курзивом). Ти критичари никад нису били некакви “књижевни свеци”!!

Песници и критичари (данашњи) површно су, или можда давно читали Мишића, и вероватно говоре на основу  сећања које није најпоузданије.  Јер да су га читали пажљиво, не би, надам се, заборавили ове редове: „Говорећи  О ПРАВОЈ ПОЕЗИЈИ, не мислим ни на какав посебан правац кретања наше литературе, а најмање на неку „модернистичку“ струју унутар ње. Таквих токова све и да хоћемо, не бисмо могли наћи. Мислим на оне тренутке слободног стваралачког замаха, остварене мимо уобичајених средстава конвеционалне поетизације, до којих су долазили не само „авангардни“ песници, већ и најизразитији представници конзервативних схватања, од Змаја до Десанке Максимовић“ ( стр. 14 – 15).

Многи, баш  они који се позивају на Мишића посебно ( на Мишића, који је једна тужна, готово неостварена књижевна појава, јер се читава његова “опус” своди на неколико, четири пет есеја, укључујући и његов предговор споменутој антологији), нека се сете да је упозорио да „многи песници пишу под утицајем стране литературе и не знајући за то. Тако Дучићеви следбеници постају и невољно следбеници француских парнасоваца, итд. Можда је још најжалоснији случај када песници своје узоре налазе у ПРЕВОДИМА страних литература (Лорка, Витмен, Јесењин, савремена енглеска поезија итд). Такви утицаји „из треће руке“ ( тј. посредством наших песника или преводилаца) данас су можда још и најчешћи, и најмање прихватљиви, разуме се“ (стр. 13).

Чудио сам се, колико пре неколико година, што о неким мојим књигама, извесним романима и књигама песама, критика (официјелна, текућа, бастионска) уопште и не покушава да се изјасни; чак ми је у неким тренуцима можда и било жао што о мојим књигама не пишу барем они критичари за које сам знао да су прочитали моје књиге и знају њихову вредност; они које сам лично упознао;  сада ми дође да се смејем због тога; дај Боже, да никада о мојим књигама и мени никад ништа нико од таквих не напише!  Нису шарлатани ни дилетанти, нисам никада тврдио ни да су подлаци; само су неслободни људи, а има их не мали број који су погрешно одабрали критичарско занимање и који би били солидни, чак врло солидни чиновници!

Врло су ретки данас песници и критичари који говоре и показују СТВАРАЛАЧКУ МОЋ, на делу је стваралачка немоћ.

Протагонисти стваралачке немоћи нису способни да пренесу искуства великих књижевности у наше језичко и поетско уметничко подручје, јер је то подвиг доступан правим ствараоцима – какав је био Винавер, или неким другим, о којима се овде срамно ћути. Чија се дела не објављују.

Дакле, жива традиција, које се понеко од песника при крају 20. века закаснело сетио, или није, представља живо врело: а ко је овде, кренуо, али одиста кренуо са оног места где се Растко Петровић сурвао, и где је пала његова бурма златна?

Добар део наших песника и критичара данас углавном поставља погрешна питања и дају  погрешне или произвољне, острашћене одговоре.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s