О књижевним илузијама

(Још увек на терену нерашчишћеног прилаза према вредновању, превредновању, књижевној лустрацији. Лекција прва,  1)

Чини се,  када је реч о  писању књиге    о књижевним илузијама, да пред њеним  писцем стоји један мрачан лавиринт, пун књижевних фатаморгана и недоумица, и да се таква једна немогућа књига не може довршити, ако писац није фамилијаран са свим и свачим, као стари Грци. При том, тај писац  не сме бити вулгаран, као претходници књижевни критичари и историчари. Вулгарност није фамилијарност, као што је Винавер запазио, него један њен отровни и понижавајући вид, њен фалсификат. Тај писац не сме бити вулгаран ни са самим собом, ни са Наметним веком и његовим протагонистима, јунацима, песницима, књижевним критичарима, историчарима. Јер  то је једини начин да буде интиман са Истином, са стварним проблемима и развојем српске поезије у 20. веку…

Књижевна критика српска кроз читав 20. век не може да се одлепи од наметнутих улога, пре свега улоге слуге, тога фаталнога века, врло ретко бива уметност. Не тако давно била је једна анкета, коју сам невешто “унео” у књ. Религија поезије I – II, покушавајући да се бавим књижевном истином. Та  неуспела анкета је недвосмислено учинила видљивијим неке ствари. Чудић цинично пише о односу песника и критичара.*

Дијагностификује стање ** у српској лирици. Пише иронично с пуним правом о њеним проблемима*** и феноменима.Или о појединим актерима.****

______________

*  “Песницима смета недостатак истинске културе код извесног броја критичара, критичарима смета недостатак истинске културе код извесног броја песника. Једна одиста болна констатација” –Предраг Чудић : Изабери сам своју пустоловину. Зборник ИСИДОРИЈАН А, 8/9, 2000, 226 – 231; стр. 228.

“У средини у којој нема интелигентне критике, писцу није остављена могућност да се самокритички осврће на своје дело, макар не јавно. Заиста, био би то театар за једну публику  која таквој представи није дорасла” ( (Небојша Васовић: ДНЕВНИК I, Народна књига, Београд, 2004, 198 стр.;  стр. 138)

“Говори само истину, и од тебе ће бежати сви, чак и муве” (исти писац, иста књига, стр. 177)

“Очигледно је да је у историји литературе, а посебно немачке литературе, било више богом даних песника него богом даних критичара” (Херман Хесе).

„Заиста, како објаснити да је таленат за критику ређи него таленат за песништво? И како објаснити да се таленат за критику, упркос томе што је редак, веома мало цени?” (исти, исто, стр. 138 – 139)

Можда зато што је тај таленат, барем у нашој критици, у 20. веку, тамо где га је било, био злоупотребљен?

**  “Но, стање у српској лирици се опире свакој логици анкета и свакој правој естетици осим естетике котерија. Котерије, које се издају за песничке школе, школе са дубоком традицијом, традицијом певања по строгим византијским црквеним канонима (….) – у овом политичком тренутку стоје раме уз раме са дворском политиком режима…” (Чудић, исто, стр. 229)

***  “Али, ма колико радознали читалац тражио авантуре које би му донеле највише личне користи у виду просветљења у овој књизи званој Изабери своју  пустоловину неће наћи данас најбитније одговоре на питања: Утицај српске поезије на доградњу поткровља, или утицај српске критике на дивљу градњу, или утицај византијске традиције на развој српског киоска или где материја без суштине угрожава смисао бивствовања (М.П.) или Укус осамдесетих и зачеци уличне продаје девиза, или: дрога, диловање и српска постмодерна, или утицај Ч. М., В. К. М.. Т. и М. Д. на објективну стварност у вези са ембаргом духа, или : утицај српске поезије на несташицу уља (Виталова награда), или утицај српске поезије на несташицу лекова (Хемофармова награда – Вршац), или српски културни календар и цена јагњетине, или редак дар за лаку риму и прозрачни катрен у постракитићевском периоду и његова дивинизација без поговора.” – ** Иницијали указују да аутор текста мисли на Ч. Мирковића, М. Пантића, В. Павковића, С. Игњатовића и Г. Божовића. (Прим. Ред.) (исто, стр. 228 -229)

****  “…Све што пише г. Тешић, као и оно што је писао г. Ракитић као његов претходник, и оно што пишу њихови епигони: г. Сладоје, г. Грујичић, г. Баковић, нека ми опросте ако сам неке заборавио, није ништа друго него : моја се рука хитра са цитром титра, или да цитирам један, с опроштењем, давни стих који смо поводом Ракитића написали п. М. Милишић и ја : И ко ми га тако згузи/ да робујем сада Музи!” (исто, стр. 231)

Занимљиво је и ово сведочење П. Чудића : „Друга генерација послератних песника водила је крваве двобоје (финале је било борба стварним аргументима : флаше, столице, песнице) у „Прешерновој клети“ ко је већи Јесењин или Мајаковски. Неки су ишли толико далеко да су Мајаковског призивали за породичног кума. У хаосу полуобразовања спајали су они само наизглед неспојиво : комунизам и национализам, футуризам и гусле. – И, сад, кад неко од тих књижевника и кадровика напише драму о томе како је његов колега био актер и жртва, скупа са министарком културе полицијског прислушкивања, сви се питају да ли је могуће да је могао нешто тако да уради такав један данас угледан, побожан итд. песник…“

Или: “ Отпаднике је чекала судбина вечитих маргиналаца, оних који су мимо света. Јер, котерије нису дозвољавале да један у бити индивидуалан напор измакне њиховој контроли. Интимисти, некад духовито звани ТРАВЕНИ (песници трава, не ових које су сад у моди) који су писали песме, а РУКЕ РУКЕ БОЛА БЕХУ ПОДИГНУТЕ У СВЕТЛО ПОДНЕ носили су своја попрсја самозадовољно градом и светом као успешно извајане споменике великана. (….) Но, чувајући се политике, али увек дозирано учествујући у дневној политици на страни власти, обузетим својим ЈА КОЈЕ МНИ, јер они МИСЛЕ ВИШУ МИСАО, имали су времена да се не замере, као  што су имали времена да се упорно врте у кругу ТРАВЕ, ГЛАВЕ, ЛОВА  И КРОВА. – Насупрот њима, али у присним породичним односима, такође, неизлечиво, смртно заљубљени у свој лик и дело, општенародни трубадури и трувери нашег доба из јежевског круга досегли врхове националног заноса, постали врачи погађачи, свесрпски носачи духовности. (….) Они су тако све скупе речи избацивали на језичко тржиште онда кад им је цена била оптимална. Ту су веома добро профитирали, те су се домогли централне банке српске духовности (САНУ) где служе као друиди националног блага. Довели су себе захваљујући свом умишљеном родољубљу у стање левитације те срећни и духом богати више не морају ходати по земљи. – Мале радионице дрвених песничких лутака имају своје заштитне знакове и сасвим добру прођу. Механизми раде, песма – лутка може покретати ноге и руке. Али у тој лирској направи немојте тражити душу.Кад могу живи класици правити песме од дрвета, зашто би млађи, чије време долази, одустали од курентног маниризма….“…

Та врста критике Чудића изречена на само две, или неколико страница, подстицајнија је од свега онога што су у споменутој  анкети изрекли позвани критичари. То је мала светиљка у мрачним боксовима и бастионима официјелне, најзваничније српске послератне литертуре и критике. Због ових редова је вредело покренути споменуту Анкету; они су понајближе књижевној истини. Они утиру пут разбијању погубних књижевних илузија.

Сазрело је време да се то јавно каже још  почетком последње деценије 20. века. Камо среће да њихов потписник истраје и  одлучи се на истрајније бављење есејистиком, књижевном критиком; расветљавањем слепих мрља српске културе и поезије, барем друге половине 20. века. његова је реакција сасвим очекивана, природна; том својом побуном он коначно излази из зачараног круга, тј. бункера бетонских официјелне српске културе и критике друге половине 20. века…

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s