Покушаји (пре)вредновања

(Неколико примера. Још увек смо на терену Раја и пакла српске душе, 7)

Лаж, прећуткивање, фалсификовање, ћифтински дух, књижевно силеџxијство примерено духу књижевне чаршије, има своје дубоке корене,   у комерсантском менталитету. Има своје корене, бојим се, који су, тако се понекад чини, дубљи и од врела исконске и живе српске културне традиције.

Имајмо мало више поверења у индивидуални таленат оних песника што заиста доносе обнову, јер обнову доносе појединци. Ако се српска поезија 19. века развијала мимо великих духовних покрета, или њиховим успутним стазама и познијим огранцима, како мисли Мишић, шта је са песницима 20. века, који су надрасли књижевне правце, или  их нису  надрасли, шта је са онима који су пошли правим путем и нису се извитоперили, нису пали као жртва конвенције и манира? Не познаје се довољна поезија 20. века, зато, понављам, вреди подсећати…“Журећи напред, остали смо без традиција. Треба ли за тим жалити?Можда је и добро што је тако“ пише Мишић 1956. године. А на такву врсту дилеме, подсетимо, одговорио је врло разборито и разложно, још 1938. године, у есеју „Одбрана песништва“ Винавер. Чудно, да се тога макар не присети узгред Мишић. И тако даље. Није добро што је тако, не прихватимо ту логику Мишића, јер је погубна…

Међутим, српска култура је имала традицију, живу традицију, која је непресушна, што значи да јој се треба враћати и нагињати се над њене бездане… Винавер то чини до последњег даха, до последњих дана свога живота…

Врло често заустим да кажем: Немојте, господо, хвалити Мишића тамо где не заслужује похвалу : он јесте критиковао грађански позитивизам и његов изразито регресивни карактер, али : питајте, у које сврхе, са којих позиција?   Зашто је критиковао само грађански позитивизам између два рата, и „прогресивне“ видове грађанског позитивизма свога времена?   Мишић је, елем, критиковао тзв. позитивистичку традицију која је „истовремено и један од основних узрока оскудности интелектуалног садржаја многих, па и најзначајнијих остварења наше поезије. Она је омогућила да се најконвенционалнија резонерско – дидактичка мудровања о пролазности и вечности и другим тзв. вечитим темама прикажу  као рефлексивна лирика и одвела многе даровите песнике (Ракића, Пандуровића и др. ) на погрешан пут“ ( стр. 8 – 9).

То  што је написао Мишић, не служи му на част. То је говор угледног уредника најзначајнијег комунистичког издавачког предузећа Титова времена: „Нолита“.  То је баш типична мишићевска, и не само његова, позитивистичка заблуда.  Да ли је уопште Мишић читао религиозне песме неких наших песника, који су живели у 20. веку, да ли је читао Велимировићеве „Молитве на језеру“, итд. ? Он каже, пише, да није примао ново за готово. Он признаје одсуство појединих песама, песника ( да их не набрајамо, а вредело би пошто он то не чини, а зашто не чини?).

Погледајте које је све песнике елиминисао, шта је елиминисао; са како вештом, лукавом, комитетском памећу покушава да да легитимитет својој елиминацији. Не уживам у свему овоме што треба да се каже, али ми је истина драгоценија од свакога на свету, и   од покојног Мишића –  антологичара.

Питам себе, и све поборнике заблуда и стечених предрасуда : Зар се  елиминацијом, претежном, претежнијом, како вели Мишић, може до нечег доћи што би  било на корист српске културе и поезије у 19. и 20 веку?  Колико је ово тачно : “ У нашој литератури, која се тек у новије време разгранала у мноштво различитих, па и опречних смерова, непризнатих величина нема, нити је могло да их буде. У њој нема „проклетих песника“…“ ( стр. 9 – 10) ?  То је типична позитивистичка, комунистичка лаж примерена духу Мишићева времена и прилика.

Они који верују да данас имају некаквога песничкога ранга у дубокој су заблуди. Ранг даје или оличава индивидуални таленат, пожељан стваралачки развој, трепет над безданом уметношћу. Неки савремени српски песници, веома умишљени и рањиви, били би успешнији људи као стоматолози, лекари, бирократе, професори гимназија и медицинских школа, организатори коњских трка, и тако даље, понављам!

Није касно да се уклоне ни сада, да се повуку схвативши себе, свој пораз и промашај. То је часније, боље, него улазити у битку која је унапред изгубљена. Много има више примера наметљивих, самозваних, вечних претендената поезије, и ниједан од њих у последњих тридесетак година није идентификован, а за то нису криви само критичари, већ су одговорни и песници. Када говорим о мелодијској линији, или о ритмовима савремене  поезије, ко о томе данас још мисли, а некмоли пише? Ја нисам, као ни покојни Мишић, омамљен некаквим белкантом, већ пре хујањем бездане уметности, немих тонова песничких дрвореза.

Довољно је да је био један песник, песник удеса, трагизма постојања, вере и наде, који је кренуо у такмичење духа, и пре Попе, и пре Павловића – пример  Николаја Велимировића.

Није ми, дакле, као искусном истраживачу са дистанцом, могла промаћи та Мишићева искључитељска нота, одевена у рухо антологичара који је тобож успео да помири крајње субјективистичко и објективистичко.

Мишићева антологија није постигла ту идеалну синтезу. Мишић  се ипак потрудио, (за разлику од потоњих антологичара – изузимајући мене), да се не ослони ни једног тренутка “ на тзв. утврђена мишљења о вредности појединих песама. Нисам дозволио да ме у њиховом одабирању руководе икакви обзири : ни према писцу, ни према добу, ни према поетском жанру. Никакву „златну средину“ између „старих“ и „младих“, „оптимиста“ и „песимиста“, „космичких“ и „родољубивих“, „рефлесивних“ и „љубавних“ нисам настојао да постигнем. Желео сам да нашој поезији приступим очишћен од свих предрасуда, и својих и туђих, као да је први пут у животу упознајем, и као да је пре мене нико није знао. Постићи ту ЧИСТОТУ ПОГЛЕДА знам да је недостижан идеал; па ипак, њему увек ваља тежити“ ( стр. 6).

Није постигао свој  недостижан идеал коме је тежио; што се није видело одмах кад се појавила његова антологија, а што понеки српски песници и критичари, не виде ни 1999., ни 2000. године, што би било природно, очекивано, пожељно и разумно, с обзиром на релативно велику временску дистанцу, то је, заиста, непојмиљиво.  Понеки српски песници и критичари би да наметну своју анахрону комерсантску логику, данас, под разним видовима тобожњег духа модерне поезије на крају  20. столећа.   Као да су они овде једини, овлашћени, најпозванији извршиоци тестамента Т. С. Елиота, иако међу њима има читав низ оних који су лишени правог поетског елана, стваралачке маште, пожељног стваралачког развоја.

То је је неизбежно, смирити се, а не повампиреним гласом тобожњих модерних песника и власника тапије на један од најбољих есеја светске књижевности и критике о односу традиције и индивидуалног талента, плашити у сумрак века, ноћу и дању. Јер вампири су – по дефиницији и српском предању  – жељни пре свега свеже крви, а не истине.

И Мишић је знао, пре четрдесет и пет година, да је анахронизам – епска традиција што се јавља у српској лирици у извитопереном облику, као препричавање лирског (интимног) доживљаја, нешто што није имало будућности, ни на почетку 20, ни на средини века, па неће имати ни на његовом крају! Ма у какве се то данас прекрасне и модерне кројеве хаљина преодевало!

Када се говори о почетку ХХ  века у српској поезији и њеним представницима, као типски представник поезије тога времена наводи се Милан Ракић. Био је, нема сумње, лепа фигура и у животу и у књижевности, мада је створио премало.  То време када се појавио Ракић, описао је Скерлић доста тачно :   „Смрт је учестаним ударцима проредила редове српских писаца, готово обезглавила српску књижевност, и начинила широка места младима“.

За свега неколико година нестали су из београдског књижевног живота: Глишић, Сремац, Веселиновић, Б. Кнежевић, Митровић, Домановић, Матавуљ…

Обнову српске поезије вршило је неколико лиричара.

Пандуровић, узгред, у једном од заборављених његових есеја, написаним након смрти  Ракића, оцртао је прву деценију српског песничког стваралаштва, рељефније, тачније и непристрасније од  споменутих историчара ( Скерлића, Деретића, Петковића…). Скерлић је осуђивао Ракићево „песимистичко гледиште на свет и судбину човекову“ , како пише Сима Пандуровић ( ч. ХХ ВЕК, Београд, септембар 1938, 7,  стр. 165 ), као што то чини и много година касније, 2000. године, један  „књижевни диверзант“  (каквих је одувек било и биће, в. књ. Александар Пражић : О РАКИЋЕВОМ ПЕСИМИЗМУ И СРПСКОМ САМОУБИЛАЧКОМ ПОРИВУ, Народна књига, Београд).

„Ти млади песници нису долазили ни из исте средине ни из исте школе – како пише С. Пандуровић : Дучић, Ракић, Шантић, Луковић, Вељко Петровић, Даница Марковић, Владилсав Петковић – Дис, Светислав Стефановић, Велимир Рајић, Милосав  Јелић, Милутин Јовановић Ћурчин, Влад. Станимировић, Душан Симић, Милан Симић, Војислав Илић – Млађи. Сви су они били у доба од двадесет до тридесет година; били су, међутим, врло неједнаки по облику и квалитету свога рада, по темпераменту, карактеру, позиву и судбини. Лично и међусобно су се чак слабо и  познавали. Нису никад правили никакву групу, ни „књижевну школу“, заједничке или индивидуалне програме и манифесте. Карактеристично је, и извесно, да они стварно нису ни осећали нарочиту потребу за интимнијим, ближим познавањем, за организованом сарадњом и књижевном акцијом. Супротно књижевним генерацијама после рата, чији су писци наступали увек колективно, у групи, са истим паролама, као социјалисти, под фирмом једнога покрета, или школе, или идеологије, – песници Ракићевог времена појављивали су се у књижевној јавности индивидуално, за свој рачун, управо против свога рачуна, и остајали у јавном животу, и углавном, усамљени.

Разлог је томе несумњиво у јако развијеном унутрашњем животу тих писаца, у хипертрофији осећања, у знатно појачаном интересу за духовну и моралну оријентацију. Последице су биле одбијање компромиса, ма и најобазривијих и најрационалнијих; – јер поезија је све пре него компромис; поштовање поезије и уметности као најчистијега и најнепосреднијега израза личног, унутрашњег живота и схватања, спонтана, непрограматичка тежња да тај израз буде што савршенији; и отуда њихова симпатија према лепоти и форми, што је споља изгледало на подржавање теорије л’aрт поур л’арт. У  истини, они су од те теорије прихватили само захтев за што рељефнијим обликом, не бежећи од  тешкоћа да се  оригиналан мотив да у одговарајућој, особеној, што сажетијој форми. Савладану тешкоћу уметничког изражавања сматрали су као део реалне и трајне вредности своје песме; осуђивали су сваку некоректност, аљкавост уметничког облика, и багателисали злоупотребљени, традиционални стих, ритам, исплакане и овештале сликове, све такозване „поетске слободе“…“ (С. Пандуровић, нав. есеј, стр. 165 – 166)

На основу Пандуровићевог описа, очевидно је да је међу тим младим песницима на самом почетку ХХ  века, било личности дораслих видној обнови српске поезије. Није са Војиславом Илићем умро последњи српски песник ( Љ. Недић), дошли су други да савлађују  тешкоће уметничкога изражавања, као нешто реално и као саставни део судбине. Скерлића не треба подцењивати; напротив, али он није имао много смисла ( зато што није био песник? ) за финију иронију и „несоцијалност“ песника с почетка  ХХ  века. Оно што је за Скерлића био  „лажни модернизам у српској књижевности“ (1911) , то је била модерна поезија „ствар овог света – како вели Пандуровић, двадесет и шест година доцније, 1938 . – Она је израз наших расположења на земљи и процене вредности овоземаљског живота на основи осећања. Са дискурсивним мишљењем, са тежњом да се објасни склоп света и узроци појава, она има само индиректне и слабе везе. За њу је право рећи, битно како се ми у овом свету осећамо, а споредно је какав је он по својој суштини, и зашто је такав…“ (Пандуровић, исто, стр. 172).

Зар није  некритичан разговор о српској поезији 20. века, или о неком њеном раздобљу, па и оном које обухвата последњих тридесетак година, које је прошлост; – зар није више него смешно, да не кажем трагикомично, да песници који се толико позивају на један од најзначјнијих есеја о традицији и индивидуланом таленту 20. века, на Елиота; да ти исти песници и критичари примају прошлост, и ону сасвим блиску, и ону даљу, како некакву паштету, као некакву чудесну пилулу, као неку врсту опијума, на колико су се они песника формирали, зар само на Мији Павловићу, Попи, Раичковићу, или на само три – четири страна песника по сродности?

Колико је модерна поезија чиста и смерна, једноставна и рафинирана, поникла из најдубљих врела нашег језика? Колико је примера такве савремене српске поезије која је обновила и валоризовала музичко наслеђе које су оставили песници чије је певање звучало најмање наметљиво (Бранко, Милета Јакшић, Дис, Црњански, Винавер…)?

Сваки антологичар, тј. песник – критичар (што Мишић није био!)  има своју стратегију, циљеве или – како Мишић вели „задатке“.

Задатак,  Мишићеве  антологије (Антологија српске поезије, МС, Нови Сад, 1956, стр. 15) је „био да такве акценте ( да пробијајући се с муком кроз оних хиљаду  страница Змајевих римованих коментара, како сам вели, дође до ПРАВЕ ПОЕЗИЈЕ, коју не дефинише до краја – М. Л.) открије где год су се могли  наћи и покуша да од њих сложи једну нову слику неше поезије : ИЗУЗЕТНУ, уколико се не заснива на просеку вредности, и АУТЕНТИЧНУ, уколико је успела да прикаже њене најдубље и најистинитије тренутке. Ако је та слика изгубила у разноликости и живости, које панормаски тип антологије пружа, мислим да је добила нечег од озбиљности, од дубинске димензије која се обично нашој поезији пориче. Она показује да није мали број умних и високо обдарених људи који су схватили да поезија није само просветитељско – забављачки посао, већ један од најплеменитијих и најделотворнијих путева слободе и сазнања“.

Научио сам, као антологичар, као песник, и као песник – критичар следеће, за сва времена свога живота: да се у науци, било којој, напредак и ново ствара на основу грешака обожаваних претходника; за разлику од уметности, где се ново постиже обожавањем вољених претходника. Антологија НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ састављана  је  на сасвим другим премисама; није панорамска; разликује три степена поезије, и вреднује не сам лиризам, лиричност, први ступањ поезије, већ други и трећи. Знам за подробније узроке позитивистичке традиције у нашој поезији, и многе облике у којима се она у појединим етапама јављала. Та традиција је увек била условљена нечим (вековном борбом за опстанак, просветитељском мисијом…) итд. Она је дакле служила, отворено у доба романтизма  ( како сам Мишић пише,  “ упоредо са прогресивним циљевима националног буђења, и утврђивању малограђанских, па и оживљавању патријархално – примитивистичких схватања, постајући тако све више спроводник интелектуалног, моралног, естетичког, па и друштвеног конзервативизма“. Трагајући за снажним, оригиналним поетским личностима, – хвалитељи Мишићеве антологије данас треба да знају, оно што је он сам признао, пре четрдесет и четири године : „разумљиво је да захтев за формалним савршенством нисам могао увек поставити. Радије сам бирао стихове макар и недоречене, неспретне и недопадљиве, ако су изговорени јединственим, непоновљивим гласом“ ( стр. 13).

Кроз читав 20. век  српска култура и књижевност није имала срећу са антологичарима. Мишића као антологичара хвале, они, који нису били у прилици да оцене и да се стварно суоче са свим антологијама српске поезије, објављених током 20. века (као самосталне књиге, или по часописима).

Током читавог 20. века српска књижевна критика говори оно што јој духови диктирају по њиховом сећању… Током читавог 20. века, она се  мучи у боксовима пакла 20. века. Скерлић на почетку века из некњижевних разлога оспорава Владислава Петковића, Исидору Секулић. Утицајни послератни песници, уредници, критичари, професори универзитета учествују у стварању димних завеса и подизању јазова душе и јазова владајуће идеологије. Антологичари друге половине 20. века – већина – објављују приличан број антологија, које плаћају данак времену и актуелним приликама. Пружа се подршка осредњим песницима, Деци страве. Убацују их у обавезну школску лектиру…

Већина критичара српских 20. века, са врло, врло ретким изузецима, носила је на савести печате својих огрешења, греха, штетећи високу српску културу. Инсистирам на греху, свом и туђем, и на оном најмањем, јер „грех не стари, него се, што дуже живи све више подмлађује, ако га човек у себи не сузбије савешћу. А савест то чини ако има Бога у себи…“  Грех и огрешење и у животу и у критици  је пре свега самоубилачки чин, „јер убија у човеку, бар мало душе, савести“. Ученошћу се грех не може претворити у негрех ( то јест могао је неутралисањем Фауст), међутим, за уметника будућности, за оне који наговештавају зачетак православног или богочовечанског реализма, то је – неприхватљиво.

Изненађује да антологичари тзв. антологија лирске поезије током 20. века, ретко кад дефинишу шта је осећање у човеку. Творци или састављачи тзв. антологија мисаоне поезије нису се прославили. Прецењивали су човекову или песничку мисаоност. Заборавили су, или можда никада нису ни знали, да је осећање „у човеку нешто исконскије од мисли, нешто људскије, а тиме и божанскије; свим својим бићем оно залази у бесмртно и вечно. Зато је чудесни Исус све човекове светове градио на осећању, богоосећању. По њему : љубав је – неразориво осећање, богосећање; и милосрђе је – бесмртно осећање, богоосећање; и молитва је – бескрајно осећање, богоосећање; и кротост, и смерност, и благост, и доброта, и жалостивост – све су то бесмртна осећања, богоосећања“ (Ј. Поповић).

Погледајте књигу 11.  лектире за основну школу : КЊИГА МЛАЂИХ  ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ПЕСНИКА (Београд : Нолит, Просвета, Завод за уxбенике, 1980, 167 стр.).  Том  књигом су ученике осмог разреда основне школе учили југословенској и српској поезији песника рођених после 1932. године. Избор, поговор и белешке о песницима написао је Александар  Петров. Осредњи антологичар, некадашњи професор  универзитета, представио је југословенско песништво „шесдесетих и осамдесетих година“.. „Поезија овог избора требало  би да се заснива на новини и да наглашава разлику. Другим речима: ова књига има за циљ да упозна читаоце само са млађим песницима модерних опредељења, дакле са онима које више заводи искушење да откривају нове могућности песничког изражавања него страст за усавршавањем познатих и проверених“ (стр. 145). С пуним правом овај избор нисам уврстио у библиографију из више разлога. Петров је прилично  „мутан“ у образложењу мерила на основу којих је бирао поезију споменутих аутора; ту има неких назнака псеудо – мерила. Шта то значи „свакодневна“ поезија?  Да ли те песнике (  мислим на српске), чије је стихове одабрао заиста руководи: „Чежња за истинитошћу у односу  према својој личности, према реалности и поезији“ (стр. 147).  Мислимо да је то једна врло пристрасна антологија, а та књига је штампана у 20. 000 примерака!   Шта значи „преврат“ у поезији, и да ли га оличава поезија песника чије је песме изабрао?   Реч је да не околишимо о нечем другом, фаворизује се једна одређена песничка идеологија.

Да би  било јасније у чему је ствар, наводим следеће : Безмало шест деценија после мучког лишавања живота,  свештеник и песник Ристо Ст. Јарамаз (1909 – 1942), био је изопштен из културно – духовног миљеа свога народа. Б. Ј. Шаровић приредио је сабране песме Јарамаза  – ОГРЕВИ, Београд : Планета, 2001. године, 183 стр.) -песника без утехе, како пише у Предговору С. Игњатовић. Игњатовић је, окаснело, написао текст о  изопштеном и трагичном песнику : “ Развој нашег модерног песништва, а унеколико и наше стваралачке културе уопште узев, мимо свих поетичких поставки Данице Марковић, без обзира на то колико су оне ваљане када је реч  о Јарамазовој поезији. Тај развој је, у многим  својим битним детаљима био еманципаторски спрам хотимице мутног и нејасног, патничког и носталгичног. Иронија, хумор, опори сарказам с једне, рационална потка и прожимање дискурзивним с друге стране чини се да су однели превагу над бележењем лирских емоција, психолошких стања и неснађености у свету / свемиру, човечијем роду и људском друштву. Или нам се то само причињава? …“ (стр. 10 – 11).

Причињава вам се, Господине!  Не кажете да је песник Јарамаз растао из збирке у збирку; не пада Вам на памет да помислите, да га поредите са Танасијем Младеновићем (рођеним 4 године пре њега): шта би било да  Јарамаза нису ликвидирали ? Јер у песнику се већ  у другој и трећој његовој песничкој збирци почео одвијати пожељни стваралачки развој.

Међутим, С. Игњатовић је, у односу  на А. Петрова скрупулознији у том смислу, што барем има дилему, што признаје, да „ми“, он, Петров или други антологичари или критичари, „немамо никаква поуздана мерила којима бисмо извагали ко је дословце и припросто већи – Дис или Настасијевић, Пандуровић или Душан Матић…и даље, овим редом све до ближих савременика. Развој српског стиха ( а можда и укус времена, како год било) у неку руку су „фаворизовали“ заговорнике поетске одређености, изричитости. да бих био још јаснији, увешћу овде једну, барем када је о поезији реч, помало необичну одредницу : утисак  је да су током нето минулог двадесетог века у нас вредносну превагу однели песници „са системом“, при чему се „систем“ никако не своди тек на мотивски или, пак, искључиво на формални аспект већ мора да обухвата и  интегрални смисао и досег песме“ (стр. 11).

У „Антологији српског песништва“ М. Павловића,хваљеној и  оспораваној: нема Светислава Стефановића, нема Живка Јевтића, Марка Ристића, Оскара Давича;Ј. Спиридоновић – Савић је лоше представљена, као и Павловићев рођак Продановић (има бољих песама)…итд.

Био сам у повлашћеној ситуацији, да неколико пута прегледам главнину  антологија српске поезије, објављених у периоду 1900 – 2001. године.Нагледао сам се и начитао свега и свачега. То је својеврсна зона сумрака или терен Ђубришта, како би рекао Шејка.

Прегледајући главнину  антологија српске поезије, питао сам се,  поготову читајући треће издање Пандуровићеве антологије објављене у часопису  „Мисао“ (1926 / 1972), пуно нових  имена : где су ти песници, чије сам фотографије пажљиво разгледао. Где су многи нестали?

Српска култура, чији су саставни део књижевност и поезија, књижевна критика – друге половине 20. века је, врло често искључива,  „шантава“ ; одбацивала је, искључивала и заборављала, одузимала право на постојање оном што је имало право на своје постојање.

Они који су се са тим мирили као са нечим природним и нормалним, радили на универзитету, институту за књижевност, академији наука, као уредници и издавачи, тумачи и истраживачи , нису добро чинили. Мало је оних који су се бавили српском културом и поезијом 20. века у најширем смислу речи и који су ушли у главни  проблем :  у стварне развојне проблеме српске поезије 20. века. Српска култура и књижевност друге половине 20. века гурала је на периферију и маргинализовала толико тога, и то би могла бити  тема једне друге студије. ….

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s