Молитва

(И даље смо на терену Раја и пакла српске душе, 6)

Јован Пејчић : ВРЕМЕ И ВЕЧНОСТ : Саборник српских молитава : XIII – XX век : антологија / (приредио) Јован Пејчић. – Београд : Универзитетски образовни православни  богословни хиландарски фонд ; Ваљево; Србиње : Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, 2001. – 247 стр. ; 20 цм. ; илустр. (Библиотека Свечаник : хришћанска мисао : књ. 20). – Тираж 1000.

Књига почиње Пејчићевим предговором „Морална, свештена, духовна историја Српског народа“ ( 21 – 23),  и затим следи прилог Н. Велимировића : „Молитва је тамјан што без престанка кади душу моју и уздиже  је к  Теби, Царе мој и Царевино моја“ (1922) (стр. 27 – 28).  Пејчић је  свој „саборник“ поделио на два дела : на изабране молитве  Старог  доба ( стр. 33 – 133), и Новог  доба   (135 – 231).  Следе  Додаци (223 – 251) : Општа напомена, Посебне напомене, Извори, Писци, Молитвеници, Преводиоци, О аутору Саборника.

Пејчић је заступио следеће ауторе  ХХ века. Иво Андрић (2), Николај Велимировић (13), Светлана Велмар – Јанковић (1), Атанасије Јевтић (1), Петар Кочић (1),  Богдан Лубардић (1964) (1),  Мирко Павловић (1),  Јустин Поповић ( 13), Исидора Секулић (2), Ђуро Шушњић (1). Када се упореди број  заступљених аутора  Старог доба са Новим, однос је 16 : 11. Да ли је то права, најсрећнија, најпожељнија пропорција уклапања старога са новим?

За жаљење је, што састављач  зборника српских молитава од 13. – 20. века није компоновао своју антологију из три дела, што није додао и молитве из српске народне књижевности. Јер, заиста начелно говорећи, ако је већ изабране молитве истрзао из органских контекста (рецимо, Сава Српски : БОЖЕ ОТАЦА НАШИх, САЧУВАЈ И УКРЕШИ НАСЛЕДСТВО МОЈЕ У ДРЖАВИ БИВШЕ ВЛАДАВИНЕ МОЈЕ. – Молитва  монаха Симеона (Немање) пред упокојење,  у Пејчићевој антологији бр. 16, стр. 52, преузета из књиге : Свети Сава : САБРАНА ДЕЛА, Београд, СКЗ 1998, 179 – 181), могао је то урадити и са појединим молитвама у оквиру  изванредних, антологијских народних српских песама.  Примера ради : Могао је навести врло лепе примере; рецимо : део песме „Цар Лазар се приволева царству небеском“,  стихове 29 – 36 :

   „Мили Боже, што ћу и како ћу?

            Коме ћу се приволети царству:

            Да или ћу царству земаљскоме?

            Ако ћу се приволети царству,

            Приволети царству земаљскоме,

            Земаљско је за малено царство,

            А небеско увек и довека.“ (…)

Ставите ову молитву из народне песме наспрам  било које молитве у Пејчићевој антологији – наспрам  Велимировићевих, молитава И. Секулић,  да не говорим о С. В. Јанковић :  књига би само добила. Има још таквих примера, али –  да не набрајам даље. Барем осам примера молитви из народне поезије је антологичар могао дати, да буде пропорција његове антологије 16 : 8 : 11.  Ако доиста антологичар држи до моралне, свештене, духовне историје Српског народа, до свецелине српске културе, могао би, у евентуалном другом издању, да изабере осам или десет  примера молитви  из народне поезије. Јер народна српска поезија је онај  величанствени лук између вечности и времена. Са народном поезијом је српска култура  ушла у свет, у светску културу  и духовну баштину.

*

Добро је што се појавила прва Пејчићева антологија; помогла ми је да упознам, чини ми се, њеног састављача, као  критичара, и са једне друге стране, која ми је измицала, признајем, када сам писао  врло похвално о његовим  књигама критика…Мој текст, о Пејчићевој  антологији настао је током лета 2001, тј. при крају рада на припреми трећег  издања антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ. Чим сам прочитао његову антологију, усмено сам му изнео примедбе, пошто је рекао да има изгледа за припрему другог издања његове књиге, и да би био рад да чује евентуалне поримедбе.Одједанпут, тј. коју недељу касније, није био расположен да  саслуша примедбе до краја, нити уважи, што је његово право, дакако. Критика те антологије је објављена у зборнику” “Велика магаза” (бр. 2 -3 – 4 – 5/ 1999 – 2002, стр.307 – 321 ) под насловом “Савести ради…” и из ње се овде доносе одломци…

[  Други, дубљи разлог : постоје дубоке везе између писане црквене књижевности  Старога доба и народне поезије. Не могу се игнорисати. Није природно да их игнорише један полиграф, професор универзитета, књижевни критичар, врстан публициста, какав је Пејчић.

Друга начелна примедба. Кад је реч о молитви као жанру, најисцрпнији појам о томе је дао  код нас проф. Ђорђе Трифуновић  (АЗБУЧНИК СРПСКИХ СРЕДЊЕВЕКОВНИХ ПОЈМОВА, Београд, Вук Караџић, 1974, стр. 139 – 156).  Пејчић у своме предговору у неколико реченица прелази преко суштине молитве. То је терен извесне дилеме, на коме се указује, барем за мене – трећа начелна примедба. Пејчић уочава „тројствен карактер српских молитава“;  додаје после тога две реченице, два одређења, и то је све. Пејчић зна да нема молитвеника „који се „на догледу Божјих светова“ предаје најопштијем и посебном, занемарјући људски лично и богочовечанско у себи“.  Пејчић вели : „Свој почетак српска молитва има у Светом Сави, и сву висину, сву лепоту достиже она већ са Светим Савом“ . То је истина, али делимична; молитве су у српском народу постојале и пре Светога Саве. Тачно је да се „молитвени српски глас у столећима такозванога рационализма и позитивизма, у осамнаестом и деветнаестом веку, у раздобљима некаквога свецелога богоборачког „јуриша на небо“, када се „поверовало“, свугде па и овде, да је човек све, да је вазда био све“, некако губила, али никада се није могла сасвим изгубити. Пејчић је бирао солидне примере молитви. Међутим, када је реч о ауторима 20. века, невероватно је сузио круг свога избора. Пошто то није образложио, остаје нам да нагађамо. Вероватно Пејчић прави разлику између  молитве у најужем смислу речи, канонске молитве, и молитвене поезије? Ново доба у Пејчићевој антологији молитава, најблаже речено, далеко је од  стварне представе онога што постоји у српској молитвеној књижевности. Пошто не видим јасна антологичарева мерила и пропорције, могу  само наслућивати да се определио вођен начелом ригорозне елитистичке књижевно историјске презентације жанра молитви 20. века; и онда је разумљива  његова игноранција  песника који имају молитве – од Момчила Настасијевића и Д. Максимовић до Љ. Симовића, М. Бећковића, М. Магарашевића, Мирослава и Александра Лукића – да набројим само неке. Није касно да то Пејчић поправи у другом и допуњеном издању своје антологије. Јер онда ће отклонити сваку сумњу и помисао  о књижевно – антологичарском аутизму, који по природи ствари, открива лоше црте и предрасуде разних врста  аутора као критичара. (…)

   Поезија трећега ступња, она која , најупрошћеније речено, стреми оном Горе, Оностраном, која изражава  богочовечанска осећања, или је њима прожета, која не мора бити само  – формално гледано – у стиху; поезија која је у вези, грубо речено, са сферама мистике, култом – таква поезија постоји и у ризници народног песништва Срба. И у опусима незаступљених аутора 20. века. Требало је тражити и пронаћи адекватне примере.Пејчић се у том случају, колико нам се чини, није претргао, што је за чуђење, имајући у виду чињеницу да предаје као професор универзитета књижевност српску, тј. критику и поезију 20. века. Или се варамо; можда је имао одвећ строге критеријуме избора? Није то образложио, а могао је.

Међу молитвама српским, и у уметничкој књижевности, и у народној од 13. до 20. века има примера који се приближавају – религији поезије. Велимировић је рецимо, лепо представљен, и он је свакако, више него Миодраг Павловић – још више него Светлана Велмар Јанковић!  – могу се поредити, зар не? –  онај који најављује, као и Јустин Поповић, а Александар Лукић поготову – трећу религиозну стваралачку епоху…                    „Мољеније је, дакле, молитва и односи се на достизање врхунца наде“, како каже Ђ. Трифуновић  (АЗБУЧНИК… стр. 157).  Код Јужних Словена се развијао посебан облик апокрифних или лажних молитава, међу којима има знатних примера високе књижевне вредности.  Око исповести се створио читав круг како преведених тако и изворних исповедних молитава. Аљмазов се, познато је, у својој великој монографији о тајни  задржао на исповедним молитвама код Јужних Словена…Извесне молитве су саставни делови литургије, богослужења. Свих седам светих тајни прате молитве. „Молитве се деле на унутрашње (када се врше мислима) и на спољашње (када се изражава одређеним речима). У историјском развоју православног и старог грчког богослужења значајно место заузимају  литургичке или црквене молитве, које излажу потребе и осећања као и оне што их износи појединац. (…..) Јер, врхунац вере је у молитвама хвале (…), љубави у молитвама благодарности (…) и наде у молитвама мољења (…)  Молитве, уз појање улазе у главну радњу богослужења. Молитвом се врше чинови који претходе светој литургији, сама света литургија, свете тајне и молитвословља“ (Трифуновић, исто, стр. 142).

Молитва је као  жанр врло важна за религију поезије – српске, од памтивека до данашњих дана, до овог тренутка, и довека. У молитви је онај који се моли понајближе светињи и култу, најгрубље речено.

По свом смислу, молитва је, како је дефинише Јован Златоусти : „Светлост душе, истинска спознаја Бога, посредница између Бога и људи, леник страсти, лекарство против болезни, мир душе, небеска водиља, која се не окреће око земље, већ иде до самог небеског свода. Она се устремљује изнад твари, духовно расеца ваздух, иде изнад ваздуха, пролази збориште звезда, отвара врата неба, узноси се изнад анђела, пролази покрај престола, и господства, иде даље од херувима и, подигавши се над свим  тварима, приближава се неприступној Тројици…Она весели срце, успокојава душу, изазива страх од казне и жељу за небеским царством, учи смерности, доноси спознање греха; једном речју – украшава човека свим добрима, прекривајући душу различитим врлинама као разнобојним покривалом“.

Још један Јован (Лествичник) зна суштину молитве: „По својој каквоћи, молитва је сапостојање и јединство човека и Бога. По своме дејству, то је одржавање космоса, помирење са Богом, мајка суза – и њихова кћер у исти мах, умилостивљење за грехе, мост којим се прелази преко искушења, грудобран који штити од сваке муке, разбијање демонских напада, служба анђела, храна свих бестелесних, будуће весеље, бесконачни подвиг, извор врлина, узрочник благодатних дарова, невидљиво напредовање, храна за душу, озарење ума, секира за очајање, потврда наде, ослобођење од туге, (…) смањивање гнева, огледало духовног напретка, показатељ духовних мера, откривач духовног стања, предсказивач будућих добара, предзнак вечне славе…“

Зар су се само  Кочић, Андрић, Исидора Секулић, Велимировић, Ј. Поповић, С. В. Јанковић и Ђ. Шушњић, током 20. века, мучили међу Србима и молили се Богу?  Призивали, упућивали зов за помоћ?

Поклонио сам  Пејчићу  друго допуњено издањеНЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА„. Тамо има доста примера молитвене поезије, као и чистих  молитава : примера ради: наводим неколико…

Пејчић има  потребну дистанцу  према  хуманистичком идолопоклонству, које се пројављује „у паполатрији, у књиголатрији, у човеколатрији, у машинолатрији, у модолатрији“, и то је добро; али није имао, чини ми се,  као човек свога времена, довољно смелости, као критичар и антологичар, да препозна и оно што му је било пред носом.. .

Критикујем, дакле, Пејчићеву антологију, са гледишта високе српске културе, надајући се отварању тако потребног дијалога о  уметности  богочовечанскога реализма : о уметности  која је „благодатно и органско сједињавање Божјег и човечјег, небеског и земаљског“.

 МОЛИТВА

 

Боже, сачувај и спаси румунски народ!

Не буди немилосрдан јер је дара превршила меру.

Намакли су улар

читавом народу.

 

Претеране амбиције и апетит

подмуклих једноумника и кукавица

уродиле су чудовишном летином : коровом,

несрећом и збиром који застрашује.

 

Спаси овај народ који је издало стрпљење!

Спаси, или истерај своје до краја, Боже!

Ове песме – молитве, написао је Александар Лукић (1957), објављене су у другом, допуњеном изд. „НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА“ Београд, 2000, стр. 378).

Узгред буди речено, написане су  пре молитава С. В. Јанковић, али, изгледа –  оне не спадају у круг  преференција официјелног антологичара Ј. П.  Који је антологичарев  критериј?   Да ли је он  направио неку своју  „личну“ поделу молитава : на  молитве у најужем смислу речи и на молитвену поезију? Ако јесте, онда је то врста предрасуде, књижевне предрасуде. Предрасуде, у ствари, што шта откривају, пре свега малограђанско – ћифтински менталитет. Тога је било у српској култури и поезији 20. века, на жалост.  Било је малограђана и ћифта у српској књижевности кроз читав 20. век, а у  регионима  официјелне српске литературе и критике  има их више него плеве.Отворићемо и ту тему временом. (…)

Најслабије место првога издања Пејчићеве антологије је други део, тј. Ново доба – период за који је можда био најпозванији. Све похвале, које сам као критичар раније упућивао Ј. Пејчићу,  као професору, предавачу Српске поезије и Српске критике хх века на Философском факултету у Нишу, подразумевале су и виши ниво одговорности, него када је реч о другим  књижевним  критичарима српским…

Ја сам писао молитве, као двадесетдвогодишњак, рецимо, док их,  С. В. Јанковић пише тек 1998. Морам то да кажем савести ради. Истина, књижевна истина, важнија ми је од свега на свету.  Да ли  Пејчић  верује у радосно начело богочовеанског прогреса, да ли зна да је бесмртност неопходна? Да ли зна да богочовечански прогрес има и свој богочовечански морал : у коме се сав живот  човеков руководи и динамизира Богочовеком, Свечовеком?

Да ли због тога  није уврстио ни једну песму Миодрага Павловића, Матије Бећковића, или Љубомира Симовића?…

„Када се из времена извуче грех и смрт, онда време постаје дивна увертира у божанску вечност, дивни увод у богочовечност“, како каже Ј. Поповић.  Пејчић је добро учинио што је  дао својој антологији назив ВРЕМЕ И ВЕЧНОСТ, јер је време страшно и страшилно; тежак, бодљикав јарам;  али је улазак у време улазак и у предсобље вечности. Молитве су  израз човекових мисли, жеља, и нада, вере,  духовна потреба човекова да се осећања и мисли претворе у богочовечност, да се извију у вечност.

Самим својим бићем човек је, уметник је осуђен на бесмртност и вечност. „Само та бесмртност, та вечност може бити двојака : добра или зла, Божја или ђавоља. Човеку је остављена слобода и право да бира између те две бесмртности, између те две вечности“ ( Ј. Поповић). „Човеку је дата безмерна стваралачка сила да себи ствара вечност какву хоће. У томе је страхотна величанственост човековог бића. У томе проклетство и благослов. Дивно је и страшно бити човек, јер је човек по свему и свачему бесмртан – и вечан…“

Свакоме уметнику треба приступити, као уосталом и свакоме човеку, милостиво, нежно, с љубављу. Као што је чинио апостол Кронштатски. Треба препознати уметнике који живе и дишу молитвом. За Кронштатског је молитва „дисање душе“.

Илузорно је очекивати од неких књижевних критичара, припадника бастиона официјелне књижевне критике,  да вреднују ту  безмерну стваралачку силу уметника 20. века, иако би то морао бити њихов превасходни, ако не главни задатак. Пејчић, верујем, зна да је човек 20. века, као и људи  претходних  векова, културу и разум промовисао место Бога; што има резерве према уметницима  који су  прихватили победу ироније, и прикључили се целином својих опуса, походу против свега натприродног, што су тековинама своје културе заменили све идеале, све надматеријалне тежње; што су заменили небо, заменили душу, заменили бесмртност, заменили вечност, заменили Бога живог и истинитог. Пејчић је препознао у молитвама трагизам судбине и живота, богочовечанска осећања, свестан је  да је наша народна душа „послата у овај загонетни свет, и речено јој је : живи – на оштрици мача! “ ( Ј. Поповић). Одабрани примери молитава Велимировића, Ј. Поповића,  И. Секулић,  или Ђ. Шушњића, показују да је опасно живети на оштрици мача, али то доказују и  примери молитава  других савремених српских песника. Што ове друге игнорише, искључује, Пејчић зна, једини, зашто је тако поступио; нама остаје да претпостављамо и нагађамо. Молитва као жанр  шира је, разуђенија од оног, како је схвата, бојим се, Пејчић. Она је израз Духа, човека „најрентабилнијег Божјег открића“. Александар Лукић је у једној од својих најбољих и најзначајнијих књига на самом крају 20. века у  српској поезији , написао :

    „Поезија није у Оцу, нити у Сину, / већ у Духу, и стога излази  из окова / Старог и Новог завета. / У поезији се ништа не показује Одозго, / Дух нема своје списе и не познаје поуке. / И нема своје туторе, оличене у свештеницима, / идеолозима или назови критичарима естетама. / Поезија је боголика слобода. / Откривање лика Творца у Песнику“ ( Лукић, Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа, Београд, Просвета, 1999, стр. 110).

У овим стиховима је садржана, имплиците, и дубља критика другог дела Пејчићеве антологије, тзв. Новог доба.  Ако је молитва и поезија – то не треба ваљда да доказујемо? –  молитва и поезија се не одобрава, вреднује, оправдава религијом, или неким другим  не – поетским аршинима. Сама молитва и сама поезија је – РЕЛИГИЈА.

Или како дословце А. Лукић вели :   “ Поезија је последње откровење Св. Тројице, / њено антрополошко откровење. // Поезија се сазнаје само поезијом. //  Поезија је у дубинама самог бића / и она је деловање у бићу. /  Поезија је сунчева светлост, / од које се биће развија. / Поезија је стваралачки развој, / сунчани напредак живота“ (А. Лукић, исто, стр. 111).  Пожељнији стваралачки развој и од П. Кочића, И. Андрића, И. Секулића, С. В. Јанковић,  Ђ. Шушњића имали су неки други српски писци 20. века, узгред буди речено, чија се мисао коснула Бога.

Коначно, Новим добом у својој антологији Пејчић се „легитимисао“, као антологичар који није испољио подстицајну слободну смелост у  критичарско – антологичарском стваралаштву. Зашто? Покушавам да  разумем.

Број искључених примера и песника  није мали.Ти аутори  ништа нису изгубили тиме што су изостављени, искључени. Губитник је – антологичар П. Јер, да поновим, оно што сам и раније врло често подвлачио : искључујући друге, искључујемо себе. …Баш зато што је објављена после, што долази после мог антологичарског искуства, Пејчићева антологија ја могла бити далеко богатија, подстицајнија, да не кажем и праведнија…

Она то може бити у другом допуњеном издању, ако до њега дође, уважи ли њен састављач изнете примедбе, због који је овај текст и написан. Овакво какво је, прво издање споменуте антологије, не бих препоруичио славистичким катедрама по свету.

На крају : добро је што се и оваква књига уопште појавила упркос свим изреченим примедбама; између осталога, и зато што ме је, природно, натерала да преиспитам свој  однос према споменутом аутору као књижевном критичару…Ту антологију није саставио беспослени поп што јариће крсти, већ књижевни истраживач који има свест о значају духовне компоненте српске културе. Та антологија је и његово огледало, огледало његовог духа…То је он, дакле, видео кроз своје диоптрије…   ]

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s