(И даље смо на терену Раја и пакла српске душе, 5)
Теза: О ЛОКАЛНОСТИ ВИЦА О МОДЕРНОМ.* „Све смешно мора да се догоди код нас, и са нашим људима, по оној Вуковој речи : „Говори српски да те цео свет разуме“. Виц без наших ачења као да није могао бити виц…“ Пише Винавер 29. децембра 1953. године.
* ( „Песници пишу стихове и хтели би да се обесмрте за сва времена својим ритмовима. Кнез песника Хорације рекао је, погледавши на свој малени пртљаг : “ егзеги монументум“ ( довршио сам споменик постојанији од бронзе!). Пушкин је рекао, за Хорацијем : „Подигао сам споменик нерукотворни!“ – Који песник не жели свом душом, свим срцем, свим плућима, свим мозгом, свим бићем, да себи подигне вечити споменик? А како каже садашњи први немачки песник, Готфрид Бен: “ О како је природа шкрта и оскудна! Она допушта тек сваких десет година да нам тек један једини вајни стих пређе у вечност! и још ређе, а од толиког океана стихова!“
Ко се сећа Верленове јадиковке: „а све остало је литература“. Верлен, пријатељ Рембоа који се згадио на литературу, хтео је да бар његови стихови не буду пуко и отужно ачење. Верлен је хтео прави живот у песми. Читав низ песника међу највећима, ругао се поезији као жени која им се није давала. Ругали су се „литератури“. Ругали су се и ружили литературу јер су слутили да им стихови спадају само у статистику, у хималаја исписане хартије.
У антологији савремене француске поезије ( која је издата ту пре неки дан код Сегерса) има патетичних акцената и то од најзнаменитијих песника : како мрзе литературу! Мрзе јер сумњају у себе. А пишу ипак за сваки случај. За сваки случај они се надају да ће им стихови ипак ући у оно неколико одабраних адиђара што их сваки народ, па и њихов, чува као најдраже своје и најблиставије звездане украсе, као амајлије душе…“ (То је, опет, Винавер записао, 29. јуна 1954. године, поводом сахране песника Ристе Ратковића.)
Тзв. Анкета (Српско песништво данас) је открила музикалне и немузикалне, компетентне и жестоке поборнике, талентоване борце и јуришнике против језика жаба, зрикаваца и фруле. Открила је модерне и најмодерније величине, за које никада није био проблем у животу – како да уђу у суштину мелодијског у српском језику, а затим како да из ње изађу. Под плаштом „рангираних“ песника и критичара, открио се помало већ заборављени језик Исидоријана Билокоговића.
О, Исидора, да можеш да устанеш из гроба, па да видиш како се врло громко и секташки под пречистим кровом и знаменом твога имена говори новим, најмодернијим језиком београдске књижевне чаршије: Исидоријана Билокоговића!
Анкетар се позива на француску реч „ранг“ у једној тобожњој расправи, која је пожељна, бескрајна, „отворена“, етц. Тако сигуран у ту реч „ранг“, која значи : ступањ, чин, достојанство, категорија, степен, положај. Дакле, он верује да има највиши ранг, чин, степен (неуоченог? ) генија, положај генерала песника? У сваком случају, ако ништа мање, барем начелника генералштаба модерне српске поезије последњих тридесетак година? Ех, пусти снови! Да је тако, онда би начелник генералштаба српске поезије, без полагања рачуна другима, озбиљној књижевној јавности (а он је, и не само он, потврдио да таква још увек не постоји!) могао да позива све своје официре, и „часнике“, да их унапређује, или лишава чина.
Анкетар, вели, да је позвао песнике према (некаквом? ) „рангу“? Чину? Ко је додељивао те чинове? ( Маршал модерне поезије?) Није нам познато.Можда је то ипак, било, у неким катакомбама дубоко под земљом, до којих обични смртници и истраживачи српске културе и поезије 20. века нису могли ? Хтео не хтео, ма шта причао на врло сложеном језику Исидоријана Билокоговића, од кога се, је ли, дистанцира, де фацто, преузео је на себе улогу врховног арбитра у тумачењу свих појмова које његова Анкета покреће. При том, за једног уредника, чини нешто, што се граничи са књижевним силеџијством : сече органске целине одговора учесника анкете, умеће властите коментаре.Треба многе ствари у склопу те анкете да буду коментарисане, али на начин како се то у књижевности уобичајено већ деценијама ради. На крају.
Не знам да ли је споменути добио адекватно књижевно научно образовање; али , могао га је самостално стећи, ако није студирао књижевност, већ нешто друго, као и његов промотер, М. П., па опет урадити исто, оно што је урадио, а то је…будимо изричити: недопустиво.
Шта значи ова реченица: а таквих тобож озбиљних забринутости и произвољних константација има на претек:
„Атмосфера на песничкој сцени поприма знаке слуђености и хипертрофије болесних сујета које може отрезнити једино доследна и луцидна књижевна критика“?
На којој песничкој сцени? На оној на којој игра сам Анкетар, њему слични, Анкетирани? Његови обожавани претходници? И где је та сцена? У мрачним бастионима официјелне српске литературе и критике!
Питам то зато, јер знам да постоје и неке друге оазе стваралаштва, где је ситуација сасвим другачија : где се ништа не поклапа са извештајем из опседнутог града или сцене.
Можда је Анкетаров закључак или констатција -делимична истина, мада је можда, неугодан, не кажем енклатантан пример уплашености и можда згађености једног више поплашеног човека ( за своју каријеру?) но песника ? Да ли се прибојава да ће, као песник, бити потиснут? Ако се тога боји, боље да пише песме, него тобожње коментаре за наивне и неупућене; и ако је могуће, нека се потруди да пише боље песме; нека да одушка , израза свим својим бојазнима и треперењима…
Остаје нам да нагађамо: није ли Анкетар, као песник, учествовао у неком песничком рату; не знамо да ли је као и Винавер био у великом светском сукобу неколико пута рањаван, или заробљен, и ко га је заробио, и када се вратио из заробљеништва?
Верујемо да то није био рат против српске класичне литературе између два рата, да је то био неки други, тајни и тајанствени рат, у којем је он са својим друговима начинио подвиге који су запрепастили – не целу Европу, али један шири круг људи. Нажалост, нисам успео да сретнем, још увек, ни једног од тих људи . Можда има, тј. можда је стекао огромно искуство у животу, али судећи према овом последњм уредничком, изгледа да му је искуство у књижевности мало, и углавном фундирано на предрасудама. Што није страшно. Вредновао сам га као антологичар, као песника, јер има садржаје и треперења, али не мало сам се изненадио, видевши, на шта сада, као уредник, критичар и“ модератор“, затрепери.
„Ако се Милосав Тешић, који је толико пута критикован (у неповољном тону поменут шеснаест пута! – треба само погледати Регистар имена на крају „Исидоријане“) – није одазвао да учествује ( а позван је!) – онда то само значи да му је више било важно да се не замера некоме од оних ( или њима блиских) који су му, у међувремену, ковали и припремили неколико већ намењених (а незаслужених) књижевних наградица. Е, то много говори не само о Тешићу, него и о том виду награђивања које губи сваки смисао!(….)“
Овакво „процењивање“, „аргументација“, говори више о Анкетару. Заправо, какви су то аргументи, и шта се иза тога крије?
Пазите, Анкетар покреће анкету и тобожњу расправу, да би се у њој оценило стање у српској књижевности, и њихови актери, да не набрајам имена; и при том, само једнога од, претпостављам, супростављених и унапред жигосаних, позива, признајући му „ранг“, док осталима, пре свега двојици именованих (Д., Ор. ), унапред пресуђује по неписаним правилима судије за прекршаје, што подсећа на линч, чаршијски, дакако. Књижевна логика је при том из арсенала Исидоријана Билокоговића.
Дакле, са позванима, а још више са непозваним песницима и критичарима се не дискутује, они се нападају. Унапред су дакле они шугаве овце, немодерни, досадни, сувишни, етц… Унапред се износи сасвим произвољна теза без ваљане аргументације да се данас пише много боља поезија него проза; да је српска критика сасвим одговорна за много тога…
Шта кажу библиотекари и њихове анкете, ако је доиста, тако?
Из Анкете се осећа дух читавог низа писаца, који никад нису били српска књижевна елита, нека се не заносе!
Кад Анкетар првоборачки свезналачки храбро одвали: „Ћуте само књижевни мандарини које хвата зорт од кључалих истина! “ (стр. 219 – 220), приупитајмо га, пошто је заборавио да се сам упита у осами своје собе: шта је са онима, штовани Г- дине, које много пре Вас, није хватао зорт од кључалих истина: који су их изражавали, кад је то коштало?
Из Анкете се осећа једно време, његова суштина, незадовољство, оправдано и неоправдано, амбиције, промашене и делимично остварене, заблуде, зависти, обрачуни, и доста делимичних истина (да не кажем лажи), и толико стечених предрасуда, монолитност препознатљивог кова, и да не набрајам даље : понешто од онога што је покренула анкета, ја сам написао у свом часопису Заветине Плус ултра и књигама, можда жешће, али и аргументованије, нешто раније, о чему су се једва пробијале чак и штуре вести у новинама. (Извукао сам, као писац, поуку из Винаверовог случаја, што Исидоријан Билокоговић и њему слични – не кажем следбеници – нису : не бојим се полемика, нисам чекао да ми пруже прилику да се равноправно браним и где ћу да пишем : основао сам и издајем часописе о свом трошку.)
Овде је, господо, све другачије него што се говори и пише; каква равноправност?! Нисмо били равноправни у младости; неке су објављивали, друге не. Постоје људи дужег памћења. Комунисти су имали своје песничке фаворите…Свуда већ предуго врви од – рецимо праву реч – узурпатора. Јер овде још увек постоји само једна улица без броја, у којој су и Христ и Истина разапети.
Поздрављам, елем, Анкету, чак и ако је покренута из најнижих побуда: да Друштво Исидоријана Билокоговића и њему сличних, који су, зар не, откако памтимо, знали да сачекају, да ухвате прави тренутак – ускоче, можда у последњем трену, у прави воз: о туђем руву и круву. Као што су и чинили одувек : од колевке, па до гроба!
Није ли , можда, – анкета – само акција једног клана, песничке- критичарске секте, котерије, која зна да је најбоља одбрана : напад?
Шта је, дакле, са онима, које уопште и не спомињу, чак ни узгред! Шта је са другим „нерангираним“ књижевницима српским, шта је са онима, који никада нису ни припадали ни наступали у име неког малог или великог клана, већ у властито име?
Не могу појединим песницима уста бити пуна модерне поезије, а да истовремено неће да знају за сву археологију и комплексност традиције. Не вреди им да прецењују никога, ни покојног Зорана Мишића, нити било кога другог. Ако је традиција све што је од Хомера написано до данас, зар песник сме да сматра да је неважна, да није толико важна, или да су само важни њени поједини сегменти, да је ствар личног избора по сродности, нека диже руке од поезије и од критике.
Подсетићу: није то било баш тако давно. На (југословенском) ПЛЕНУМУ КЊИЖЕВНИКА 1954. године реферати су били унапред одређени и свака је импровизација била искључена. За Винавера су седнице биле без живих акцената.
„Опште је интересовање владало за Крлежу – како сведочи Винавер. Крлежа је читао дуго и звонко, сатима, уживајући у свакој својој лепо заталасној реченици. Био је сигурнији у себе него икад; развој мисли и чувстава текао је заокругљено, као са катедре каквога универзитета где се предаје на латинском. Његови безбројни уобичајени умеци и домеци, били су складно угођени у целину. Његово уобичајено гађење, његов чемер и јед, његов познати комплекс осорне супериорности – све је то овај пут изостало. Био је ипак, ипак другар. Био је Перикле, врховни архонт, који разговара са Демосом, али тражи од Демоса признање и симпатију. Није био Кориолан који изобличава Квирите, својим заслугама и својим ранама, у служби завичају. Са Крлежиним закључцима уопште се не слажем јер је Крлежа подвлачио : да је наше доба све у уметничкој кризи…“ ( „Република“, 23. новембар 1954.)
„Богдановић је грчевито и врло спретно бранио последње обурване тврђаве и бункере дириговане књижевности, наводећи да се Жданов не сме оборити цео целцат и да приказ стварности мора бити једини задатак наших уметничких настојања. О стварности је Богдановић говорио тако као да је има у своме маломе прсту, у нокту малога прста (….)“
Даље: “ Зоран Мишић бранио је нове правце и нове песнике. Са узбуђењем се задржао на нашем творцу модерне поезије, Лази Костићу. Бранио је модерну поезију, са знањем, одушевљењем и смелошћу. Читав низ говорника покушао је његове тезе да оспори. Најоштрије је то изразио Крлежа, тврдњом, да у најновијим изразима литературе не осећа слаткога Моцарта. Крлежа губи из вида : да Моцартов црвкут није све и свја, ни у музици, акамо ли у нашем раздобљу које је толико далеко од арнаутских славуја и барокних милошта. Ко данас да се не одушеви Елиотом, понорних ритмова, Малрооом чија је коб и оштрина израза надмашила и самога Тацита, Fокнером који је густ од живота и нервних чворова као каква тајанствена згуснута звезда; Хемингвејем који је презрео прастару реторику; Томасом Маном епским и свеобухватним; Сатром чија видовита реч сече као хируршки скалп, најзад и нашим расцепаним Давичом…“
Винаверов говор, на крају дискусије проглашен је у једном листу „забавним“, тј. неозбиљним.
Винавер је био веома духовит, истинит, далековид, није волео суво сарајевско бријање, како сликовито сам каже. Подвлачио је да нико није „кадар да обухвати и исцрпе читаву читавцату стварност.“ Тобожњи чувари стварности – говорио је циљајући у првом реду на Богдановића – “ у ствари безазлено чувају храм, чија тајанства уошпте нису докучили. Стварност је пуна покрета, суноврата, снова, чежњи, борбе, слутње – ко је кадар све то да уочи и прикаже. Пође нам за руком да понешто докучимо из тог вртлога Павловљевих условних рефлекса, из тог можданог гибања, из тих механизама и безбројних осећајних једначина, из непрегледнога таласања свести и подсвести. А кад смо већ нешто докучили, онда настаје, за књижевника, нова фаза : треба то изнети пред читаоце. Како? Помоћу онога што нам стоји на расположењу (…) помоћу језика. Језик је застарео инструмент из праскозорја. Он се мења и прилагођује. Језик није саздан, у праскозорју усправнога човека, да изнесе животно сазнање. Језичне навике бивају кобне за искуство, и зато прибегавамо апстракцијама. (…) Вавилонска кула је коб људска. У недостатку прикладних израза, који би сами собом извајали стварност, ми прибегавамо смени ритмова. Ту смену ритмова Валери назива „мађијама“. У српском ми имамо грандиозни појам : „ДОЧАРАТИ“. ПЕСНИК МОРА СТВАРНОСТ ДА ДОЧАРА РИТМОВИМА. (…..) Целина је главно : Цео човек. ЦЕО ЧОВЕК ДЕЈСТВУЈЕ НА ЦЕЛОГ ЧОВЕКА. То се данас још увек зове прастарим појмом : „зрачење“. Још пећински сликари прибегавали су мађији, и дали су нам синтетичне слике древних зверова. Ја се дивим тим уметницима, и сматрам да су ненадмашни.
Ишао сам у Алтамиру. Дордоња ме испуњава свештеним трепетом. И данашњи уметници морају прибећи мађији ритмова, и то свесно и стилизовано. Ко се одрекао ритма и целог човека, тај се одрекао велике уметности. Он је шегрт, он је коњ. Он није испекао занат, песнички и свељудски. Он не зрачи, и данашње доба верује само у свеопште зрачење…“
Ти Винаверови ставови, изговорени и објављени 1954. године, у доба пуне пишчеве зрелости, која је израз најскладнијега стваралачкога развоја у српској култури и поезији 20. века, актуелни су , довољно ваљани, озбиљни и јула 2001. године, и маја 2005. Винавер је, другим речима, занимљивији, духовитији, и модернији, од – узмите било кога песника српског, који објављује последњих тридесетак година.
Савременици су неправедни, према Винаверу, он употребљава врло благ израз, кад то пред смрт признаје: „некоректни“. Винавер то каже августа 1955. године, а сведочи Љ. Павловић. Није било почетника који је могао да Винавера у свако доба и у сваком листићу, како каже с тугом, „најбаналније нападне“. Нападали су изузетну књижевну личност, која је волела полемике, али са њим нису дискутовали, Винавера су нападали и негирали. Негирају га и омаловажавају и потомци, тј. “књижевни синови”, који су добили своја сабрана или изабрана дела, а Винавер на то чека више од пет деценија!
Не у „београдском“, већ у чаршијском „огледалу“ – виде се тако лепо наши менталитети, све наше мале страсти, зависти, све наше урвине, заблуде, кривотворења и лажи. А како говоре и пишу, 1999. године, или 2000. године, један заморени, можда разочарани, резигнирани, не нарочито плодотворан, рђав пример песника – критичара, у поређењу са Винавером, или Настасијевићем, или они српски песници и критичари, које је он пропитивао, о стању у српској поезији данас, то јест последњих тридесетак година, то јест, о поезији настајалој – ПОСЛЕ – , петнаестак година после споменутог Винаверовог интервјуа. То јест после музике цврчака – пет до шест хиљада тонова у том концерту који је Винавер упорно слушао..
Свака расправа о поезији и критици – подсетимо сваког онога који се заклиње на речима у Елиота – мора поћи од ноторне књижевне истине : да се поезија бави актуалним, док се критика бави идеалним.
Поновљам: Неће бити памћени у будућности само награђивани, фаворизовани штићеници епохе хокус-покуса. Јер таквих је било и међу „модернима“. Па и међу „кумирима“ анкете објављене у зборнику “Исидоријана”. Не прецењујте себе, српски модернизам (оно што под тим подразумевате). Не прецењујте ни З. Мишића, ни М. Павловића, да не набрајамо друга имена…
Верујем да ранг неког песника не одређују књижевни критичари, књижевни историчари, никакве школе, комисије, тобожњи књижевни ауторитети, уредници поезије, уредници часописа, књижевних зборника. Поготову не трговци, помодни посни генији. Промотери некакве будуће елите, борци за улогу, тј. позицију у будућности сасвим блиској. Одређује га – не број песама, него индивидулани таленат, плус пожељни стваралачки развој и размах, онај који преко другог ступња поезије води према трећем.
Песник Чучак је, рецимо, искрен, он је отворио свој прозор кад је пала ноћ и видео на Гори „три распета човека, и Магдалену повијену“. Сам није распет, али је добро упамтио речи свога суседа : „Од јуче више ништа неће бити исто“.
Од оног тренутка када је Истина распета, уморена, убијена – ништа више није исто. Било то јуче, прекјуче, или пре две хиљаде година.
Чучак је запазио да после тога, након што је распета Истина : „Нисам приметио знакове промена у Јерусалиму“, тј. није му промакло да су „људи били другачији./ Скоро да не смем да вам кажем, / како другачији. / Не смем још да кажем“. Зашто још не сме?
Где је песму написао и када? Да ли 1997. године , или коју годину раније у ратном ужасу Сарајева? Или, можда, негде другде, као избеглица, у Европи?
Ништа не знам о животу песника; никад га нисам срео; као ни многе друге које сам уврстио у антологију; јер ја сам живео за неке друге сусрете : сусрете са њиховим песмама, заиста! Могао сам, дакле, ту песму да уврстим у друго допуњено издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА (2000), и штета што нисам. Некако је промакло. Чучкове песме сетих се средином јула, када сам већ предао рукопис трећег издања НМ потенцијалном издавачу, када је већ била почела да јењава тзв. расправа о… којечему (савременом српском песништву, данас).
Та „расправа“ је промашила све, чак и ону главну ствар – вредновање и превредновање, књижевну лустрацију.
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 