УСПОМЕНЕ НА ТИРАНИЈУ МЕДИОКРИТЕТА

Увод у Рај и пакао српске душе  (2)

 

У сиротом кварту Јерусалима станујем,

где од доласка Рима влада, ред, рад и мир.

Рано се иде на спавање.

Рано на послове устаје.

Једног сам дана чуо неку грају,

у тесној мојој улици, што води Голготи.

Тукли су, пљували, и исмевали

неког човека, који је крст на леђима носио.

Видео сам светину и бес,

и затворио сам окна

да избегнем призор.

Кад све се утишало, и кад је ноћ пала,

отворио сам прозор, и видео на Гори

три распета човека, и Магдалену повијену,

у трачку месечине.

Када сам силазио низ басамаке,

сусед ми рече : Горе је распет

господин наш Исус христос, из Назарета.

Од јуче више ништа неће бити исто“.

рекао је сусед, кад сам силазио низ басамаке.

Отишао сам доцније на пијацу, да купујем за кућу.

Нисам приметио знакове промене у Јерусалиму.

Само су људи били другачији.

Скоро да не смем да вам кажем,

како другачији.

Не смем још да кажем.

            Бранко Чучак : Улица Голготска б. б.42, КН,  бр. 965/966. 1 и 15. јануар 1998, стр. 13

*

Ова ванредна песма  објављена је у тренутку, када је прво издање  антологије  поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (1999), практично објављено. Чучак се нашао у лепом друштву са Маријом Чудином, и Предрагом Чудићем, са „Поезијом с краја столећа“,  са само једном песмом. Али, и та једна песма је била довољна да укаже на његов особен индивидуални таленат, на искреност и дубљу свест о поезији с краја столећа. Поезију с краја столећа ( а крај столећа може бити последњих десет или двадесет пет година, или тридесет?), овог двадесетог, песник етикетира, као „дјевојку“,“бештију“. У стилу  „деструктора“, шејкинског, песник Чучак позива „бештију“ да је „развали“, да развале заједнички „једно краљевство у рђавој владавини, / једну лутку на прагу зрелости, / један плод у галопу, једно споро напредовање“. Позива је да „детронизацију“ учине  „да то буде тако очигледно, / тако збржено, / тако спетљано, / како жестоко. / Да сви виде нашу  забаву, наш велики труд у журби“. Шта то значи?

Позив на раздевичење, на необуздану оргију девице? Не, већ жестоку, готово немилосрдну критику савремене поезије, какву ћемо ређе наћи и код тзв. познавалаца савремене српске поезије, српских критичара.

Јер српска поезија с краја века има  и своје наличје, о коме се ћути, и о коме још нико није поднео ваљанији критички извештај, а о аналитичким проценама и антологијама поезије које су се појављивале последњих четврт века да и не говоримо.

Ни критичари, ни антологичари, а богме ни песници, нису скупили довољно смелости да се нагну над бездану уметност и да виде изнутрице тзв. поезије с краја столећа, да им се – како песник који то зна, разуме и осећа – „на длану пуши вруће срце, / дрхтави дамари, модри епидерм, напети живци“.

Био је један који је то знао, осећао и могао, и могли бисмо га назвати Последњим мохиканцем   тенденција Бездане уметности, али он је преминуо пре скоро четрдесет и пет година. Не избегавам случајно реч модерна, савремена поезија, јер шта после свега она доиста значи?

И Чучак избегава да поезију с краја столећа етикетира као „модерну“, јер је то паметније.  Чучак модеран, савремен песник, предлаже да се развали поезија с краја столећа, да се сломе „старогрчке, тобоже логичке, негве“ (израз је, додуше Винаверов, 1954), и он се држи „исконских чулних чињеница“.

Јер је брзи, „јасно логички смисао далек (…) од природе утиска. Сви су прави песници били модерни песници свога доба, и бојали су се застарелих калупа. Јер живот се увек повлачи из отрцаних напуклих калупа. Ако покушамо да поезију стрпамо у старе осећајне калупе, шта смо постигли? Из рупа и пукотина у калупима те врсте – сваки ће животни садржај сместа да исцрпи (…)“

Најбољу оцену надолазећих српских „изразито модерних песника“  дао је Винавер, вреднујући неке од њих који су „загазили у страсне а често и језиве, злокобне слике и метафоре. Место мртвих описа, они теже ПОЉУ  СИЛА што и јесте последња реч науке, данас. На таквом попришту осећа се ЦЕЛИНА  и СУШТИНА ДОЖИВЉАЈА, кроз поједине његове забележене фазе. Доживљајем трепетне песме, наслућујемо себе, свет у нама и око нас“ ( Винавер, СМИСАО, ЛЕПОТА, СКЛАД И ДОЖИВЉАЈ, 1954; в. у књ. С. Винавер, „Београдско огледало“, Београд, Слово љубве, 1977, стр. 180 – 182; 182).

Да ли  том улицом пролази и поезија с краја столећа? Сва?

Ако ћемо бити поштени, а то значи истинити, лиричност, лиризам, први ступањ поезије, кретао се неким другим улицама и уличицама.

Када је реч о српској култури и поезији 20. века у целини, нећемо  тврдити да су све те улице биле слепи сокаци, ћорсокаци. Није велики број српских песника који су  се запутили према другом и трећем ступњу поезије – према Улици Голготској б. б. То одређује ранг. Песнички.

Како схватити ту песму? Дословно и у преносном смислу.

Она је израз једног несумњивог искуства, колико егзистенцијалног, толико и духовног. Та песма даје једну „сцену“, новобиблијску, симболичну, универзалну; њен предмет је Истина, Распета Истина, јер Истина је „распета“  баш у тој улици : Голготској б. б.

Песма „Улица Голготска б. б.“  сасвим одговара опису  „наших“ „изразито модерних“ (који је  Винавер пред крај свога живота упутио М. Павловићу и В. Попи).

 

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s