Разарање бастиона официјелне литературе и критике

Увод у Рај и пакао српске душе  (3)

 

Да ли на почетку трећег миленијума српска књижевност има пожељан хармоничан тип књижевника, пре свега, песника – критичара,  међу најмлађима, који, узгред буди речено, већ залазе у пету или шесту деценију годину својих живота? Ко су они?(1)

Тзв. модерна српска поезија друге половине 20. века, тврдио сам, и понављам: започиње у Боксовима пакла.(2)

Да ли је смисао оног што се догађа данас у Србији (у култури и поезији, пре свега, затим у политици, штампи, на Универзитету, у критици….) у КОНАЧНОМ СВОЂЕЊУ РАЧУНА?

Тја, не можете очекивати од људи, књижевника, професора, које су деценијама  кљукали истином како су неки песници велики, да прихвате истину… Песници Попа, Павловић, Раичковић, Лалић, на жалост, ако се проникне дубље у целину њихових опуса, нису имали пожељан стваралачки развој.

Упозоравам, опет и опет: Анкетне истине нису књижевна истине. Књижевне истине – из подручја бастиона официјелне, званичне, најзваничније, српске литературе и критике су – ДЕЛИМИЧНЕ ИСТИНЕ.

Шта да радите са делимичним истинама? Можете да се сликате са њима.(3)

Анкетар и  Анкетирани оцењују: стање, а не вредности  у српском песништву у последње три деценије 20. века. Добро је, што се у ту анкету укључио и М. Данојлић.(4)

Многе је мудријашење водило путевима срца лишеног (све)љубави и рачунџијског утилитаризма и довело их до прозаичне безбожности…

Никоме се овде не можемо дивити.(5)

Језиво је бити ћифта, малограђанин: такви заиста нису потребни српској високој култури, књижевности, поезији, стваралачкој критици. њима је место на ћепенцима, а можете их препознати, те удворице и малограђане, у прозном опусу Достојевскога. Лицитирани песници (6) друге половине 20. века су добили тлико књижевних награда, најчешће за оно што никада нису успели да досегну као песници, да би им било најбоље да убудуће не приме ни једну!

_____________________

(1)   Мирко Магарашевић? Саша Јеленковић? Зоран Богнар? М. Марчетић? Н. Шапоња? … Могао сам, дакако, овде поређати још и ова имена:  М. Данојлић, Г. Ђого, М. Ђорђевић, П. Зорић, З. Костић, Р. Лукач, И. Миланкова, С. Митровић, Ж. Николић, Д. Новаковић, М. Пантић, С. Радојчић, С. Ракитић, Д. Станојевић, Б. Стојановић – Пантовић, С. М. Fранић, Д. Смиљанић, Б. Милановић, З. Коцић, И. Растегорац?…

( 2)   Истина о њој није изречена у Деретићевој историји српске књижевности; нити су дубину истине о њој дотакли хваљени критичари  Мишић, Михиз, па ни песници, пре свега  Павловић и Раичковић, јер они су се повремено оглашавали и као песници – критичари, као и неки други млађи : Иван В. Лалић, Миљковић, Христић, Љ. Симовић,С. Ракитић…

Заобиђена је истина и у књизи Јована Пејчића Облик и реч критике, Књижевно друштво Свети Сава, Београд, 1994, 161 стр. Књизи која је писана као “фрагмент мозаика у чијем основу мирује обавезујућа замисао: приказати и осветлити критичке и песничке седамдесете, осамдесете и деведесете године, и одредити им место у српској књижевности и култури. / Приказати их и осветлити, али не (или не одмах) у облику некакве синтезе, и не хронолошки и не тематски. / Такав подухват уследиће, могуће је, на крају – после четврте или седме свеске. Тек ће се тада – када се времена слегну, кад се извесни одсудни опуси заокруже, кад заглушна врева кланова, наметљиваца и њихових трабаната утихне, кад се, пре дефинитивног нестанка, помодне идеје и форме повуку у предградна коначишта духа, кад наклапалима ничег остану само наличја говора и празнина речи – тек тада ће се, можда, у завршном осврту поводом двехиљадите као јединственог мотришта на раздобље у којем сам размишљао и писао о српској поезији, критици, култури, јавити воља која ће бити у стању да обједини то критичко и теоријско искуство” (стр.9) Пејчићевој тзв. обавезујућој замисли: поверењу у време: вреди супроставити једну краћу и немирну песму Н. Васовића из књиге Посечене су шуме :”Толико пута сам то чуо:/ “Време ће све поставити / на своје место”./ То звучи као утеха, / као обећање правде. / Али, време неће ништа / поставити на своје мести / јер време се стално / претвара у простор / у коме, на жалост, / има довољно места за све”.

(3)  Оканите се, господо песници, борбе за позицију у будућности! Она се не води на начин на који се у Београду води. Не води се подизањем карикатуралних  „стубова културе“. Ни куповином вила у центру града од милион марака! Не води се на начин примитиваца и силеџија који имају довољно новца да наруче и плате премлаћивање младих песника, младих људи у холу храма књиге – Народне библиотеке Србије. Да би се пошло путевима васкрсења српске културе и поезије – то зависи од вашег радног стола, не од ваших амбиција, него од  просветљених тренутака: њихова је неопходност друкчија, душевно – духовна, унутрашња, тајанствена. Као бајка. Срби (као народ уопште), српски култура и поезија, и песници, немају више у кога другог да се надају осим у Бога, сопствене снаге, религиозну обнову.

Јер ако се осврнете уназад десет, или двадесет, или педесет, шесдесет година; ако упорно бацате дуге погледе уназад, покушавајући да схватите до краја толико тога, шта видите; шта ће те видети?

Најистакнутији песници, као уредници и јавни  културни  делатници, оболели су врло рано од јавне болести века, и од  ћуранске сујете. Кажем то са великом тугом, имајући у виду околност да су  Павловић и Лалић, рецимо,  имали можда  највише предуслова, да се развију много више но што су се развили. Тетовирани су временом; корумпирани; наобјављивали се књига; опробали све фотеље књижевне власти; постали академици, што Црњански никад није!

Међутим, и Црњански је српска песничка трагедија: поживео је скоро осам деценија и једва стигао да објави две књиге поезије! Није ствар у квантитету, наравно.

Српска поезија последњих деценија 20. века, није, дакле, са Попом. Павловићем, Раичковићем и Лалићем, добила ону тајанствену моћ коју имају лирике источних народа…

Није је добила ни са Бранком Миљковићем, Христићем, Бећковићем, Ракитићем, Милутином Петровићем…

( 4)  Који вели да се поезија  у 20. веку „мучила. њен изразити представник, Езра Паунд, оставио је иза себе књигу која више личи на градилиште, стовариште и сметлиште, него на спев упоредив са великим певањем из прошлости. Поезија нашег века одвећ се бавила сама собом, оно што не непорецив знак декаденције“ (стр. 20).

Наметни век има своје истине, оне су делимичне и често „корисне“.  Анкетирани су покушали да изврше „анексију“ тзв. модерне поезије.

Могли бисмо овде, одмах, да побројимо за кога све, у споменутој анкети, али и иначе, за које све послератне песнике и писце нису била врата великих издавачких комунистичких предузећа закуцана јексером!

(5) Ни Попи, ни Лалићу, ни Симовићу, ни Данојлићу, а поготово не Тешићу, Данилову, да не набрајам многе друге. Није Данилов, дакле (како верује – Господин Свезнајући Модератор), једини „леп пример како се стварају песнички привиди“; то је  и  сам Магарашевић, и Р. Ливада, и добар део оних које је М.  анкетирао!  Међутим, за Данилова, баш  зато што је релативно млад човек, вероватно  има наде у будућим временима…

(6)  Могао би – и лицитиране, и оне који лицитирају –  неки српски духовник – да их подсети на неке ситнице из њихове младости, и не само младости! Јер Српска Црква (као и Руска) позвана је да ОЖИВЉАВА, продубљује и снажи и очишћује религијски акт који им је задат. Оне то можда кроз добар део 20. века нису могле, нису се снашле, јер се нису могле снаћи, поготово у време суровог успостављања и немилосрдне доминације ЦРВЕНЕ ЦРКВЕ (комунистичке!). Био је, понављам, ПОГУБАН у 20. веку – ГУБИТАК ХРИШЋАНСКОГ АКТА и он је неизбежно са собом повлачио губитак хришћанских садржаја и хришћанског духа. Могао бих да наведем читав низ имена  – од  Давича, Попе, Раичковића до Р. Ливаде, М. Магарашевића… – који су у себи дали првенство не љубави – иронији, цинизму, каријеризму; не срдачном сагледању и не хришћанској савесности, него мудровању и мудровањем руковођеној вољи; губили су хришћанску свест, и с њом и хришћански дух. Многе покондирене тикве, умишљене величине, мудровање и мудријашење је водило од педесетих до краја 20. века путевима уског интелектуализма, вештачког пресађивања неасимилованих великих песника светске поезије, и доводило их до разорних сумња и порицања; њихова се мисао ни у старости није завршила Богом – Попа, Иван В. Лалић, М. Павловић…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s