ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ И КЊИЖЕВНОСТИ

Увод у Рај и пакао српске душе  (1)

Надајмо се да то није  пука јавна изјава  само једне анкете и једне сезоне:“Модеран песник мора доводити и самог себе и свој глас у питање, релативизовати и некадашњу идеју о песничком трону, о гласу богова. Иронија сумње у богове, умножава их, дели њихова неба и признаје њихове метаморфозе“ ( Исидоријана, 8/9, стр. 284).

„Умерени МОДЕРНИСТИ (….) су певали у своје лично име, у име римовања, у име партије. (….) Али, то је само једна мала епизода и све бих то могао да опростим и заборавим да ту и такву поезију нисам читао као неки превод, са непрекидним осећањем да је изворник негде другде. Просто, у свему томе је било версификаторског умећа, било је извесне културе, ако се културом може звати познавање општих места грчке и римске митологије те општих места светске књижевности, али није било индивидуалног печата, није било сублимације личног искуства ( искуство – рус. – уметност) искуства које још нико до сада није успео да фалсификује. (….) Сви наши најугледнији послератни песници су почели као перспективни кадровици партије, једни су били у општинским структурама, други у структурама социјалистичког савеза, трећи уредници без факултетске дипломе (таленту не треба диплома, баш као што за нову власт судији не треба диплома Правног факултета!) И данас није јасно да ли су они угледни зато што су били кадровици или је њихов углед само срећни спој талента и поткупљивости(…) “ (Чудић,  Исидоријана, 8/9, стр. 282).

То су солидни редови, неувијени, истина у заметку, (најава)  будуће српске књижевне критике, која пробија љуску – бастиона официјелне српске литературе и критике 20. века. Што се тиче осталих критичара и песника, у споменутој анкети, као и многих оних који су одбили да у њој узму учешћа, изузеци су врло ретки, анкета је дала слику, какву такву, слику наметачких инерција, пристрасности, личних преференција и стечених предрасуда ( погледајте листу М. Магарашевића, или  Богнара, или Грујичића, или осталих, и видећете да остају и даље штеточинске предрасуде, тенденције и уображености : читави регистри  обмана када је реч о стварним проблемима стварања  српске поезије у 20. веку, и да се не раскидају обмане у писању критике ).

Толико је папира потрошено, авај, који би, у ово време несташица, добро дошао у тоалет просторијама, у недостатку тоалет папира.

То је, будимо поштени због будућих нараштаја, врло, врло документован досије о  српској официјелној литератури и критици друге половине 20. века. Успели су одиста у нечему што им верујем није било ни на крај памети!

Може ли се другачије доживљавати пакао српске књижевности 20. века? Осим као инфернални простор?*

Глас мртвог Дучића није се могао чути у  земљи рођења скоро пола века, ни глас Николаја Велимировића, јер су српском културом ведрили и облачили најизразитији представници  богоборачког фронта, да им не спомињем имена!**

__________

*  Из Ђубришта, инферналног простора, дијаболичног, из паклених кругова и провалије века, понеке уметнике је изводила уска стаза  поетскога света. Из дијаболичне зоне сумрака, сумрака културе и поезије, експеримената епохе хокус – покуса.  Само ретким уметницима 20. века су помогли, како би то рекао Сведенборг некада, анђели. Духови. „Ниједном Анђелу или Духу није дозвољено да говори по свом сећању него само по сећању човековом. Јер и Анђели и Духови, као и људи, имају сећање. Када би Дух са човеком говорио по своме сећању, човек би морао да ствари из сећања тога Духа узме као своје, док оне припадају сећању тога Духа. Тада би се догодило то, да би се човек као свога сећао нечега што у ствари није ни чуо ни видео….Отуда је и код Древних људи постојало веровање да ће се после хиљада година поново вратити у претходни живот и у сва његова стања, као и веровање да су једном већ били рођени. А то су закључивали из тога што им се дешавало да им као успомена наиђе нешто што у ствари нису никад ни видели ни чули. А то се дешавало управо онда кад би Духови својим сећањем утицали на сећање људи.“

**   Али, то што је Дучић писао далеко, тамо далеко преко Атлантског океана, пред крај Другог светског рата:

Чувај се, мој роде, својих странпутица,

Јер пут неизвесни увек је пут вражји.

Не бој се јастреба него кукавица,

Не бој се лажова него њине лажи.

 

Бог нека те спасе твојих спасилаца,

На свакоме углу има их по један.

Презри мудрост глупих и глупост мудраца!

Нож твог издајника биће увек жедан.

 

Као гром ћеш наћи свога пута,

И као нит златна пробити кроз стену.

Зар храброст полтрона да ти снагу спута,

И да нож злочинца проспе задњу вену!

 

Косовски витези први пут су знали

За војску убица што ће да их срете:

За гнусно јунаштво оних што су клали

У постељи старца, у колевци дете.

 

Заставу идеје у руци подлаца!

Место мач што светли, увек нож што пара!

Борца што се блатом место копљем баца,

Јунака што пљачка и жреца што хара!

 

Заставу у срамни злочин замочену;

Слободу у сенци туђих бајонета;

Отаxбину целу у пљачци и плену:

У крвавој руци где је причест света.

 

Презри љубав подлих и братство убица.

И реч вероломних и част клеветника!

Носи, роде славни, тај мач без корица

-Знамен крстоносца и Божјег војника!

 

Да би штит Ахилов био славе веће,

Сам Бог хефаистос оде за ковача!

И ти, роде српски, знај да никад неће

Нож убице стићи дужину твог мача.

 

Знај само из крви хероја се рађа

Звезда путовођа за далеке путе…

Ветром неба иде мученичка лађа,

Сузе су невиних до неба дигнуте…   

1943.

То би требало да имају на уму српски песници, и српски човек, на крају 20. века, као и на почетку 21. – Дучић, Дис, Велимировић, А. Лукић – много су савременији, актуелнији, храбрији, далековидији, изричитији, истинитији – барем када је реч  о конкретним песмама ових аутора, које су изабране као мотои антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Не случајно, сва тројица су профети, пророци.  Сви су донекле трагични…Судбина се поиграла са њима; трагизам живота;  као што се са судбином трећег, Александра Лукића (1957) поигравају  Вампировићи (како их је сам лепо описао у истоименој песми и књизи). Лукић је као човек  и песник, као млад песник, много ризиковао, не само  властити живот, и по неког од  чланова  најуже фамилије, као што су ризиковали и уредници  некадашње „Књижевне речи“ ( Г. Тешић, Н. Тадић) објављујући 1982. године поему „Пољска муштикла“… (Сличне, не боље песме,  истакнути српски писци објављиваће коју годину касније, кад буду били сигурни да им неће фалити длака са главе :  Киш поему о Песнику револуције на председничком  броду, Чудић Баладу о пређашњим госпарима, или Данојлић и Симовић, неколико познатих песама…)

Да би се пошло према новом почетку, ако је могуће у веку који је управо започео, да би се полако и сигурно ишло према Вечној Србији, или друкчијој Србији, мало су анкете, премало су  сепаратне песничке идеологије. Дучић је упозоравао да је страшно да заставу идеје носе подлаци у руци!  Како је био далековид! Како је уосталом далековид био и Дис!Писали су што су писали о овим песницима критичари, назови критичари, разни подлаци, идеолози, најчешће најамници, и то ће природно бити заборављено, јер су песме написане и делују својом  енергијом, снагом, истином. Те песме су саме себи мера, и та мера је тачнија од ма којих критичарских апотекарских теразија, па макар биле и ручни рад Скерлића, М. Ристића или Р. Константиновића. Тај Нови почетак  српске културе и поезије најављује, верујем,  треће издање антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра.

Савремена српска књижевност је, као човек, испод ормана. Притиснута орманом.

Оно најбоље у њој не би стало ни у један мањи орман. Међутим, оно што је у орманима данас, пригњечило је, браћо! Пригњечило је све!

Можда и није време за књижевност, већ за одмицање, померање ормана, за започињање читаве ствари из почетка?

Припремајући, пре неколико година, обимни Аламанах за живу традицију, књижевност и алхемију, позвао сам на сарадњу барем стотинак сарадника, али већина је била закључана у орманима, можда су тамо лежали угрувани смрвљени, болесни? Нису се одазвали чак и они који су били склони извесном спиритуализму…Као да су очекивали да их неко други откључа изнутра и извуче из  тешког и мрачног ормана. Како сам био наиван! Нема помоћи нити наде од оних  закључаних у орману  са девет брава чији су кључеви  још у њиховој младости бачени у сиње море…Пружила ми се прилика за презир: неочекивано  и баш  тамо где се човек најмање нада!  (…)

Неће бити памћени у будућности само награђивани, фаворизовани штићеници епохе хокус-покуса.

Јер таквих је било и међу „модернима“. Па и међу „кумирима“ анкете објављене у зборнику “Исидоријана”.

На крају, не прецењујте себе, српски модернизам (оно што под тим подразумевате). Не прецењујте ни З. Мишића, ни М. Павловића, да не набрајам друга имена; сувише су компромиса направили ако ни са ким другим оно са Епохом хокус покуса и бастионима официјелне српске литературе и критике, најзваничније и не једине књижевности коју имамо. Волео бих да се борите за бездану уметност, где песник, увреба природу као ловац, и где буја живот, ако не овај сада, а оно онај будући. Јер унапред је пропао покушај да поезију неко стрпа у већ старе осећајне калупе модернизма.  (…)

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s