БАСТИОН ОФИЦИЈЕЛНЕ СРПСКЕ ЛИТЕРАТУРЕ И КРИТИКЕ

Увод у Рај и пакао српске душе  (4)

Тзв. „бастион официјелне српске литературе и критике“  није ни дирнут, ни дотакнут у споменутој Анкети ИСИДОРИЈАНЕ, пошто су сви тобож незадовољни постојећим стањем у поезији и критици последњих деценија: из тога правца је дувао и још увек дува болесни ветар, господо драга! Свако је у Анкети показао свој карактер, своје слаба места, свој идиотизам и склоност ка мазохизму – своје средњаштво!!Секташтво!

Дужни су, и остаће вечити дужници  суштинске српске културе, схваћене заиста како је врсни умови и духови схватају. Јер док њима додељују награде, за некакве бивше заслуге, или за маглу коју су створили критичари  бастиона српске официјелне литературе и критике, дотле понеки  ствараоци пожељнијега стваралачкога развоја остају  у магли од барута: од барута  маневарске муниције испаљене из познатих бункера. Дотле, ни обичне новинске вести о појединим вредним књигама, друкчије писаним, не могу да се пробију у културним рубрикама најтиражнијих листова, „Политике“ и  црвене „Борбе“. Нису због тога савремени српски критичари и поједини песници криви, наравно. Кривац је – дух књижевне парохије, вампирски дух  крвопија* бастиона официјелне српске књижевне литературе и критике.

_____________________

*Ове речи су, свакако, на први поглед – претеране, али нужне. Баш када сам прионуо да часописну верзију “Књижевних илузија” укључим  у књигу Провалија српске књижевности  (почетак јануара 2006.) огласила се –  к. п. Сомбор (читај: књижевна парохија Сомбор)  илузионистичким листићима (трукованим на Веб сајту www.sholastic.blogspot.com/): АНТОЛОГИЈЕ И ВРЕДНОСТИ: начини ограничавања: антологија као регулатор вредности. Листићи су датовани: “У Сремским Карловцима, 12. IX 2005”. На седам страница формата А4, мајстор паушалне критике, ђутуре –  пружа леп, готово школски пример како – да се послужимо његовим речима – “Неистина лако постаје лаж…”. (Н.Б. – Зар неистина и лаж нису исто?)  Споменути текстописац критикује антологоманију (“Само током последње четири године, према подацима из “каталогизације у публикацији” (ЦИП), у Србији је објављено, или припремљено за објављивање, више од четрдесет песничких антологија…”), генерализујући:”приређивачи и издавачи ових издања….вођени што комерцијалним, што културолошким амбицијама”, “излазе у сусрет” некаквој  “претпостављеној потреби”. Своју пажњу “оцењивач” задржава “само на антологијама које се баве српским песништвом”. Као главну мету свога “гађања” одабира две антологије. Није му довољно што се бави илузионистичким триковима, хтео би да буде и сибила: барем судећи по томе како се “удвара” неким другим “приређивачима” (Г. Божовићу и Г. Максимовићу). Сомборски илузиониста не крије своје симпатије (Леон Којен, Михајло Пантић, Радмила Лазић… Односно Зоран Мишић, Миодраг Павловић… итд.)

Он – кобајаги – критикује антологоманију! Уместо реалне критике и аргумената, илузиониста има тек илузије, тј. “има утисак” (да ће нешто преживети тренутне издавачке интересе) – с којим може да се слика!  “Велика је заблуда ако се верује да квалитет једне песничке антологије зависи првенствено од вредности песама које се у њој налазе”, пише самоуверено. Па од чега зависе онда, од нечега изван њих, од нечега неестетскога, изванкњижевнога? Критикује тзв. “искушење близине”, које, како вели, “погађа антологичаре једноставно зато што им је начин на који мисле и пишу песници њиховог времена прихватљивији и ближи него начини мишљења и писања минулих епоха…” Испод тобожње критике скривају се, у ствари, предрасуде једног књижевног вампировића (или, ако више волите, скоројевића, малограђанина).

По овом илузионисти, “Лукић и Данојлић”, како пише, “у најбољем случају, окупљају вредности којима их опскрбљује сенсус цоммунис њиховог: нашег времена. Коначно ограничење њиховох антологија је у томе што нису биле у стању да постану регулатори вредности. То ограничење погађа, не заваравајмо се, и Тонтићеву антологију. / Један од излаза који преостају антологичару, јесте да пронађе неке прихватљиве начине ограничавања. Да ширину своје антологије некако сведе – посежући за критеријумима историјског, формалног, тематског, регионалног порекла, на било који начин који се може бранити: сада видимо како поднаслови “шеснаест чачанских песника” и “Невенови песници за децу” заиста нису ни непотребни ни бесмислени, него исходи и изрази потребе да се пронађу начини ограничавања…” итд.

Зашто сомборски илузиониста критикује ђутуре, тј. о једном трошку,  Лукића и Данојлића?Зато што се приређивачи антологија појављују и у улози издавача “релативно скупих издања”? Зашто инсинуира? “Тако је  Мирослав Лукић приредио антологију под насловом НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (српски песници двадесетог века, прво издање 1999, друго издање 2000, на 850 страна), а Милутин Лујо Данојлић антологију ОЗАРЕЊА (српско песништво деветнаестог и двадесетог века, прво издање 2004, друго издање 2005, на 736 страна). Застрашујуће цифре. Али још  више од броја страна, осећање нелагодности изазива број заступљених песника. Где је Милутин Данојлић нашао тих 255 имена? Пре него антологијама, та издања би смела да се назову прегледима или панорамама – да је направљен само још један корак више у ширину, били би то адресари. Ове антологије ипак заслужују нашу пажњу; има смисла бавити се њима у најмању руку због поиштовања према унетом труду и амбицији, као и према извесном облику несебичности коју једна од антологија изричито ставља у свој наслов. (……………..)

Лукићева и Данојлићева антологија су, дакле, дела достојна наше пажње и поштовања, али не и дела на чију будућност бисмо се кладили. Велики проблем ових приређивача је у томе што су хтели да буду коректни – и при том су заборавили, или нису ни знали, да су лепи манири  у царству естетских вредности споредан квалитет. Желећи да не заобиђу никога ко је важан, ко је написао добру песму, или на кога можда треба рачунати у отвореној димензији будућег времена, они су ту жељу услишавали науштрб јасног обриса својих антологија. Много боље би било да су ризиковали, да су се бар о неког крупно огрешили, ако већ нису могли да открију неко ново име (подвукао М. Л.) јер су га унапред затрпали ширином свога избора, пригушили нови глас пуком количином гласова који у исти мах говоре. Но, пре него што ову двојицу приређивача оптужимо да и нису могли да учине ништа боље с обзиром на своје лимитиране претпоставке и релативно скромну репутацију као књижевних зналаца (подвукао М. Л.) (Данојлић се додуше бави новинском критиком поезије и бар по томе је на први поглед компетентнији од Лукића), подсетимо се да ни приређивач последње запаженије антологије српског песништва пре њихових, приређивач чије књижевно име има много већу специфичну тежину – Стеван Тонтић, није успео да одоли опасном искушењу близине. И у Тонтићевој антологији (МОДЕРНО СРПСКО ПЕСНИШТВО, 1991) превише је песника најновијег, приређивачевог времена, превише је песника које антологичар лично познаје…”

Одавно нисам прочитао овако нешто ! Некоректно, секташко, лицемерно, надрикритичарски умишљено. Укривачко.  После оваквог једног текста, „књижевна парохија Сомбор“, учиниће услугу себи ако се окрене неким другим пословима и работама за које има више афинитета. Да ли је тај  уопште видео и прелистао књиге које тобож оспорава? Ако јесте, ако их је заиста прочитао или прелистао, па написао оно што је написао, онда је  има проблем са диоптријама. А ако  не носи цвикере, ако му је вид добар, онда ту нема помоћи! Не реагујем овако, зато што је то прва (немушта) негативна критика антологије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, после  шест година.

Покојни професор и антологичар Богдан Поповић је написао лековите речи о оценама критичара и треба то поновити. “У једном предговору свом, од пре двадесет година, писао сам: “Не треба заборавити да сваки критичар својом оценом оцењује на првом месту себе.” Он својом оценом другога показује себе, – свој ум, своје знање, своје поштење, целога себе, умног и моралног. Он у својој оцени даје оцену своје властите личности, као да је ту оцену други написао: још боље, јер је та оцена потпуна, а апсолутно верна истини. И та оцена остаје. Кад је неко буде читао после педесет година, и буде сравнио са делом о коме је писана, она ће бити исто тако изречена јасна и “доказна” као и првог дана.

Отуда даље и овај други закључак, речен у поменутом предговору одмах иза прве реченице: “Штавише, ако му је оцена погрешна, он онда оцењује само себе”. Јер истина на крају, после дужег или краћег времена, увек избије и побеђује; и оно што је погрешно речено мора отпасти од онога о коме је речено и пасти на онога који је рекао. Како оцена о првом није тачна, остаје тачна само оцена коју је критичар дао о себи…” (Богдан Поповић : Чланци и предавања, СКЗ, Београд, 1932; први пут објављено у Политици, 15. априла и 6 маја 1930. – Цитат према издању:Богдан Поповић:Листићи, СКЗ, Београд 1991, есеј Суд о суду, стр. 111 – 120; 111 – 112)

Дакле, пишући о антологији НЕСЕБИЧНИ МУЗЕЈ  илузиониста је оцењивао првенствено себе, своје илузије. Он је можда истинит према себи, али није према другима, према свима другима! Он није антологичар, дакако, и оцењујући антологије, поготову НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (помозимо му да разуме макар окаснело самога себе), он је морао мислити на нешто друго. Пишући своју немушту оптужницу, овај официјалац је оставио, црно на бело, једно бесрамно сведочанство. Не желим да улазим у његове побуде и мотиве (у то: да ли је његов текст  резултат извесне поруџбине неког од тзв. босова  тзв. официјелне илити бирократске литературе, или је пак последица – личне песничке – повређене сујете? Био је укључен, као песник, са једном песмом, у друго издање НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, али је у трећем и осталим издањима антологије отпао, тј. ако му је за некакву утеху, укључен је у једну другу моју антологију, Антологију отпалог лишћа, где су се слегле све оне песме, или фрагменти, које су, отпале из другог, трећег и осталих издања Несебичног музеја). (Несебичан музеј је, до 2009. године имао девет издања. Сва се та издања разликују, јер је Несебичан музеј од првог издања, па на даље био дело у настајању.) Очигледно је да промашени критик није прочитао НМ, и то није тешко доказати. Можда је ту књигу прелистао, али читао је није… Кре итик укрива разлику између Данојлићеве антолгије и НМ. Прво, прво се појавио НМ, па Данојлићева антологија. Те две антологије се битно разликују, и према обухвату, и према критеријумима, и према истраживањима и аргументацији…Итд

Данојлић је испао колатерална штета; главна мета је требало да буде НМ.

То је провидан трик; лоша стратегија.

Коректно би било  да је, дотични, дао барем основне податке о књигама које критикује.

НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ  Антологија поезије 1938 – 1998 .  Заветине, Београд, 1999, 504 стр.  вел. формата, тираж: 250.

На корицама репродукција Анђела са лампом Милене Павловић Барили.  Рецензенти прелиминарног рукописа (1996) +  Др Живан  Живковић, мр Јован Пејчић …

НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Антологија поезије 1938 – 2000. друго допуњено издање. Мобаров институт / Заветине, Београд, 2000. 850 стр.  Тираж: 500. Рецензент другог издања Александар Лукић;

НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. треће допуњено издање. Мобаров институт / Заветине, Београд, 2002. 944 стр. Тираж: 100.

НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. – прво, електронско  издање (публиковано на основу трећег штампаног).  Мобаров институт / Заветине, Београд, 2003. 944 стр.  Тираж : 250. * Рецензент  Александар Лукић;

НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. – друго, електронско  издање (штампано на основу трећег, без Канала FИЛТРА).  Мобаров институт / Заветине, Београд, 2003 – 2004. 606 стр.  Тираж : 250. ,  и

НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра. Антологија поезије 1900 – 2001. – Шесто српско прегледано,  измењено, сажето КОНАЧНО издање. – Београд. Крајем јуна 2005. – Едиција ЗАВЕТИНЕ . 488 стр. Тираж: 250. (Књига је објављена, као дигитално издање, у оквиру Мирослав Лукић ДЕЛА ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ  КОРЕНОВИ. Књ. 3.)

Из стварног наслова и поднаслова антологије се види (ако читалац то хоће), да није онако како пише илузиониста. [ …”НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (српски песници двадесетог века…”) ]- Што илузиониста види друкчије и чита друкчије, и наводи друкчије, може значити или да му нису адекватне диоптрије, да је зрикав што би рекао народ, у шта хоћу да верујем. Пошто дотичнога лично не познајем, не могу се упуштати у даље спекулације из каквог недостатка извире његов чин. Могуће да је читао тако како је прочитао, зато што му је била потреба за извесном нивелацијом НМ са Данојлићевом антологијом? Сви који су били у прилици да читају  Данојлићеву и моју антологију, вероватно ће се слатко смејати много чему. Данојлићева антологија је дошла, објављена је 5 година после првог издања после НМ. Илузиониста инсинуира да су прво и друго издање НМ – скупа издања. Жалим због тога – оба издања сам објавио о свом руву и круву, не да бих се обогатио! Добар део првог издања је пропао у рату, доживео је тужну судбину Тонтићеве књиге. У овој несрећној земљи већина антологија је у последњих педесетак година објављена о туђем руву и круву, а ја сам своје антологије објављивао закидајући својим синовима много тога!То знају и врапци у Београду, али не зна књижевна парохија Сомбор! Због тога би, чак и један књижевни дилетант, морао да има разумевања, зар не, јер је реч о својеврсном самопрегору! Шта да кажем дуго до: нека му Бог опрости јер не зна шта чини!

Из садржаја и првог и последњег издања НМ види се да је ова антологија нешто друго, а не оно што мисли илузиониста! То је пре свега, како је уосталом и насловљен избор поезије у најширем смислу речи,  АЗБУЧНИК ТРАГЕДИЈЕ ЉУДСКОГ ПОСТОЈАЊА  И УТОПИЈА. СФЕРА МИСТИКЕ – Трансфер из Складишта Сектор 1  ( поезија, 1900 – 2001. ). Види се, дакле, да су 1. и 2. изд. НМ, компонована од 3 регистра, три целине. Први регистар чини обиман предговор, који је више него појаснио много тога у вези српске поезије 20. века, он у књизи заузима, наравно много мањи простор, што је и природно, од самог избора поезије, тј. Регистра  2. Регистар 3, који је можда преобиман, чине својеврстан Архив НМ, тј. много тога што српско песништво 20. века расветљава расветљава хоризонтално и вертикално. Тај Архив илити Регистар 3 је резултат вишегодишњег истраживања српског песништва. Тамо сам се ја, као антологичар, одредио према већини  релевантнијих антологија објављених у 20. веку (као посебне књиге, или у часописима). Од 4. издања Регистар 3 штампао сам као посебну књигу, под насловом Канал FИЛТРА. Другим речима, антологија НМ је оивичена, а то илузиониста укрива! Трпа ме у исти кош са Данојлићем!Зар то није бедасто? Ако илузиониста има проблеме са видом, нека потражи, понављам, помоћ; или нека потражи наочаре са одговарајућом диоптријом!

То да немам компетенције, то је виц; који не би смислио ни онај слободни стрелац С. И., који се бави смишљањем вицева!

Антологија НМ у себи садржи читав низ других скривених антологија, па и Антологију ФЕНИКС, која је публикована и на овим интернет страницама – и може се прегледати.

Написао сам негде у уводу у 2. издање Антологије ФЕНИКС следеће редове, које вреди да поновим овде!

“… Ово друго, (….)  издање није идеални облик  Антологије ФЕНИКС. То ће, можда, моћи да се уради 2013. или 2018. године… Ово издање је селективно, али не престрого. Можда ће бити од извесног утицаја на песничке генерације, које долазе, које ће тек доћи. Биће дакако од користи и многим савременим сујетним ауторима, којих овде нема. Ја зато нисам крив; већ другачији филтри од оних официјелних. Било би корисно да неко други, колико сутра или кроз годину – две, смогне снаге и састави оно што се у српској књижевној парохији подразумева под речју противантологија. Мада не верујем у озбиљност таквог наума. Но, ипак, није грех прижељкивати такво нешто… – У Београду, 16. марта 2002.

Прегледао сам брда и брда  антологија српске поезије; врло је мало примера добро урађених антологија. Заклињући се тобож у највише уметничке вредности и критерије, антологичари су се, најчешће, бојећи се најбољих песника, наметали хијерархије и канонизације, при том су се, заражени предрасудама и самољубивошћу, омицали на поледици смицалица времена и разбијали у парампарчад. У другој половини 20. века, низ антологичара је опонашало пре жабе, него солидне напоре љубитеља и познавалаца српске поезије…

Написао сам, такође,  у уводу у 3. коначно издање Антологије ФЕНИКС следеће редове, које вреди да поновим овде!

„…Оно што изводи из Лавиринта, то је  антрополошки пут – “ једини пут сазнања васељене“.

„Тај пут претпоставља изузетну људску самосвест. Само у самосвести и људском самоосећању се откривају божанске тајне“, каже Берђајев.

…Аутори који су заступљени у НЕСЕБИЧНОМ МУЗЕЈУ, а изостављени у Антологији ФЕНИКС, нека се не љуте на састављача!  Нека поразмисле о вечној истини мистике, од које је човеку и песнику могуће сакрити се само у небиће!

Нека се сете речи  хермеса Трисмегиста:   „Господар вечности је први Бог, свет је – други, човек – трећи. Бог стваралац  света и свега што он у себи садржи, руководи читавом том целином и потчињава је руковођењу човека…“

Генијални антрополошки увиди налазе се код највећих мистика – гностика свих времена. Астрологија је бесмртна по дубокој  убеђености да су на човеку и његовој судбини одсликани сви слојеви космоса, све небеске сфере, да је човек по природи космичан. Једино се у мистичкој и окултној философији ( коју званични, формални и прагматични философи оспоравају), у њој и кроз њу, човек упућивао у тајну о себи самом! Једино су мистици добро схватали да све што се одиграва у човеку има светски значај и одсликава се на космосу.

„Они су знали да су људске душевне стихије – космичне, да се у човеку могу открити сви слојеви света, читав садржај света. (…) Човек није безначајан део васељене, није њено парченце, већ читава мала васељена, која у себи садржи све особине велике васељене, која се одсликава на њој и њу одсликава у себи“ (Берђајев, СМИСАО СТВАРАЛАШТВА : књига прва : Ант – Логос, Београд, 1996, стр. 49 – 50).

Идеални облик Антологије ФЕНИКС, у којој би био избор из опуса оних аутора који већ препознају или су на путу да препознају природу човека као лика и подобија апсолутног бића, као микрокосмоса, као највишег средишта бића, који су прихватали суштинску философску антропологију и целину која почива на вишој самосвести човека – која пробија границе природног света: такав идеални облик Антологије ФЕНИКС садржао би избор из опуса српских песника, који једва да би могао обухватити  десетак имена…” ( М. Лукић: Антологија ФЕНИКС. Треће, коначно издање, Београд, 2005, Едиција ЗАВЕТИНЕ, 180 стр, стр. 5)

Итд. , итд. У незнању споменутог илузионисте к.п. Сомбор, елем,  има више ступњева, има духа других и многобројних официјелних књижевних парохија, којима сам се ја супроставио – као антологичар и критичар, романописац. Поред осталог и књигама Уметност маховине: о српској култури и поезији 20. века  (Едиција Браничево, Пожаревац, 2003, 174 стр. Или романом (Есмер Белатукадруз): Доктор Смрт (Едиција Браничево, Пожаревац, 2003, 184 стр.).

Смисао ове реченице [“(Данојлић се додуше бави новинском критиком поезије и бар по томе је на први поглед компетентнији од Лукића)” ]  сомборског илузионисте Саше Радојчића, јер о њему је све време реч, је овај: он је пожелео, трпајући ме у исти кош са М. Л. Д., и да ме затрпа. Колико је то бесмислено и апсурдно, показаће се колико сутра, прекосутра. Не верујем да би се на то усудио и један обичан имбецил са промашеним амбицијама, а некмоли један човек чије сам стихове ипак уврстио у 2. изд. НМ, односно коначно издање Антологије опалог лишћа!… Овај илузионист који је превалио четрдесету годину живота, понаша се као што се у своје време понашао и спомињани професор Богдан Поповић: који није ни нападао ни бранио модерну литературу, он је напросто није примећивао. Међутим, његови учитељи и вође су на сасвим другој страни. Конзервативизам овог релативно млађег човека, па и подлост, начин укривања, или незнање, необавештеност, предрасуде за жаљење су. Не бих прихватио, после свега,  јавно извињење због тога што је  тобожња критика НМ без иједног суштинског аргумента, лицемерна и лажна, али сву кривицу не бих свалио само на потписника

Наравно, ја сам свестан околности да нисам миљених официјалних бастиона тзв. српске књижевне критике, па донекле и издавача, а није тешко претпоставити и зашто, али је разговор о томе треба оставити за неку другу прилику. Илузиониста то зна и манипулише том чињеницом… Очекивао сам и подлије подметачине,  нисам изненађен што долазе баш из књижевне парохије Сомбор и од типичног јунака бастиона официјелне литературе и критике.  Да ли је самозвани књижевни судија за прекршаје наступио по налогу својих књижевних симпатија, или просто да им се додвори, то више није и важно. Временом ће и то испливати на видело…  Примењујући тзв. метод мешавине строгог а лицемерног критиковања, овај амбициозни човек је сам себе оценио понајбоље за сва будућа времена… (14. јануара 2006. Београд)

Ако су АнкетаАнкетирани и пописанилицитирани  српска духовна елита, онда је потписник ових редова – истовремено – и Александар Македонски и Аристотел! Господо, далеко сте Ви од тога! Није Вам то запало у део.  Начин на који се тамо лицитирало, искључивало, де фацто, нема много везе са правом српском културом и поезијом. Неко то мора да Вам каже…  Ако ико међу вама држи до интелектуалног поштења, а вероватно да има  барем неколицина, признаћете да је такав стил – нојевски. Не вреди да пред оним што Вам се чини као опасност, друкчијега погледа на свет и поезију, и српску културу, забијете главу у песак. Јер, онда нема никакве стварне и пожељне расправе о многим неразјашњеним стварима и појавама наше културе и књижевности. Ваша Анкета је превасходно ваш лични и себични, да не кажем ваш  развојно стваралачки  проблем са свим реперкусијама, који, чини ми се, нема неке важније везе са високом  српском културом и поезијом 20. века, осим индиректне, привидно напредне, демократске, хумане, у суштини  узурпаторске, новојаничарске, лицитаторске…

Није ретка појава да међу песницима и уметницима има подлаца и разбојника, од Вијона до оних који су се  саможигосали, као учесници споменуте анкете,  али ако се тим песницима дало, као Вијону, да напишу и успеле песме, не треба их зато што су подлаци изоставити из антологијског приказивања…

Поштене антологије и танана вредновања усмерена су на поезију (пре свега на поезију другог и трећег ступња, где се пожељно мешају певање и мишљење), а не на песнике. Песнику је дата безмерна стваралачка сила да себи и другима створи вечност какву пожели. У томе је страховита величанственост уметничког, песничког, човековог бића. И у томе је истовремено проклетство и благослов. Дивно је и одговорно бити песник – битан песник, јер је такав уметник по свему и свачему бесмртан – и вечан.  Такав песник упркос свих тих урвина, промашаја, пораза, дисконтинуитета српске културе и поезије 20. века, и оних појединачних, непоправљивих, осећа, понекада и рај на земљи, не у нашем књижевном животу, не на његовим вашарима, не у његовим лавиринтима, већ у себи, јер је рај – ОСЕЋАЊЕ, пре свега. Осећање Бога. Осећа ли песник Бога у себи, већ је у рају. Јер ако смо заиста и коначно рашчистили са неплодотворном и погубном позитивистичком традицијом у нашој литератури (како је тврдио  пре четрдесет и пет година З. М. ), наше се осећање и мисао мора завршити Богом. Где је Бог, тамо је и царство божје, тамо и рај. Српска душа је имала свој рај и пакао у два последња века, и у овом двадесетом нарочито. Колико је био страшан, и да ли је био страшнији од руског, процените. Најстрашније што се човеку ( и песнику, савременом, данас и сутра) може догодити то је да падне тако дубоко до последњег зла, до дна, до пакла, који је „осећање ђавола. Осећа ли човек ђавола у себи, већ је у паклу. Јер где је ђаво, тамо је и пакао…“

Ко је о томе написао неко ваљаније сведочанство  у поезији на крају столећа? Или у српској поезији друге половине 20. века, осим несрећног Продановића? Најгрлатији и најпомоднији? Нико овде још није спреман, колико разабирам, да разговара о тој јединој ствари о којој вреди попричати, о тим многим малим пакловима.

Ко овде има херувимски видовиту и серафимски слуховиту душу, да би могао поћи и ићи путем, следећега века, века који је отпочео, путем који се неће завршити њеном смрћу?

Многи који се оглашавају под разноразним фирмама, тобож уметничким и  естетичким, или политичким и профитерским, и не знају да говоре раздељеном, расцепљеном душом, болесном (шизофреничном).

Може ли ичије око гледати, ако се раздели? Може ли ичије срце осећати, ако је расечено? Може ли царство остати, ако се раздели?  Да ли је до појаве тзв. модерне српске поезије српска душа била слепа; да ли је кроз њу она први пут прогледала, и први пут угледала – шта?  

Оно што је дошло крајем 20. века у српском друштву и култури, ако хоћемо да будемо поштени до краја, то је нешто што још није описано, или су га описали други људи, богослови.  Нико овде није безгрешан и сви доживљавају пакао, али нико не спомиње ђаволе. Знам и зашто; не може нам нико више продавати рог за свећу: не зато што смо  богомољци, већ зато што смо осетили сав ужас умножених грехова у човеку, у бастионима официјелне литературе и критике, најзваничније књижевности. „Испред ђавола увек иду греси, а иза њега пакао. Сваки грех излучи у души човековој по мало зла које увек образује одмах свој мали пакао“.

Који су то српски песници 20. века у чијим је делима Богочовек и Свечовек осовина око које се  крећу сви светови, горњи и доњи?…

Ко је доиста сишао у тај тајанствени центар душа, ка коме гравитирају све душе, гладне вечне Истине и Живота?

Сад видим да ђаволи и нису отишли, а да овде не вреди ни причати о мајмунима, онако како је то подразумевао Шкловски.

Advertisements

Једно мишљење на „БАСТИОН ОФИЦИЈЕЛНЕ СРПСКЕ ЛИТЕРАТУРЕ И КРИТИКЕ

  1. Повратни пинг: Саша РАДОЈЧИЋ « Опало лишће

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s