РУШЕЊЕ ДУЋАНА ЛАЖИ И ИЛУЗИЈА
На почетку Наметног века наметали су као главног Бога : српског вола и српски опанак, а на крају : гаталинку и шљивов видик!… Између ђавола и Бога, приволевали су се царству ћесаревом и ђаволовом.
Двадесети век се завршио, а када је реч о култури и поезији ствараној током тих сто година, недовољно знамо. Немамо ни довољно квалитетних антологија, монографија о појединим песничким опусима, о појединим књижевним или песничким групацијама. На прсте би се обе руке могли избројати ваљанији есеји – тумачења појединих песама појединих песника. Сами живи песници, који то заиста јесу, чине неопростив грех што ништа не чине: што не тумаче претходнике. Јер они треба да дају добар пример. Они који су умели, доиста умели, да саставе једну песму, један ваљан роман, поему, драму, знају да их ваљано и раставе. Киш је то лепо показао. Живи песници, доиста, који су уз то добили и широко књижевно образовање, не треба да чекају више ни један једини дан некакву милост од официјелне књижевне критике. Она ће бити заборављена и потиснута, ма колико се то неком чинило невероватно и сумануто. Биће!
Нисам очекивао никада да ми признају да сам песник песници 20. века, ни критичари, па чак ни блиски пријатељи.
Целокупну књижевност друге половине Наметног века треба процедити кроз најфиније цедиљке, одбацивши огромне количине одштампаних страница диктираних страхом изнуђеног прилагођавања; можда ће преостати нешто?
Срби и српска књижевност на почетку 21. века немају у кога да се надају, поготово не у мудрост, преображење и старачку памет најистакнутијих књижевника српских друге половине 20. века и књижевних критичара, осим у Бога и у своје сопствене снаге. Већ су се родили и постоје песници који су у себи пронашли неопходну за борбу и стварање снагу и умеће; они су усамљени, најусамљенији у овом друштву, јер су се одбили од свих, осим од Господа. Они обнављају православну веру, дух православног реализма, као тајанствени и живи извор духовног живота. Како ћемо их препознати? њихове слике на објављују у тиражним новинама, нису чланови академије, директори електронских медија, уредници моћних издавачких кућа. Не објављују им државна предузећа сабрана (не)дела. Они су усред беспомоћног очаја нашли само једну апсолутну потпору – искрену и невину веру, која са собом носи силу молитве и силу покајног очишћења.
Живећи у сталној изопачености атмосфере негативне утопије Наметног века, увидео сам да је вредност једне мале националне књижевности као и вредност измета „дубоко скривена у његовој структури“. Мале националне књижевности чезну са структуром глобализације и стандардизације човека и књижевности, а то је пречица да се стигне до ствари које су надживеле своје мајсторе и сопственике, да се стигне до „модерног калупа“, до „безличног калупа“, до „нашег калупа“, до „светског калупа“, до „метафизичког калупа“, до „функционалног калупа“. Међутим, за једног песника и песника – критичара, НЕМА КАЛУПА! Он осматра са видика, са којих се отварају најшири хоризонти, а то су, да поновим – хоризонти књижевне полиграфије. Истина и Лепота, немају друге стајне тачке…
Написао сам преко 25 књига УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА, и више од половине наслова објавио, између осталих и антологију „Несебичан музеј“. Рад на антологији, као и читање многих и различитих књига песничких и писање о њима, била је пожељна вишегодишња и стрпљива вежба, и припрема за критичара – песника.
1
У српској култури и поезији 20 века, и на почетку и на крају, диванили су позвани и непозвани, „официри“ и песници, критичари и најмљеници, залутали, о модерној поезији, о боговима и краљевима, светилима и вођама. На почетку Наметног века наметали су као главног Бога : српског вола и српски опанак, а на крају : гаталинку и шљивов видик!…
Између ђавола и Бога, приволевали су се царству ћесаревом и ђаволовом.
Есејиста Миодраг Мркић (1932, професор књижевности у пензији) и аутор скоро двадесетак књига, иако се чини, на први поглед као човек са душом у носу, веома је виталан (као и отац му, који поживе скоро стотинак година). Не сустаје! Што је добро, што је дивно. Нама су одлазили најбољи људи већ у шесдесетој – неповратно. Или пре тога, остављајући у траљама много тога. Нисам наравно стигао да ишчитам све што је Мркић објавио, као што ни он није објавио много тога од онога што је написао. У Мркићевим књижевним радовима, огледима, есејима, има промишљања о најразличитијим темама у песништву народном и уметничком, има вртложних интерпретација и читавих серија микро – есеја. Започео је као есејиста истражујући релацију и поетике древног и модерног. Нарочито је древно у модерном препознавао преко традиционалне симболичке иконографије. Можда је његов стил писања сувише нетипичан; можда је најубедљивији када препознаје „велику поетску енергију у поетским црним рупама“… Написао је три књиге о песништву Мирољуба Тодоровића; две су већ објављене, за трећу тражи издавача…2 Па ипак, ко за овог аутора, већ седамдесетогодишњака, осим једног ужег круга, зна?
Дакле, реч је о књижевном истраживачу, о коме ће се тек чути, о аналитичару, подложном извесној плаховитости и понекад истинском естетском егзорцизму и ствараоцу несумњивих књижевних дарова, који је већ одавно заслужио да му буде узвраћено – једним синтетичким портретом, који би обухватио валоризацију свега онога што је до овога тренутка написао…
ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАFИЈУ ЂАВОЛА су пример истините, или да употребим један старински израз: апокрифне књиге. У пролошким варијацијама у ову књигу, Мркић пише о заробљеном људском уму у телу животиња; о негативној утопији : Говну.3
Имао сам предрасуду у почетку према овим редовима, чудећи се зашто је овај средњешколски професор књижевности, васпитач низа генерација средњешколаца, и књижевни аналитичар изабрао међу савременим српским песницима, баш М. Тодоробовића, и његове опскурне на први поглед стихове о измету – у претходној књизи У ТАМИ ЗНАКА 2 – и она је долазила од моје сасвим разумљиве скрупулозности према језику поганлука. Међутим, овај аналитичар је показао књижевим аргументима да су безмало две хиљаде Тодоровићевих стихова о измету никли на сасвим оправданом и личном гневу песника Тодоровића, на савести. Јер, Тодоровићеве књиге – ПУЦАњ У ГОВНО или СРЕМСКИ ЋЕВАП – садрже стихове које због извесних скрупула није згодно прештампавати у читанкама за ученике средњих школа…4
__________________________
(2) Рођен је у Трстенику – Дреница (Косово,1932). Окусио је горки хлеба избеглиштва током Другог светског рата (породица му је избегла у округ пожаревачки). Век је провео као професор књижевности. Живи у Београду. Написао је више од двадесет књига есеја.
Поетика древног и модерног (Београд, 1991); Поетика древног и модерног 2 (Београд, 1992); Поглед преко песниковог зида (Београд, 1992); Поетика древног и модерног 3 (Београд, 1994); Поетско досезање бића (Београд, 1996); У тами знака (Београд, 1997); У тами знака 2 (Београд, 1998); Дивне реалне лажи (Кањижа – Београд, 1998) и Огледи о сигналистичкој песми – слици Ах+ (Ах крст) Слободана Вукановића (Подгорица, 1999), Прилози за биографију Ђавола (Београд, 2001); Рембоов двојник – огледи о романима Богислава Марковића (Београд, 2001); Магновења Жарка Ђуровића (заједно са Велизаром Бошковићем и Бранком Поповићем) – оглед о књизи лирике Раст и смирај (Београд, 2001); Неко други – оглед о роману Сага о Сагу Сава Мартиновића (Београд, 2001); Голешка богиња (Наша Велика мајка) – Београд, 2002 ; У метафизичкој истости / оглед о Никуда Луке Прошића… Београд, 2002; Двострука парабола (критика о прози Богислава Марковића) ( заједно са Војиславом Бубањом), Београд, 2002; АВЕТИЊСКА МЕТАFИЗИКА РОМАНА ЕСЕЈА, Београд, 2002; ПРЕВРЕДНОВАЊЕ (Три витеза рестаурације; Поноћни самопротестник), Београд, 2002; Кроз пукотине каменог неба – огледи о лирици и прози Перивоја Поповића, Андријевица, 2002; С оне стране вештине , Андријевица, 2003; Прилози за биографију Бога, Београд, 2003. итд.
Објављени су сабрани радови овог писца пез много помпе. Дигитална верзија.. ЦД ДЕЛА Миодрага Мркића. И рукописи (на самом крају 2003. – штампано у ПДF формату) обухвата и новије рукописе овог плодотворног писца.
( 3) О „божанској структури Говнарије“. ( „У етнолошкој пракси, етнолошки говнарски тиш…., типови…; модернизовани типови на путу од динарског преко динарског до доларско – маркног типа. Динарско – метафизичко – говнарски тип – и други типови“, стр. 9; Мркић именује оно о чему се предуго ћути. )
Или: „Маса. Маса без индивидуланости. Говно – маса.(…) Говно – белег, поетски знак. Отуђење логике. Ја – једини. Транзиција гована. Мистично свето – говно, бог – новац. – Изнети песничку душу кроз ватру гована!? – Рани будизам : „…Јео сам измет…“ „Живео од измета“. Ту (на гробљу) би чобани „пљували по мени и вршили нужду по мени“. „Гњило тело“. „Леш који се надимље на гробљу“. “ Схватити да је ђубре то због чега се угледнима изражава штовање“. (…..) – „Све у свему“, „и јединство диспаратних феномена“. „Говно нема граница“. „Говно – конзумент и конзумент гована“. “ Поговнити свет“. “ Све предати судбини говна“. Језива униформисаност гована маскирана индивидуалношћу. „Ружно – лепо“, „лепо – ружно“ – све говнарско. „херметичност говна“. Говно – чојство и јунаштво. Дух џентлмен – говна – чињенице- говна….“ итд. стр. 9.
(4 ) Ти стихови жигошу не само читав један малограђански и ћифтински свет, рекламократију, него и стил , мистику бирократије, и толико других ствари.
ИЗМЕТ, као тема или мотив, симбол, метафора, врло ретко је коришћен, понегде узгред у српској поезији 20. века. Иако наш народ саветује да се заобиђе измет, један песник га је донео на књижевну сцену, да би књижевни аналитичар Мркић, тај поетски или стваралачки факат, ту чињеницу живота, тај тајни покретач психијатријски, психолошки подвргао испитивању од кога се на тренутак заврти у глави. Мркић је зна да ће се класицистичком укусу и урођеничком новокомпонованом аристократском укусу нове госпоштине скарабуxене од свега и свачега, и стваралачки сатирични подвиг Тодоровића и његов есејистички захват учинити неукусним, готово скаредним, равним бацању бомбе кашикаре. Полазећи од Тодоровићевих наизглед ласцивних песничких премиса: „Говно је стил“, „По сваку цену говно“, „Говно нагло расте“, „Говна личе једно на друго“, и др., Мркић открива креативне подстицаје за Тодоровићеве стихове и запажања, открива привидну песникову поетску суровост, деструктивност и племените намере. Али открива и многе друге ствари, због чега је као тумач и критичар, далеко важнији од многих данашњих и извиканих. Мркић отворено говори о „фетишизацији авангардног“, помодног, о камуфлажи, о егзибицији маскираних општих места, о мистификацији дубокоумља напирлитаног цитатима и ученим фразама, о вриску потрошачког шлагера у свему, о лажности хипер – кича, о кич – култури елите. Јер Мркић има довољно животног и стваралачког и професорског искуства иза себе да зна да „кич у себи садржи ватре разрешења противуречности које се разрешавају крвљу и просутим мозговима…“ Мркић радо цитира ово: „Кич се налази између моде и конверзитивизма“. Не мали број савремених песника могли би да потраже књиге овог књижевног посленика који ствара у највећој могућој потаји, да се подсете да је кич нешто што долази из снова, и да често личи на нешто чудесно, на остварене митове и бајке. Мркић је проговорио разборито о социјалним основама подкултуре, о серијској производњи и стандардизацији, што годе обичним, тривијалним духовима, мислима и осећањима. Мркић с правом критикује социјални комфор, сигурност у униформи, у неиздвајању, јефтиност у новцу и у укусу, типичност, карактеристичност, обичност, просечност, поетику реализма, скице живота и кич…
Зашто Мркић све то чини? Због каприса? Не: овај писац зна да је кич вид лажног ослобођења личности, индивидуалности; да је право ослобођење личности, у ствари, у разноврсности кича и пораза људског. Мркић критикује вулгарно кичерајско стваралаштво – кога је било на претек кроз читав Наметни век, зато што је апсолутно подређено комерцијалним интересима („код уметности тоталитарних режима – пропагандним моментима и манипулацијама са грађанима, код скривеног кича – потребама задовољавања слободних тежњи које се јављају истовремено са комерцијалним моментима. Сви наведени интереси се преплићу у такозваној културној уметности садашњости“ , стр. 9)…
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 