Шљака историје;шкарт (1)

КЊИЖЕВНА ИСТИНА О ПРЕКУМАНОВСКИМ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИМА И ДЕЈТОНСКИМ

Доктор Смрт. – Ништа није онако како се говори и прича, како се у јавности намеће, или како се чини на први поглед. Рецимо, Б. Кљајић, у свом речнику (1) описује интелектуалца као „умног радника“.  Лексиконска одредница је, видимо, у духу Наметнога, тј. 20. века. Дефиниција је, елем, лексиконска: типичан пример редукованог схватања,материјалистичког, идеолошког схватања појмова интелектуалац, интелигениција. Појам интелектуалца се више од пола века примао у вулгарном редукованом наметнутом разумевању интелигенције, бирократске интелигенције. Када размишљамо о интелектуалцу, треба узети на првом месту памет, бистрину ума, широко – најшире образовање, високу квалификованост за једну или више области, изузетну моћ схватања, мисаоне, мислилачке способности, али и хармонично јединство  душевног, духовног, разумског, умног у  равни интелекта. Памет је најскупља на свету, а у Србији и међу Србима? Баците поглед на 19. и 20. век и одговорите поштено себи. Интелектуализам, подсетимо, у филозофији и теорији спознаје представља схватање на основу којег до спознаје долазимо интелектом, разумом, а не чулима.

Колико се Памет цени данас, на почетку 21. века, у Србији и међу Србима? Ако се нарочито цени зашто се толико и још увек непрестано из завичаја, одлива? Ако се не цени Памет, ако је омаловажена и повучена у поноре глупости, безвредности и нестајања, зар није крајње време да се упитамо, разумљиво, јасно: шта се дешава са српском Културом, Памећу, Религиозношћу?

Постоји ли права, реална представа о  српским интелектуалцима и интелигенцији у последњих сто педесет година, рецимо?

Рајс је саветовао Србима: „Држите се само ви, Срби, оне праве: што можеш данас, не остављај за сутра. И, прионите! Процветаћете“.

Срби кроз 20. век нису „процветали“. Интелектуалци друге половине овог века нису дорасли памети и самопрегору својих дедова, очева…Бирократска интелигенција, званична, она најзваничнија, помрачила је хоризонт српске културе 20. века.

Размишљајући о Рајсу и доктору Петровићу, Димитријевић (2) критички пише:

„И Рајс и доктор, писац дневника, беху у сличном положају док су исписивали најзабринутије своје странице. На Рајса се после Великог рата у Београду нико већ освртао није; нису га зарезивали. Глатко су одбијани његови елаборати. Ни Пашић га није примао. Беше у положају као и доктор, забатаљен. Као писац дневника у Драгоманцима, одмах после пробоја фронта, па у Битољу. Надежност протиб безнадежности. Да ли та битка беше добијена упркос прекомерном оном мрцварењу?…” (3)

Димитријевић је, идентификујући Дневник војног хирурга,  др Михаила Петровића (1869 – 1934),  утврдио чињенице  које потврђују ауторство покојног горостаса и типичног  српског прекумановског интелектуалца. При том је открио, и толико слојева запретане важне историје; откривши да су вештачка сродства јача од крвних и да жива Србија – она која је пробијала и пробила Солунски фронт – стоји

насупрот мртвом Јерусалиму. Највише похвале, већ на почетку, доктор Димитријевић заслужује баш тиме: што је своју најновију књигу  срочио у духу искрених и свесрдних духовних потомака прекумановских интелектуалаца.

Пишући своју најновију књигу, урадио је више него што се очекује од једне идентификације и реконструкције, више него што се очекује од даровитих архивара, књижевника, међу којима је, барем када је реч о последњих неколико деценија, било и даровитих људи, али не и интелектуалаца у правом смислу речи. Увек је било више оних других, бирократа. Увек је међу тзв. српском интелигенцијом друге половине 20. века, и књижевницима, било више оних који су  припадали „српском безбожништву, које је толико брига Рајсу задавало“ – не случајно! Дакле, књигу  „У  КОНТЕЈНЕРУ“ је написао неко други, а не типични јунак свога времена – не дејтонски интелектуалац, у чије најизразитије представнике можемо убројати и једног од најпознатијих српских писаца, кога је избацила и наметнула тзв. југословенска, титовска револуција. Димитријевићеву књигу сам, што се каже, прогутао у једном даху, једне ноћи, док је вејао снег…

Краљ Александар Први Карађорђевић је, према сведочењу  Јована Дучића, поводом смрти једног обичног сељака рањеника  Милована, која уопште није била обична, изрекао нешто вредно памћења, да је смрт за српског сељака „једна обмана, предрасуда, интрига…“ Доминантни српски писци друге половине 20. века – како они из првих партизанских редова, тако и они други и трећи који су дошли после њих, све до С. Басаре и најмлађих – ма колико то  неком изгледало чудно и невероватно, и успркос даровима које су појединачно поседовали, успркос гломазним библиографијама, милионима одштампаних страница њихових књига – нису прожети српском метафизиком, самим супстратом национа, остатком остатака српског етноса. Догодило се, нажалост, оно што је један велики и српски  искрени пријатељ – какав Арчибалд Рајс беше – предвиђао, чега се бојао. (3) То није тешко доказивати.

_______________________________

(1) др Братољуб  Клаић: „Рјечник страних ријечи“, Загреб, Зора, 1962, 1608 стр. ;  стр. 641. – Док „интелигенцију“ одређује као „назив за раднике код којих превладава умни рад над физичким ( инжињери, лијечници, правници, учитељи, професори, умјетници, официри, службеници државног апарата) ; хисторијски је интелигенција настала услијед одвајања умнога рада од физичког; 2. у дневном говору: разумијевање, разборитост; оштроумност, бистрина ума, памет, образованост, наобразба, изображеност, ученост, висока квалифицираност…“ Итд.

(2) „..Рајс примећиваше да је правих, прекумановских српских интелектуалаца све мање, да испливавају све неумитније они други. У новоствореној краљевини сви народи ће имати своју културну политику, сви осим – Срба. А  дневници ће на ђубриштима завршавати једног дана…“

Брана Димитријевић: У КОНТЕЈНЕРУ. Записи српског војног хирурга 1916 – 1918, Београд, Апостроф, 141 стр. ;  поглавље „Прекумановски интелектуалац“, стр. 93

(3)  “Питао се то писац дневника, али и писац тестамента „Чујте Срби“, као да су слутили да ће једном, касније, доказивано бити како су Срби само у рату добитници – попут, можда, Монгола, Татара или Хуна – а да у мирно доба увек губе. Рајса је то тек мучило, бојао се изокренуте оне пословице од малопре : ратом решавај оно што си у миру пропустио. Рат је, Србине, твоје доба! Те заблуде. Уместо : Срби, прините! Срби, сачувајте!

Јер, шта је васкрсење ако не радост? То се питао писац дневника, у Битољу. То се у Београду, после свега, питао и др Арчибалд Рајс.

И доиста, заборављен са свеколиком оном прегломазном опремом, још и маларичним атакама спопадан, писац дневника беше умногоме парадигма ондашњег србског борца који је хитао, и хитао, надирући незадрживо без застанка и без одмора, форсирајући већ набујале и хладне реке; кога су звали и дозивали и засипали цвећем, а који једва да се осмехивао. Преклињали су га да им дође и изван оног што до тог трена, у том веку, беше Србија…

И, као што доктор за свој рад у Драгоманцима беше награђен онаквим повратком, дугим и неизвесним, тако и српски војник, који хиташе у помоћ наводној својој  браћи, беше награђен, потом, шпанском грозницом, туберкулозом, новим и новим умирањима, за која већ нико више није ни хајао. Голгота, Васкрсење и Спас Србије биће убрзо претворени у пуке  фразе…“ (Димитријевић, исто, стр. 92 – 93)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s