Шта је потребно српском народу и књижевности?

Шљака историје;шкарт

Они који се са носталгијом присећају Тита, данас, или јуче, и који га бране, исти су као и они који су осамдесетих година минулог века бранили Стаљина на Балкану и изван Русије. Бранећи Стаљина осамдесетих, деведесетих,  индиректно су бранили и онога који је Југославијом владао мртав и из гроба.Уместо најчувенијег српског вампира Саве Савановића, из  19. века, Срби су крајем другог миленијума добили свог (дуго)вечног вампира, вампира који ће им  – чинило се пити крв – докле свет буде постојао! Србијом је царовало као у најмрачнијим временима њене тамне историје сујеверје, ново и нечувено сујеверје: вера у Вампира.

Природно је што су успешни људи, многих фела и професија, сви који су направили успешне каријере у титоизму (наравно, и уметници), годинама после Вођине смрти, мислили са извесном носталгијом о титоизму и социјализму; неприродно је, што су многи од њих успели да се пресвуку и постану тобожње „демократе“, да баце прашину у очи јавности.

Зашто су и под којим условима Срби ушли у социјализам? Шта се Српском народу заиста догодило? Зашто је први пут у својој историји прихватио као свога господара туђинца, једну од најконтроверзнијих личности овог века, контроверзнију и од лажног цара Шћепана  Малог, пробисвета туђе вере и нације? Војника који је у првом светском рату, као аутроугарски официр, ратовао против Краљевине Србије и био за то одликован? Коначно, зашто Срби, ако већ нису хтели своју националну династију, ако су хтели за вођу и владара туђинца, нису одабрали компромисније, повољније решење? Зашто је Гаврило Принцип пуцао у надвојводу Fердинанда? Чему толике жртве Првог, и Другог светског рата?  Зар Срби нису могли, своју  сулуду и неразумну потребу за вођом туђинцем да реше практичније и раније, без милионских жртава и ужаса два светска рата, изабравши аутроугарског надвојводу за свога цара 1914. године, а не аутроугарског каплара 1945. године?…

Српском народу је била потребна ИСТИНА.

Одувек му је једино и само она била потребна. *

Јер да је Српски народ знао истину о великом балканском опсенару и „мајстору историје“ педесетих или шесдесетих година хх века, сигурно је да би себи поставио ово неизбежно питање: историјско, морално и политичко, нехеројско и суштинско.

Зашто нема написане убедљиве и истинољубиве књиге о титоизму? Зато, поред осталог, што написати такву књигу, значи, написати књигу о – полтронима и удворицама.

Одрастале су генерације у клими коју је формирала страва, цензура, и слика која  је скоро свуда доминирала: Главна улица, школа  и фабрика носили су Вођино име. У свакој учионици  школе висила је Вођина увеличана слика. У разним позама… Сваки уxбеник почињао је његовом сликом и неком од његових ’мудрих’ изрека…

Чишћење Аугијевих штала српске Куће и књижевности. – Од како пишем, мислим, осећам, шта сам могао да видим? Дрво живота, које се смањило у трн на друму, те убада и себе и друге. Пламен небески  уроњен у блато, нити светли нити се гаси. Нико није призивао лепоту и богочовечански реализам у госте; многи су сурвани са горе високе, постали сапутници крвницима и безбожницима. Па и моји (тобожњи) пријатељи… Сви су и сви смо били препуни обмана и греха… Дрво живота и дрво познања постало је трн на друму, постало је дрво злочина, глупости, леденог мрака. Многи су се нашли на трпези одсутног Домаћина, те нису певали никоме другом до себи и својим залогајима…

Ни судбина ни карактер нису ме припремили да будем чистач Аугијевих штала српске, југословенских и других словенских књижевности; немогућа су велика чишћења и спремања и бесмислена као шминкање мртваца*: смрт ће почистити редом све што треба.

Сећам се; две су вести на крају једне опаке зиме сустигле једна другу. Вест о смрти песника. И вест о угушивању гласа слободе. То је био ударац подмукли, прво у потиљак, па у очи.(…)

Сећам се, у време уобичајене емисије НТВ СБ, зачуо се крик главног уредника, затим празан екран, потпун мук. Као и вест о смрти Бродског, и то је било нешто неочекивано, несхватљиво, страшно.

Нешто што се као и смрт песника може објаснити медицински, правно. Увек постоји неко објашњење. Романи и фељтонистика су пуни сличних објашњења.                            Написати: Сад су земљи у којој живим , везане, преко очију и уста, мараме! значи да сам дарнуо у живац онога што се управо догађа: слобода или илузија о слободи сад може да се врати  у пећину, као и мечка Божана!

Све ће то бити заборављено, кроз месец или два, или годину; народ и грађани ће тонути све дубље у очајање и нечињење; и многи ће заборавити да замишљају другачији живот и другде. Као што заборављају кад јесен бакарише лишће и крошње дрвећа, као бакрачари бакраче. Није ме могла задржати несрећа, свеопшта и појединачна, о којој је овде само мали број тек слутио, и први пут сам осетио, одлазећи десетинама година унапред у мислима као низ ходник или лавиринт, сву  тежину националне и епохалне заврзламе.

Видео сам шта ће бити и какве ће идиоте и кретене налик на пацове измилеле из смрадних подземних канала величати као тиражне и значајне писце! Појавиће се чудовишта, каква свет није упознао, и с лева и с десна. Много тога ће бити злоупотребљено, потрошено… Прогласиће бесмртним писцима и песницима најфриволније камелеоне времена, најамбивалентније умишљене сподобе, Титове пионире, многе заводнике који су обожавали црвене шалове; многе ће преварити, али се надам да ће народ, иако очајан и необразован, прост, ипак изабрати средину.

Нису ми никада били посебно симпатични народњаци, не мислим да је народ врховна категорија; иза те речи постоји много обичних и необичних људи, различитих судбина, уверења и заблуда; матица живих и мртвих једног народа није кошница у којој је америчка куга све поморила.

Некако са повлачењем илузије слободе у пећине, почео сам да уочавам кржљава стабла, у шетњама, или кроз прозор мога стана или градског, међуградског аутобуса.

Све је овде закржљало и постало толико гротескно и безнадно као тринаесто прасе.

Крајем 1992, почетком 1993.

 

Зашто ни на крају хх века у српској књижевности није створено уверљиво поетско сведочанство о круговима пакла српске душе?

Објављено је, додуше, много књига, публицистичких, историографских, књижевних, које нису дорасле „мајстору историје“: ниједна га није раскринкала, расветлила…

И после свега о Вођи Јосипу Брозу Титу, ни до дана данашњег, ни у Југославији, што је било  очекивано, ни у свету, није се појавио ваљанији књижевно – социолошко – психолошко – антрополошки есеј – зашто?*

           – Да ли зато што су  фарисеји,  садукеји и  књижевници на време онемогућили и  кастрирали српског Дантеа?

Фарисеји, садукеји и књижевници – бринули су се за живот свој, шта ће да једу или шта ће да пију; за тело своје, у шта ће га обући, и у том смислу налик су на незнабошце. У ствари, тип  савремених српских књижевника које сам лично упознао, био је ближи типу незнабожаца, атеиста, образованих. Они су стремили и тежили  додатку Царству Божјем, чему је тежила и култура Запада.  Тај додатак је: храна, одело, обиталиште. Стан. Нису били људи светосавске културе, који најпре вапе за Царством Божјим и његовом правдом, јер би им се онда и све остало додало.

И пошто нису били спремни за исконски подвиг, многи су остали бесплодни, бесмислени, беживотни, сушила им се душа, распадала, атомизирала, расипала, и они су оболевали и одлазили  прерано, изумирали, док нису умрли у целини, без остатка… Јер као што лоза не може родити сама од себе, ако не постане на чокоту, тако и писци, које сам читао и познавао, нису могли да роде пошто нису били у Богу. Јер Бог је чокот, а људи и писци лозе…

Advertisements

2 мишљења на „Шта је потребно српском народу и књижевности?

  1. Razmišljajući o sličnim pitanjima, pokušala sam da povežem zrelost čoveka i zrelost društva i pronađem neke zajedničke zakonitosti. A onda sam slušajući Vladetu Jerotića čula jednu veoma zanimljivu tezu: Čovek prolazi tri glavne faze u svom životu (kao i ova zapadna civilizacija) ; fazu robovlasničkog perioda, kao dete, kada je potpuno pod vlašću svojih nagona, roditelja, uticaja sa strane, još nerazvijene svesti. Pod vlašću je oca. Pa onda faza najamništva (feudalni period) kada čovek stiče sopstvenu svest, još nerazvijenu dovoljno, još uvek zavisan od drugih, vladajućeg znanja, društvenih okolnosti, ima mogućnost slobode ali u užim okvirima, i mogućnost da po nešto uradi i „zaradi“ za sebe, kao kalfa feudalnog doba, beži od oca (robovlasnika) pokušavajući da ga se oslobodi, i radi za druge, za gospodare ( opis pripada nivou čoveka najamnika). A onda se krizom zrelih godina polako osvešćuje, prolazi katarzu spoznavanja i oslobađanja krivice, i ponovo se vraća KUĆI, roditeljima, korenima, Ocu, kome traži oproštaj, i počinje da mu služi, ali ovoga puta slobodan, oslobođen unutrašnjih krivica. (Služiti Bogu, ljubavi, pravdi i istini. Liturgija je služba). I u kom se periodu sad kao narod i društvo nalazimo?U Demokratiji??? hahaha…. Da li smo se ponovo vratili u robovlasnički period? Ko nad nama vlada i zašto nam je prijemčivija regresija? Šta to još, kao narod nismo naučili? Uvek se pitam, da li mi volimo svoju zemlju, narod, sebe …. dovoljno …. uopšte??? Možda ćemo se vratiti Ocu, kad ga konačno zavolimo i shvatimo istinu o njemu, i zemlji, kada konačno shvatimo istinu o njoj, i da treba da se počnemo oslobađati kolektivne krivice , krivice duboko zakopane u duši naroda, kao da nismo vredni dobra….Iz nje i iz odbrane od krivica koje ne vidimo proističu zla.

    Kao što lepo kaćete: „Српском народу је била потребна ИСТИНА. Одувек му је једино и само она била потребна. *

    Književnost bi nam u tom slučaju dosta pomogla, jer ostavlja veliki trag, ali nažalost novi tragovi stare zameću… Treba da budete uporni… Od srca Vam to želim

  2. Зар нисам упоран?
    То што сада публикујем, написао сам и објавио пре скоро десет година, истина у часописима који имаху ограничене тираже (у САВРЕМЕНИКУ, бр. 95 /2001 – 96 / 2002; стр. 47 – 63; и „ДРВО ЖИВОТА“, бр. 3 – 5: пролеће 2002, стр. 53 – 74), то сада публикујем овде нешто прерађено…)
    Књигу, тј припремљени рукопис тих текстова, понудио сам пре неколико година уреднику и издавачу, који је, то могао да објави у пристојном тиражу, у барем 1000 примерака – да је био спреман, и да је за то дошло време, како кажу. Али, сад је у издавачкој и књижевној моди нешто друго заметање трагова, заметање трагова. Старо и класично издаваштво у земљи Србији нема слуха за овакве текстове, ставове, аргументе, за истину, и упорном човеку и писцу преостаје Веб издаваштво, интернет, јер интернет има планетарни домет. Сада наше текстове, окаснело, могу да читају и читаће, и већ читају, читаоци о којима нисмо могли ни да сањамо, Ви сте један од њих.
    Хвала вам, јер сте разумели о чему је реч. Ја се надам и искрено верујем, да ће се огласити и други читаоци и посетиоци „Златног Расуденца“, да ће отпочети спонтани дијалог, разговор, о многим темама важним за српско друштву, српску културу и књижеввност, који је блокиран код нас, или сатеран у гето…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s