Читајући прво фототипско издање Крфског Забавника

Шта је критика. Шта би критика могла бити?

ФУСНОТЕ (2) Бранко Лазаревић, између осталих, одговорио је на ова питања. “КРИТИКА И КРИТИЧАР. – Критичар је, кроз историју, служио другоме. Он је био филозоф, или реторичар, или граматичар, или историчар, или психолог, или биограф, или библиограф. Тек данас он постаје оно што мора да буде: уметник”. –    Бранко Лазаревић: ПУТОКАЗИ – Перерге и паралипомене за једну теорију. – Крфски Забавник, бр. 13, Крф, 15. маја 1918. године. Година II. 22 – 23 стр; 23.

Прво фототипско издање Крфског Забавника у целини је урађено према примерцима који се чувају у Библиотеци Матице српске – Сигнатура: IR IV 83.1.1. Приређивач овог издања је Миливој Ненин. – Бања Лука: Бесједа; Београд: Арс либри, 2005. – 407 стр.; 30 цм. Боље икад, него никад! Цитат горе, налази се у овом фототипском издању на 251 стр… Непотписана “Напомена издавача” (да ли ју је срочио приређивач?) константује: “Југословенски књижевни лексикон (друго, допуњено издање, Нови Сад, 1984. године), бележи укупно 17 бројева крфског Забавника, а као почетак излажења помиње се 2. април 1917. године. Прећуткује се, међутим, први покушај, или прецизније нулти број, који излази за нову 1917. годину (истина, на свега 8 страна и “потписан” само као додатак Српских новина). Но, после тог, нултог, броја појавило се још 18 бројева: први број 2. априла 1917. године, а последњи, 18. број, изишао је 15. октобра 1918. године. / У Каталогу Библиотеке Матице српске као уредници Забавника забележени су Славољуб Панић и Димитрије Стевановић. (У самом Забавнику, пак, нема имена уредника. ) Но, Предраг Протић у, већ поменутом Југословенском књижевном лексикону бележи: “Стварни уредник био је Бранко Лазаревић”. / У историјско – библиографском прегледу Милице Кисић и Бранке Булатовић Српска штампа 1768 – 1995 (Београд, 1996), као уредник Забавника наведен је Бранко Лазаревић, али се његово име налази у угластој загради – што упућује на посредан извор. У овом историјско – библиографском прегледу наведени су сви бројеви Забавника (са изузетком нултог броја), међутим, унеколико је споран списак сарадника. Наиме, неки редовни сарадници (на пример: Тодор Манојловић, Драгољуб Fилиповић, Светислав Стефановић), прећутани су, а наведени су неки који су имали само по један прилог (Станислав Винавер, на пример)…” – стр. 5.

У поговору (“Крфски Забавник”, стр. 399 – 407) овом фототипском издању Ненин пише, између осталога:”…Ми смо заинтересовани за једну другу везу и један други ток. Тражимо нешто што је у зачетку, што се тек после Првог светског рата формирало као песнички покрет, а што се једним делом уобличило и ту, на Крфу. Гојко Тешић је то назвао “интермецо модернизма”. Цитирамо:”Можда у то време модернисти нису написали значајније песме, али је са сигурношћу могуће рећи да су Винавер, Растко Петровић (у Забавнику објављује прве песме!), Тодор Манојловић, Сибе Миличић, Александар Илић, па чак и Стефановић уносили нови дах у поезију (чак су и на задате родољубиве теме пвеали без патетике)” (4)…” Ненин евидентира и присуство представника “друге модерне у доброј мери”, “појачано” “хрватским песницима, који, како то прецизно бележи Гојко Тешић – имајући у виду тезу о двојној припадности – припадају и српској књижевности: Јосип Косор, Тин Ујевић, Владимир Черина, (…) Јосип – Сибе Миличић…” Писац поговора кроз своју “причу” о Тодору Манојловићу (коме посвећује највише простора, са образложењем да је прича о Т. М. “много више од приче о једном писцу”), расветљује  и околност како то да Манојловић, “као грађанин света, жестоки противник сваког национализма, за време Првог светског рата открива своје национално биће…” “Сасвим је другачија прича са Растком Петровићем, који је прве песме објавио баш на Крфу 1917. године, потписане само иницијалима Р.М. П. Али, ту се слути једино Расткова химна телесном, Растка нема. Не бисмо се, дакле, сложили са оценом Гојка Тешића да Растко Петровић уноси,тада, нови дах у српску поезију. Муза Милана Ракића коју смо поменули на почетку као да није заћутала, већ, напротив, проговорила кроз перо Растка Петровића. / Задржавајући се на крфској књижевности Драгиша Витошевић пише да између књига Драгољуба Филиповића и Милосава Јелића и поратних стихова Душана Васиљевића стоји прави понор. Исти такав понор, ако не и већи, стоји између Растка Петровића из времена крфске књижевности када се потписивао Р. М. П. и Растка после Првог светског рата. (….) Поменули смо култ сонета који је на Крф донет из времена “цвасти” српске поезије: та мода не мимоилази ни Растка. Прве његове песме су управо сонети. Нема оног грцања, тражења речи, оног противљења углачаности стихова, које помиње Винавер када пише о Растку. (15)” (Станислав Винавер:”Растко Петровић, лелујави лик са фреске”, Књижевност, 1954, књ. XIX, св. 12, стр. 468 – 488)

“Драгиша       Витошевић у поглављу “Откриће сељака” у књизи “Српско песништво 1901 – 1914” пише да се српско песништво није претргло у похвалама сељаку: помиње Шантића, Вељка Петровића, Милутина Бојића, Диса, Владимира Станимировића, Милутина Јовановића, Младена Ст. Ђуричића, па Војислива Илића – Млађег, све до Милана Ћурчина. Ми бисмо додали још једно име: можда и неочекивано, али међу првим Растковим стиховима су и стихови посвећени сељаку. Као да читамо преточене мисли Бранка Лазаревића из Забавника о сељаку; (16) но, није прилагођавање Расткове мисли извесној ситуацији (како би Душан Матић дефинисао комформизам), већ је тада присутно нешто у времену, нама данас, несхватљиво. (Не треба заборавити податак о том времену који у Забавнику више узгред, износи Веселин Чајкановић. Наиме, Чајкановић, који је тада у Бизерти, пише да су специјалне патроле чувале недовољно опорављене војнике да се не пењу на брод који је из Бизерте носио опорављене војнике на фронт.Није у питању излет, него фронт: ровови, крв, смрт. Има, ипак, нешто недокучиво у том податку, данас.) И Растко, дакле, пева у том полетном, чудном времену:”У храму господа три су каријатиде: / Борац и песник и господар рала”… (…) / Не можемо читати ове Расткове стихове, а да као подлогу не угледамо Растков хуморни, обесни, иронични, па ако ћемо и мрачни, можда и најпре мрачни “Споменик Путевима”, написан неколико година касније. (17). Једно противљење слављењу рата, победе, Косова, уопште ослобођења… (…)

И ту је негде она танка веза између крфске књижевности и ове која долази после ње: у дефетизму, у том разочарењу које је готово неизбежно када је толико вере и полета уложено. Више се не пева “у име Оца, Сина, Светога Духа  и Отаџбине”, већ, како то каже Марко Недић, “индивидуални израз, а не опште, националне, политичке или класне потребе, постао је основа нове уметничке истине”. (18)” (стр. 405)  (“Писци као критичари после првог светског рата”, приредио Марко Недић, Нови Сад – Београд, 1975. године)

Када песник стандардне песничке судбине и умећа пише о неком другом песнику за кога мисли да је надвисио ту стандардну песничку судбину, то понекад може бити прилично поруџбено, неукусно.

 

Ако неко жели да буде критичар и тумач песника и после четрдесете, није довољно  да му први и последњи аргумент буду позивање на Елиота. Елиоту се, у гробу, кости померају, од такве врсте тумачења.

Понављам, млађи српски критичари, ако то желе да буду, заиста, и после четрдесете године живота, мораће да напусте стазу јаловости, паушалности, површности, парафразирања, кланова и “секти”, да се коначно испиле и изађу из мрачних  бункера бастиона официјелне српске литературе и критике…Дај  Боже, да барем неко од њих, двојица или тројица, постану, заиста, песници – критичари! (16. септембар 2001.)

Ту бисмо могли да мало застанемо, да се тужно осмехнемо, и поново подсетимо мотоа, речи Б. Лазаревића о критици и критичарима, којима овај текст започиње.

Да ли поједини наши критичари, у ствари, више воле да буду слуге, него уметници?

Као слуге ме никада нису посебно занимали…

Или, можете ли да замислите овакве реченице: „Јоан Fлора смешта елементе мита, литературе, сновиђења, историје и магије, исказане на фону маргинализације чистог лирског исказа…“ Шта то значи? Врло модерно трућање. Из Попиног шињела произашла је не мала чета извиканих песника, које још нико није подвргао темељнијем критичком вредновању. С. Ј. је књигу Ј. F. сагледао „из непоетског, квазинаучног угла“. Напросто, тај списатељ млати празну сламу о „структури књиге“, о уоченим „слојевима књиге“; исписујући којештарије типа „сова добија атрибут отимача светлости, али не соларне, већ рационалне, светлости мудрости, која апсорбује, преображавајући и себе и светлост у деструктивну силу“ ( и тд. и т. сл. ; стр. 120).

Fлора је као песник прецењен, али и Милутин Петровић, и низ других српских песника- мутаната песника, “програмираних” у послератним бастионима официјелне литературе, у “инкубаторима” познате и хваљене песничко – уредничке Тројке… Ех, када би свет, или српска критика, били онаквим каквим их виде поједини песници и поједини српски критичари; свет је нешто друго и српска књижевна критика је нешто друго. (Белешка настала почетком деведесетих. Прелиставајући први број београдског часописа „САВРЕМЕНИК Плус“ – Београд, 1. 1992, стр.120 и даље. )

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s