УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА

Да ли би прешли у ново, у СКД, или би остали у старом, у УКС, Иво Андрић и Булатовић, не тако давно, наши најпревођенији писци у свету, да су којим случајем живи? Чему једно овакво скроз хипотетичко питање управо данас?

У ново су прешли писци “Стубова…”, уредници Народне књиге, Никола Милошевић, Милутин Петровић и – да не набрајамо даље.

У старом су остали – Матија Бећковић, Добрица Ћосић, Адам Пуслојић, Срба Игњатовић, Ракитић, Савић, Братић – дуго би потрајало набрајање.

Да ли је – ново удружење заиста и – ново, а да ли је старо – старо, то већ и врапци у Француској знају. Намештај се меблира кад дотраје, зар не, или купује нов, али ни пара ни штофа  није било, а изгледа ни мајстора, да се адаптира “старо “ удружење књижевника…

Великих писаца нема ни у новом ни у старом удружењу; велики су на гробљу. На гробљу је Андрић, Црњански, Пекић, Киш…

Остао је остатак, који је огрезао у беду живота, сурвао се у урвине судбине и политике, деобе…

Мислим да ће деобе и поделе дуго остати,нећу да образлажем и зашто јер би то била и предуга и трауматска прича (1),  и да ће до побољшања доћи тек са новим генерацијама које долазе; али би и једно и друго удружење могло да успостави нелажни Суд части. Реална и стваралачка критика, које овде тако мало има, такође, могла би да распири искре визије струковног удружења, у коме бисмо се осећали као у свом дому, без обзира на политичко, поетичко, расно, верско или свако друго опредељење. И наравно, било би добро да се у управи таквог удружења нађу и угледне стваралачке личности, чији је углед грађен не по комитетима и централама партија, група за лобирање, и моћи из таме, већ, како је Исидора Секулић говорила, цепањем пањева са много чворова…У УКС су се, неки људи из управе, просто укиселили, као купус у каци. Што се тиче СКД, и тамо су, у ствари – исти! Сувише се добро знамо, и нема смисла да се више лажемо!…

У Србији, у српској култури и књижевности, мало има добре књижевности, мерене правим мерилима, а много више има митарења, камуфлаже.

Овде се скривају праве вредности и књижевна елита Србије.Књижевна елита, она нелажна, нема своје удружење. И старо и ново, и УКС и СКД, два су лица једне исте медаље! Вредности високе културе су  овде заборављене, не афирмишу се; па се већ успоставља књижевна парохија, Имамо – не две књижевне парохије, већ подоста, па ко уме да плива по чаршији, он скупља шићар. Шићарxије су овде догурале до Академије, покупили све могуће књижевне награде, од месне заједнице до федерације… срозали су се и неки универзитетски професори, и као уредници, и као чланови жирија, и као власници књижевних ћепенака. Шта је овде прави књижевни догађај, шта сурогат?

Кад погледате – ко је прешао у СКД, и ко је остао у УКС, биће вам јасно много тога. Да ли је требало разбијати, по сваку цену, УКС? Да ли је оно било скроз наскроз милошевићевска експозитура? Зашто се стара управа грчевито борила да задржи књижевну власт? Треба познавати те људе, као што треба познавати и оне друге…Не могу дозволити после свега да будем заточник ни једних ни других; ја сам заточник једне друге визије, Треће Србије.

Присуствовао сам скупштини тог новог друштва, само по имену али не и у суштини, у сали Једанаестици Филолошког факултета, у Београду. Чуо сам како Гојко Тешић (са којим сам студирао) вели : “Ко се сад не учлани, после ће морати да пише молбу!” Тад сам напустио ту Скупштину. Деобе, какве су код нас, књижевне организације су – расипање енергије – штетне. Одређени кланови – свуда – у периодици, издаваштву, у електронским медијима, приликом додела књижевних награда, у управама, намећу своје људе.  Уметнички и морални (шк)арт! Кад организују књижевне сусрете, неке стално зову, а неке никада. У УКС, на пример, родбина и пријатељи председника удружења лакше добијају термине за представљање нових књига. Када ме је УКС позвало да представим неку своју нову књигу?Већ дуже времена не одлазим у УКС, чији сам члан од пре десетак година; присуствовао сам оној последњој седници УКС у Народној библиотеци Србије, када су једног младог књижевника тукли. То, да се плаћеним батинашима намеће и чува књижевна власт, нема никакве везе са заклињањем у демократску процедуру… у Николаја Велимировића, то је нешто друго. Оно што би свугде било названо правим именом – ШКАРТ, то је деценијама фаворизовано, наметано; то је пустило корење, не само доласком богобораца на власт, већ коју деценију пре – изумирањем наших прекумановских интелектуалаца. Од  високе и исконске српске културе остале су само урвине. И неоагитпроп, који имају и старо и ново удружење писаца. Код нас постоје и подлости несхватљиве људском уму, али сасвим природне, ако се има у виду да нашом културом, књижевношћу и јавним животом доминирају – наследници богоборачких тенденција. Са Конференција за штампу, коју сам недавно држао, где је представљено 32 наслова, 500 одштампаних табака, 8000 страница, романа, антологија српске поезије, књига поезије, есеја, гле чуда, нису се појавила ни три реда, у дневној штампи, па ни у оба књижевна листа, која издају оба удружења, иако су обавештени на време. Што Књижевни лист блокира сваку информацију о мени и мом делу, нека, разумем; тамо одлучују или тамо су добродошли и моји вршњаци, који никад нису могли да се помире са чињеницом да сам ја писао и стварао Дела, док су они јуришали на положаје и синекуре; али кад то исто чини и уредник Књижевних новина, у којима сам не једном објављивао, кад он тамо није био уредник, понашајући се као уредници Културног додатка Политике, из времена када су овом земљом кружиле листе забрањених писаца, природно је упитати се: зашто то чини? Јер Бог увек нађе начина да Истина избије на видело. Секретар УКС, рецимо, од 1995. године држи моју молбу да ми се призна део књижевног стажа. Прво је говорио да немам довољно објављених наслова код познатих издавача, што је апсурдно и неморално  (објавио сам петоструко више од П. Б.!),  после, да иако ми се призна непризнати стаж, где ћу наћи око 2500 ДМ да платим Пензионом фонду? Годинама сам, с времена на време, навраћао у УКС, секретар је моју молбу држао у фијокама. Мајстор изговора, секретар УКС, ни до дана данашњег, дакле, није ништа  учинио по споменутом питању. Шта је његов посао, као секретара, доиста?

Декларативно, статутарно, требало би да је часник и тајник; стварно – – -? Поета минорес, који је у најширој јавности познатији по свом надимку, него по свом делу, на оној скандалозној Скупштини, добио је више гласова од садашњег председника УКС. Малена смо земља, а толико писаца, бирократске књижевности, једне једине које смо имали вазда у последња два века, који одлучују тобож о чему је већ одлучио Неоагитпроп Управе…

Нема овде, заиста, воље нико да се одрекне старог; и они, који су запенили мислећи да доносе ново, терају старо. Многи су потрошили деценије и људски век, ко зна на шта; није мали број оних који су већ ушли и у шесту деценију живота, а никако да се тргну; да баце дуг поглед уназад, и да се суоче са оним што јесу и нису урадили. (…)

У часописима и зборницима, које сам основао и о свом трошку   објављивао, без помоћи ма ког инвеститора, ма ког министарства, почев од 1998. године2, ја сам критиковао начин на који се код нас додељују књижевноуметничке награде, како се намеће и фаворизује –  (шк)арт (…), па нема смисла да то понављам. При томе сам објављивао писце и културне посленике, као уредник, којима свраке нису попиле мозак, и који и као писци и као људи, не припадају ни једној ложи, нити су у милости нових агитпропова… Књижевне профитере, камуфлажне личности, залутале у књижевност – избегавам, колико могу. Велика је несрећа и тих људи, који су могли бити успешнији као вође политичких странака, дипломате, генерали или војсковође, трговци, мафијаши или банкари, контраши, пучисти, публицисти или камиказе, што су залутали у нашу књижевност и у оба удружења. Зграда УКС, старог удружења, надживела је своје предратне праве власнике; фотографије које тамо висе по зидовима надживеле су своје моделе; тамо су подстанари – и стари и нови. Тамо треба призвати, макар спиритистички, дух Рембранта и његове слиоке Час анатомије професора Тулпа.

Тамо, доиста треба приредити час  анатомије Старог и Новог, па ко положи тај испит, нека буде примљен за новог члана Новог друштва српских писаца, које ће имати јасна Правила, непроменљива, и достојне часнике. Дај Боже да се то догоди у неко догледно време. Два, три или пет струковних удружења писаца  за једну овако мало земљу и културу, изложеним великим искушењима и псеудо повратку на урвине грађанских вредности и живе традиције, премного је и кошта. Колико кошта, схватиће наши потомци, суочавајући се са уметношћу махагонија, која ће нас све надживети, засигурно!(3)

__________________________

(1) Радозналцима препоручујем моју “Религију поезије”, друго допуњено издање, 2002 (објављено као шеста књига мојих Дела), коју чине две студије: прва о књижевној истини, и друга, о српској култури и поезији 20. века (М. Л.)

(2) У Алманаху за живу традицију, књижевност и алхемију; ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ, у ЗАВЕТИНАМА, Дрвету живота, Уметности махагонија

(3) Први пут објављено у ЛИПАРУ, ревији за књижевност и културу, бр. 15 – 16. Пролеће – лето 2003. године. Стр. 13 – 16.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s