ПРЕКУМАНОВСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

[   Шљака историје;шкарт (6) ]

Доктор Мих. Петровић је само на први поглед пример нашег прекумановског интелектуалца који је каткада претеривао у строгости; не, он се гадио лажи, сваке лажи, српске и француске, савезничке. Био је доктор човек високих моралних чинова, и вредновао је високо моралне чинове Регентове. Познавао је ондашње стварне прилике и није лагао себе, нити друге, као што радо чине поједини данашњи, поспрдно названи дејтонски интелектуалци. Било би више него добро да држава потпомогне објављивање ове књиге и на неколико светских језика: пре свега на француски, енглески, немачки, руски, шпански. Поред осталог, и зато, што је ово добро и истинито, аргументовано писана књига. Зато што говори о страшним последицама које наступају „када господари рата престану да брину о здрављу, хигијени, животима војника, када забораве на значај војног санитета, када таштина, неодговорност, неповерење великих нација бивају плаћени жртвама малих балканских савезника“.

Прави јунак ове књиге није „дејтонски“ већ прекумановски српски интелектуалац, а Брана Димитријевић је дао изванредан пример једног од њих – доктора Мих. Петровића – „фанатика струке и визионара, хуманисте, предусретљивог, пожртвованог лекара, доброг и честитог човека, забринутог патриоте“, аутентичне личности…

Доктор Петровић је врло незадовољан, реалан, интелигентан и циничан с пуним правом, и правој светлости види: и  Fранцузе, Јевреје, Немце, обичне немачке подофицире, француске генерале, али и српске политичаре и црквене великодостојнике (пре свега ондашњег патријарха, који је побегао у емиграцију и на сигурно оставивши своју бројну паству окупатору!).(12)

Писац Дневника је био изузетно интелигентан, циничан, оштар на језику где треба; за разлику, рецимо, од оног тзв. шкарта, па и интелектуалног, који преовладава после сваког рата.(13)

О српском суноврату, боље је и сажетије ствари написао, не доктор А. Рајс, већ Николај Велимировић, Јустин Поповић, али генерацији којој припада професор Димитријевић, а и оним генерацијама које су дошле после Димитријевићеве, подсетимо се, било је ускраћено, умножавањем оних других, да читају ова два најзначајнија српска богослова, јасновидца. Оно чему су два српска јасновидца жртвовали своју земаљску судбину и живот, оно на шта су сваки на свој начин, упозоравали  народ до последњег даха, па и кроз прозоре тамница, било је да чувају своју религиозност, танку црту религиозности, веру  отаца и праотаца. Подсећајмо и подсећајмо: круг прекумановских интелектуалаца је био знатно шири, знатно шири.(14)

Међутим, Србија је отворила Капију слободе, на Солунском фронту, васкрснула.

Васкрснула је не – захваљујући заблудама, идеологијама разних врста, ратној пропаганди, обманама, предрасудама, интригама, већ – Живом Богу и Вери, самопревазилажењу, аутотрансцеденицији, ослањању на сваког борца и на његову одговорност и пожртвовање…

Србима се као народу догодило најгоре изумирањем прекумановских интелектуалаца: појавили су се они други, сасвим супротних ликова, профитери (беше их и у Првом светском рату  – извлачили су се и склањали, „успут некритички примајући туђе обичаје и туђа гледања“).

Такви нагрнуше и почеше да рађају себи сличне, сујетне, грабљиве, хедоничне сојеве, однарођене, бесловесне. Данас, на почетку 21. века има их као плеве; доминирају свуда, па и јавним животом. Прекумановским интелектуалцима, и самом Рајсу, мора да се преврћу кости у гробовима!…

Шкарт је прогласио за највеће писце, уметнике – шкарт! И сви су заточници не – философије непорочне, већ врло порочне и грешне.   Ко од њих ствара уметност исконску, свечовечанску?  Колико је оних данас, праунука прекумановских интелектуалаца, који од пуноће срца језиком говоре? Зар их није много више који говоре поплавом језика и празним срцем? И  каква је њихова Истина? Зар се истина иком од њих отворила: па она се никада не отвара једноме, већ тројици сједињених! Велимировић је знао, наслутио, све предвидео. Ћорава је истина шкарта, јер се ћорава показује. Ћорави су створили „ћораве кутије“. Ћораве школе. Ћораве престоничке новине. Ћораве књижевне часописе. Ћораве институте и академије. Ћораву штампу. Ћораве музеје. Ћорави су већ пола века важни: они пишу генијалне ћораве романе и ћораве студије, додељују висока звања и положаје, и подржавају ћораве генерације. За најважније ствари пита се  моћни сој шкарта – ћоравих. Србија је постала ћорава земља; колико ће јој још бити потребно да прогледа? Овакве књиге, какву је саставио професор  Димитријевић, помажу у томе да Србија прогледа…Треба дакле да се генерација или генерације које наступају суоче са свим обманама, заблудама, заборавом  и пороком, јер је он у корену свега, он је изагнао сву логичност из шкарта и ћоравих – ћоравих код очију. Као бела навлака око, тако је порок заслепио душе шкарта и оћоравелих…Али, пре свега, треба се суочити са философијом порочном, раскринкати је до краја: а та философија извире из порока и она није ништа друго него – Велимировић је то добро знао још 1920. године – КРИК ПОРОКА У САМООПРАВДАЊУ!

 

11. јануара 2002. године

______________________________

(12) 28. фебруара 1917. године, др Мих. Петровић пише у свом дневнику: „Дакле у Армији чуо од војводе др Нешић да је дошло званично да је Јерусалим пао. Знам да ће бити опет честитања и банкета, ордења и авалисања. Па ће од радости правити нове планове и експлоатисаће Јерусалим и христов гроб као мајдан за велико спасавајућу Католичку  веру. Чак ће се можда и верни католици  аутријски радовати тој победи и не би било никакво чудо да њ. Апостолско Велич. Цар јерусалимски у Бечу нареди службу божју у знак благодарности свевишњем што је хришћанска светиња пала у руке хришћанској  војсци па да и Султана позове на банкет.

Солунски Јевреји а и остали правиће комбинације да обнове храм Господњи у Јерусалиму а њихове хајере које су до сада јецале над водама вавилонским забрујаће од весеља и игре : полке, мазурке све до кокоњешта, колико да се свима угоди“ ( стр. 59).

Димитријевић, што му служи на част, не злоупотребљава фусноте: даје их врло сажете, духовите, сликовите, промишљене. Види се да је одлично проучио, не само оно што је било главни предмет његовог истраживања, него и читаво брдо секундарне литературе! Данашњи читаоци можда не знају да је ондашњи цар Fрања Јосиф, носио и титулу цара јерсусалимског. Димитријевић обавештава данашњег читаоца о томе, као и  како се игра румунско народно коло кокоњешће. Даје и ову фусноту: „Реч је о одвођењу 10. 000 девојака између 12 и 14 година из јужних делова данашње Србије, које су Бугари баш као робље поклонили својим тадашњим савезницима – Турцима“, стр. 61, напомена 30. Ова Димитријевићева напомена је врло прикладан коментар уз дневничку забелешку др Мих. Петровића од 14. маја 1917. године: „И док се ово дешава на Солунском фронту у поробљеној  Србији Немци и Бугари развлаче не само тековину но одводе и робље у Малу Азију“.

(13) Доктор Мих. Петровић записује : „Нама Србима безбожницима то ће бити свеједно и равно до и преко Косова држећи да је боља Жива Србија но мртав Јерусалим. Поп Минић ће ипак затражити концесију за сечу кедара ливанских и правиће буриће за препеченицу“ (стр. 60).

(14) Најбољи професори београдског универзитета после Првог светског рата, били су људи 19. века и прекумановски интелектуалци. Није постојала само Исидора Секулић, Дучић, Ракић, ни само Скерлић, браћа Поповић, ДИС, математичар Михаило Петровић – Алас, већ и многи, многи други…Рајс је стављао знак једнакости, како пише Димитријевић, између прекумановског српског интелектуалца, и српског борца, српског војника, безименог српског родољуба, српског сељака, који је поднео натчовечанске напоре. Топ типу припадају и српски националисти, комите, четници…Том типу не припада син Пашића, којега је отац склонио у Париз, на сигурно. Нити било који од синчића ондашњих моћника, који су и на Крфу аутомобилима погазили неколико српских војника. Том типу припада и светли лик регента и принца Александра Првог, који је био јунак Великог  рата, и увек, ноћу и дању у близини српских ровова и болница. Међутим, то је  сој шкарт – српских историчара пребрисао, потиснуо, умањио до заборава и непостојања…Ево једног примера, где је истраживач Димитријевић на висини запажања и коментарисања неких места из Дневника Др Мих. Петровића: „О српском безбожништву, које је толико брига Рајсу задавало, проговориће доктор тек када буде дочуо да је свети град Јерусалим, после много векова, најзад, доспео у руке хришћана. Срочиће, за ту прилику, интимни свој либрето за опору шаљиву оперету, водвиљ, веселу игру с певањима, здравицама и богослужењем… Жива Србија насупрот мртвом Јерусалиму! Али и о томе шта је хришћанство баш тог трена, па ко разуме. И Бога помиње  доктор само по древном српском протоколу, никад узалуд…“ (стр. 85)

Тамо где помиње, у коментарима, „српску метафизику, сам супстрат национа, остатак остатака српског етноса“ (стр. 87), Димитријевић је могао дописати још коју страницу, не би било згорег да јесте, позивајући се на – опет Велимировића. Димитријевић покушава да одгонетне тајну – који су то душмански демони упропашћивали Србију кроз глибове дивљег албанског приморја. Написао сам роман о томе („Литургију“ ); подвргнувши, као писац, вртешку историје, трагизам историје, (све)огледалу литургије, јер се само из литургије дају сагледати  сви душмански демони и  и појединачни грехови. „А Србија се топила, нестајала, трошила. Скоро да беше све исцрпела што је до тада заимала. Трошила је, напослетку, и своју метафизику коју доктор назива надом“ (стр. 87).

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s