Предејтонски, дејтонски и постдејтонски интелектуалци

Доктор Крв и Доктор Смрт     [ Шљака историје;шкарт (4)  ]

Академије су страшна места, наметна места, места где се ломи.Међу утицајнима у јавном животу, међу онима који су ведрили или облачили, директно или индиректно, сувише има оних других који су испливали из…робова и заробљеника проклетства или тајни, и многи су опседнути тајнама или проклетством, и вуку их за собом као старе змијурине своје репове.

Богослов, кога смо већ спомињали, знао је њихову тајну, знао је да се са свих страна око њих згрћу тајне и наваљују на њих, и да се из сваке од њихових тајни рађа још безброј тајни. Рађа се и проклетство, трагизам. Сви су трагични.  Како је могуће да у ма ком жирију за доделу ма које награде буде један изрод, удворица тиранина и туђина? Како је могуће да неко буде арбитар и међу часницима, ако је полно неодређен, деформисан, или скандал – мајстор, новинско пискарало, салонски заводник и (или) највулгарнија верзија балканског прељубочинца? Како је могуће да међу часницима буду трговци и ђифте, окречени гробови, лажни људи, дволични људи, слуге у најгорој могућој верзији? Узмите било коју експонирану јавну личност у области политике и уметности, друге половине Наметнога века – зар има и једног који није бременит тајном и проклетством? То су људи (говорим и о мртвима и о живима), који су се заклињали у демократизам, омаловажавајући зглоб овостраног са оностраним. За њих је постојало само овострано. Омаловажавали су из петних жила онострано. А то за умног човека значи да су били људи без равнотеже на граници између два света: одвукла их је тежа овостраног. Избегавали су религију, религиозно у уметности, што ће по њих, и положај онога што су „створили“, бити фатално и пресудно у будућности. Мало је било људи међу онима које су уважавали, а можда то нису ни желели ни могли да чују, схвате и осете, да једино кроз религију човек и уметник може да премости дубок и страшан понор између видљивог и невидљивог, чулног и натчулног, да омогући органско и хармонично јединство овостраног и оностраног…

Безбројни ликови и личине и приказе оних других, што су  сушта супротност прекумановском интелектуалцу, неумитно су почели да испливавају и наступају, почев од године смрти и краља Александра Првог и горостаса војног хирурга Михаила Петровића. Пре средине Наметног века, пружила им се прилика којој су били дорасли и коју нису пропустили: искористили су је дрскошћу и грамзивошћу узурпатора, узурпирајући  најзначајније институције српске науке и уметности.

Пружила се прилика људима који нису признавали никакву апсолутну вредност; нихилистима. Све што је било пре њих, помоћу својих лажних наука и лажних књижевника, уметника и филозофа, релативизирали су. Два доктора су  устоличена: Доктор Крв и Доктор Смрт. Стихија је постала њихово начело, акосмизам последица. Кажу да је Васко Попа велики песник; није. Акосмичан је. Међутим, наметнули су га којекакви критичари, као величину. Наравно, ти критичари су били никакви, тј. хуманисти. њихова лева рука није знала шта ради десна. Велике песнике и писце су релативизирали, партизанске писце скоро апсолутизовали. Говорили су и писали о прогресу и модернизму, колико је папира на то потрошено, и ко зна шта су при том све натрућали, разни самозванци, разни др, мри, разни политичари авантуристи, али ко је од њих омогућио онај прави прогрес који значи победу смрти? Сви су били робови позитивистичке науке, па су и тзв. интелектуалци – писци друге половине 20. века били робови Наметнуте науке. Крлежа, Марко Ристић… Наука и философија коју су наметали није била ништа друго до аритметика песимизма. Уствари, стварали су  вампира, вампира проклетства који крв сише, вампира прогреса, вампира културе, вампира књижевности, вампира оптимизма, вампира доброте, вампира љубави, вампира цивилизације, вампира вредности, вампира рада, вампира дужности… Вредност српске културе  и књижевности 20. века, и свих филозофија, може се разумети, ако се погледа у контексту са смрћу. Вера је била изопштена у другој половини овог века, централни факат хришћанства, васкрсење, релативизовано је. хуманисти и позитивисти знали су да цене тело, али не оном правом вечном ценом којом га је проценио христ и показао да је оно достојно да седи с десне стране Оца. Било је много и сувише пасјих гробаља по овој земљи, које су политички неистомишљеници поубијали као стоку, поубијали своју браћу зато што су другачије веровали и мислили. На какве су тек муке ударена људска тела по многобројним комунистичким казаматима, и у оном на Голом отоку, половином века!

Факт христовог васкресења је темељ цркве; ко се назида на њему, назидао се на тврдој и чврстој сигурној, вечној подлози. Интелектуалци српски већ средином века, и пре тога, надзиђују себе на живом песку; сви одреда: Марко Ристић, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Скендер Куленовић, и други, многи други. Научили су од цркве нешто, да нову реалност наметнуту фактом револуције и крви, вуку према бескрајном, бесконачном. Свет је почињао са њима, са првим пуцњем њихове испаљене пушке, или од оног тренутка када је Жрец у кога су веровали почистио њихову организацију од колебљивих…Булазнили су о прогресу и истовремено нису признавали васкрсење – трућали су. Трућали су песници, трућали су романописци, трућали су  нови дворски историчари, писци мемоара и партизанских хагиографија и хроника…Све је то верујемо један огроман глиб натоварен на душу српског народа, дубок глиб, раван (ако не и већи) оном када се велика река излије и поплави родна поља, села и насеља…То је најцрњи могући регрес, уистину, најкобнији регрес у васколикој историји српског народа, који је све водио у небиће, у непостојање, у ништавило. На том терену, погодном за барску биоценозу, формирали су се они које називамо „дејстонским интелектуалцима“.  Не знам ни једног међу српским уметницима тога периода, ниједног, који је доиста порадио на прогресу који савлађује смрт и осигурава бесмртност човековој личности. Не; њима је било нешто друго важно, себичност, славољубље… Читав свет су заклонили својим чудовишним карикатурама, а што је понајвећа иронија понеки од тих „дејтонских интелетуалаца“ и данас уживају извесно поштовање код једног дела затуцаног народа, које долази или од њихове дуготрајне пропаганде и лажи, или од  скупоцених вила (оних што вреде читаво богатство), јер на Балкану је увек стицано поштовање на основу кесе, иметка, њушења са влашћу. Српски народ је имао разум, али онда су га они други успавали морфијумом наивног хуманизма и оптимизма, дрогирајући га свакодневно опијумом културног идолопоклонства, ствари – поклонства. Ова земља већ деценијама није оно што је била, већ земља из најфантастичније бајке: успавана земља.

Прекумановски интелектуалци су се осипали, понављамо, а испливавали су неумитно они други: они су  правили и стварали „дејтонске интелектуалце“, и ови последњи имају своје потомке, вампировиће. Ко су они? Отворите било који савремени књижевни часопис, или дневне новине, нарочито оне тиражне престоничке; па погледајте  тзв. култ. рубрике: онима којима дају највише простора, то су они. Ретардирана, умишљена, размажена, обезличена Деца Страве! Сви су добро издресирани, дресирани на Забораву, и сви су далеко од појма прекумановског интелектуалца, као Прћиловац од Астапова! Има и јуноша који су одавно добили сабрана дела и недела, књижевних диверзаната и арлекина, док један Винавер није, док Растко Петровић није! Дакако, међу њима и има и новокомпонованих демохришћана, који су утувили у себи у главу још у основној школи, да је бесмртност неопходност, па су то, ћифтински и практично применили у своју личну корист, и уз помоћ својих  сумњивих пријатеља – уредника, наметнутих у јавности као „величине“, пласирали као сабрана (не)дела. Приличан је број несвршених студената књижевности, и не само књижевности, који су добили на поклон сабрана и изабрана дела, док рукописи  ствараоци знатнијега домета и формата, и образовања, и неколико деценија после њихове смрти, чак и пола века, чаме разбацани, расути и омаловажени од  вечних претендената и узурпатора!…

Атеиста је било у Срба, и биће их: и међу писцима и међу критичарима; нико им не пориче право на постојање, нити тражи њихово каштиговање, искључење. Међу њима није се могао родити, нити ће се икад родити – велики писац, изузетна личност, свестрана. Свеколика српска историја, уметност, памћење,  упућује на неке друге путеве, на путеве на којима мисао човека, па и писца и критичара, налази и пролази све преображаје од небића до Свебића, од смрти до Бесмртности, од пролазности до вечности. Јер једино у Богу мисао човекова се преобрази у богомисао, свака мисао у богомисао, и у томе је спасење човекове мисли од бесмислености. Нисам богомољац; подсећам да у Срба, кроз читав 20. век, а нарочито у његовој другој половини, на жалост и сада – пред 2000. годину! – врви од Узурпатора. Све су узурпирали, најважније „институције“, и држе их се са оном  страшном старачком себичношћу, сенилношћу, сумњом; и „припуштају“ у јавни живот само своје. Кроз разне „награде“ – НАГРДЕ, кроз учлањења у академију. На жалост, међу  онима који они примају у своје „друштво“ и „чланство“, не знам ни једног ко није урвина, ко већ није шупаљ као сир, без обзира што споља делује гладац, сјајно као снег…

Вредности и праве личности, овде су – запостављена парадигма.

Књига професора Димитријевића, иако написана врло, врло окаснело, драгоценије је штиво, од многих романчина, повести и хроника; боља је од свих других романа у нас који су се бавили тематиком трагизма српске историје прве две деценије 20. века. Јер, професор Димитријевић, као истраживач, није избегао интелектуални напор истраживача; није написао књигу да би стекао славу, намлатио паре, већ да би подсетио на неке врло болне истине, које се тичу Срба у 20. веку. Димитријевић зна смисао васкрсења, зна шта је прва, и највећа, и најосновнија, и врховна вредност у свету човечанском. То је Богочовек. Богочовек је најсавршенија синтеза Божјег и човечјег, овостраног и оностраног, природног и натприродног, физичког и метафизичког, реалног  и идеалног.

Међутим, и пре тридесетих година 20. века Срби почињу да припремају терен за прихватање нечег другог  Човекобога, оличеног половином века у Вођи и тиранину. Могу неком другом, а не професору Димитријевићу, или мени, или неким другим данашњим српским  интелектуалцима, да причају бајке о Човекобогу – дејтонски интелектуалци.

Ниједан међу њима није човек ни вулгарне синтезе, ни тзв. „српски Толстој“, ни тзв. „српски Пастернак“; такве комплименте, или сличне, упућене појединим данашњим српским писцима, могу да учине  удворице критичарске, које појма немају ни о Толстоју, ни о  Достојевском, ни о Пастернаку! Добар део српске књижевности, оне званичне, најзваничније није толико вредан колико га нечасни вреднују; ја не знам, доиста, која су то књижевна дела последњих шест – седам деценија која су истинска синтеза Божјег и човечијег, овостраног и оностраног, природног и натприродног, физичког и метафизичког, реалног и идеалног. Постоје милиони одштампаних страница, достојних отпада, којима ће време пресудити и већ пресуђује, у  којима је дат  једностран примат овостраном, природном, физичком, реалном, делимичном… Кад су дигнута на пиједестал вредности дела једноумника и  идолопоклоника Човекобога, наравно да су вредности потиснуте, праве вредности, право стваралаштво…Парадигма прекумановског интелектуалца је потиснута, заборављена; наметнуте су неке друге парадигме, које се одмах препознају, по томе што врло пристрасно разматрају историју рода људског. Не кажемо да међу писцима и уметницима и интелектуалцима друге половине 20. века није било људи који су се бавили тражењем истине; неки су проблем истине решавали митолошки, други философски, трећи теистички, четврти атеистички, пети спритуалистички, шести материјалистички, и нико од њих није решио проблем истине – па ни највећи писци и уметници, па ни најзначајнији интелектуалци, зато што су га решавали у категоријама чистог, обезбоженог хуманизма…

Андрић, Црњански, Булатовић, Пекић, Киш, Ћосић, Исаковић, можете им придодати и најмлађе писце чија већ сабрана дела излазе, или су већ објављена, можете им  придодати још  дужи списак имена. Да ли им је био најбољи критеријум? Да ли је њихов критеријум био Богочовек? Јер Богочовек је најбољи критеријум свега Божјег и човечијег и у овом и у оном свету. Јер је Богочовек истовремено савршено открио Бога и човека.

Да ли у српској књижевности друге половине 20. века има богочовечанске уметности и ко су ти представници богочовечанског реализма? (7 )

Судбину српског народа у другој половини 20. века шчепали су „дејтонски интелектуалци“, проклијали  на самом крају 20. века у  мрачним траповима урушеног комунизма, из трулих кромпира, једне погубне, српском народу стране, из бољшевичке Русије унете, вирус – идеологије. Подсетимо се, прекумановске интелектуалце није десетковао само Брозов комунистички режим: десетковала их је натчовечанска борба и напор Великог рата, судбина, ситуација после Првог свестког рата: неумитно испливавање „оних других“.

_________________________-

( 7)   Кроз добар део 20. века има неке „друге уметности“, о којој су написане књиге и књиге, студије и монографије, где су мишеви претварани у слонове, у стилу мајстора циркусанских трикова хокус – покуса! хвала Богу, што сам написао пре неколико година романе  „Литургија“ и „Ујкин дом“ (1997); десет година нису могли да буду објављени у земљи у којој живим, док су истовремено објављиване књиге и књиге писаца много мање дара и домета од тих књига. Хвала Богу што сам објавио пре неколико година опсежну „Рајску свећу „ (1998), али о тој књизи нису написали ни десет редова ни моји тзв.  књижевни пријатељи. Хвала им што то нису учинили! Хвала Богу, што сам, о свом руву у круву, минуле 2001. године, после толико заврзлама и перипетија, објавио тротомну „Влашку гозбу“, која је, у ствари, поред свега осталог, указала на сав трагизам 20. века и разобличила предејтонске и дејтонске и постдејтонске интелектуалце, али о тој књизи, ево, иако је објављена, пре више од осам месеци, не може да се пробије у престоничкој штампи и медијима, ни најобичнија информација! Знам у чему је проблем: и не боли ме то више!  Тзв. данашњи интелектуалци, не мали број, су и врло мали људи. Далеко су од појединих прекумановских интелектуалаца, као небо и шеширџија!…

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s