Који су то велики писци, уметници? Све самозванац до самозванца!

Шљака историје;шкарт (3)

Рајс је знао вредност религије, знао је и доктор Петровић, и многи други прекумановски интелектуалци, и Лаза Костић, јер кроз религију човек и уметник покушава да пронађе своју равнотежу у васиони. Зашто? Па одговор је више него логичан: да не би онострано подценио на рачун овостраног. Већина уметника српских Наметнога века, према томе се односи или као према луксузу, или као према химери, одбацује најнеопходнију неопходност, одбацује и игнорише саму суштину човекову. То није природно, и то је нешто најапсурдније, а то је још увек присутно, поготову када је реч о ма ком „дејтонском“ интелектуалцу. Дејтонски интелектуалац је метафора. Дејтонски интелектуалац је савладао и загушио у себи, присутно у сваком човеку, осећање бескрајности. Темељно и систематски су били припремљени за то самогушење. То бесконачно није пронашло свој језик и израз у делима које су „створили“. Религија им је била апстрактна, страна, нису победили геоцентризам, ако је неко међу њима и покушао да апироцентримом савлада свој егоизам, није му пошло за руком. Нерелигиозност и атеизам је постала масовна и прихватила се толиких, упила у њих, поготову код многих и многих код  којих је то исконско и Божје бесконачно осећање наркотизирано солипсистичким егоцентризмом. (5) О злу се овде говорило фразерски, и никад није подвлачено два пута да оно човека гура ка оном свету…

Црњански? Андрић? Селимовић? Д. Ћосић? Пекић? Киш?  Милорад Павић? Миодраг Павловић? Васко Попа? С Раичковић? Ж. Павловић? Љ. Симовић? М. Бећковић? Мора се рећи: сви су прецењени, (6) што је донекле и схватљиво; ни у најбољим њиховим делима, њихова мисао није стремила урањању у Свемисао, њихова се мисао није кршатавала и није причешћивала Вечним, Боговечним. Никакви урагани, ништа их не може спасити…њихова уметност није назидана на добром темељу, на Вечном и Боговечном, она неће моћи одолети свима смртима и неумитности заборава… Оно што ће од понекога од њих, можда, остати за будућа поколења, то је онај распон њихових мисли бескрајних и бескончаних, које беху пореклом од Бескрајнога и Бесконачнога.

_____________________________

(5)  Међу нашим људима и уметницима Наметног века било је европских хуманиста, оних који су заснивали себе само на човеку као јеванђељу ново  и спасоносном, али како се завршавало свако њихово јеванђеље? Понекад су у име новог, демократије – убијали, пљачкали, пустошили, искорењивали. Код људи код којих је сваки прозор зазидан човеком, да ништа натприродно не би продрло у сферу људског живота, све је било изрешетано тајнама и загонеткама, па су и њихов живот, судбина, деловање, тело, душа и Дух, постали решето. Европски и српски хуманизам поставио је „темељ“ на  динамиту, бомбама и смрти, живом вулкану! Вулкани су прорадили већ почетком Наметнога века и нису престали да бљују ужарену лаву ни уочи 2002. године! Крај  тога века је на  Балкану, али и другде, личио на апокалипсу! У Русији, и Србији – шта се све десило кроз Наметни век? Који су то велики писци, уметници? Све самозванац до самозванца! Све некакви – рецимо тешке и истините речи – футуристи, декаденти, анархисти, нихилисти разних боја, фаталисти, сатанисти, надуване и наметнуте величине које непрестано пишу и пишу, сричући трагични летопис апокалиптичне епохе. Апокалипса наступа кад почне разголићавање свих гадости, свих грозота, свих ужаса. Наметни век – будимо праведни – не пати од недостатка смелости; то је смелост такозванога хуманизма, који је и не желећи, приредио најстрашнију и најфантазмагоричнију изложбу човека, свега човечног… Кад би се неки човек уман усудио да распечати најдубље скривнице Наметног века и биће човека тога века, шта би друго могао да чује осим урлање апокалиптичних чудовишта?! У 20. веку су се у човеку спојили и, како каже Јустин Поповић – „спријатељили ужаси који се никада нису знали“. Ко то не види и неће да прихвати, не мора. Српски народ у том веку је обележен трагизмом; тај проклети трагизам његових фанатичних реалности нагнао је многе да стварају богове, да траже богове и онде где се никад сакрилу нису, да их праве од блата, па и међу туђинцима. Све што је било необичније од српског човека, и више и сложеније – а зар таква није била доминантна политика друге половине века, оличена у  хиљадама врста насиља и наметања? – силом својом наметнуло је себе за земаљско божанство човеку. Многи и многи, генерације и генерације, никад нису стигли до религиозног раскршћа, нису мученичке проблеми осетили. Нису били мучени њима.Било је уметника који су се бавили истраживањем српске историје 20. века и добијали врло ласкаве похвале, иако их њихова истраживања никада нису довела до раскрснице религиозне, на којој се проба и бира Бог. Најхваљенији писци овде, умишљене величине, атеисти и богоугушитељи, никад нису стигли до костоломне религозне раскрснице. Нису стојали на огњеној жеравици. Изабрали су лакши – ћифтински пут. Пут Страве и Урвина…За многе од њих је Бог, онај други свет био  нешто што су омаловажавали, извргавали подсмеху као опијум и најгору илузију и кошмар, док је истовремено овострано, овај свет, у коме су живели и пели се бирократским лествицама врло успешно и јањичарски, био нешто много боље, док је истовремено и у ствари – баш тај свет био понајближе – кошмарној илузији.

(6) У новогодишњем броју београдских престоничких новина („Борба“), један плодан књижевни критичар, узимајући Д. Ћосића у одбрану од можда и неправедно изречених „напада“, срочио је један анахрони, панегирик, бљутав, пун делимичних истина. Мешајући лончиће. Пре свега, Ћосић је, као врло истакнута јавна и књижевна личност, подложан критици. Као и сваки други човек и уметник… Велики мајстор  соц. илузионизма, Ћосић не може бити изузет од критике. Написао сам роман „Ујкин дом“ и пре тога роман „Литургија“ не случајно, у којима су дотакнуте до сржи те кошмарне илузије, показујући колико је стварност која је била предмет тих  књига – свет – арена, у којој човека растржу привиђења и разара мучеништво. Призвао сам сву фантастичност, збир свих реалности споменутога наметнога века о којима може бити свесна људска природа, не постављајући строгу границу између фантастичног и реалног. Показујући сву фантазмагоричност историје 20. века, историје уопште. Нисам подцењивао при том важност спиритуалности, ни дубоки смисао литургије. Јер сам схватио да се сав трагизам историје не може разумети из самог трагизма, већ то може уз помоћ литургије. Написао сам међу првима на свету роман – литургију. Те године, када су се те књиге појавиуле, ни у шире ни у уже спискове наших прононсираних  жирија књижевних награда; највећу књижевну награду за роман те године су доделили једном досадном, уметнички врло бледом роману фељтону. Да ли се кроз те тзв. књижевне жирије, кроз тобожње „изабране романе“, или друге „изабране књиге“, па и кроз чланове „жиранте“ пакосно смејао – Србима, српској култури и високој српској уметности, неко – моћнији и од  Бога, поштених људи? Да, то је била српска тиранија медиокритета, тиранија најгоре врсте, тиранија оних који су испливали после гашења духова српских прекумановских интелектуалаца.

Није тешко то аргументовати. Неће то учинити антрополози, академици, професори универзитета, јер међу њима има много оних који имају, како то народ вели, доста путера на на глави…Победом тзв. револуције, У Србији и Југославији,  кроз читаву другу половину 20. века, наметнуо се човек небогочовечанског прогреса, небогочовечанског морала; у том човеку се живот руководио и динамизирао – Вођом, смртним човеком којега је његова клика подигла на трон богова и царева, падишаха. На темељу – за прекумановског интелектуалца – врло сумњивог и смешног „југословенског дундаћа“, наметнути су они други. Наметнут је просек. Наметнули су се типични средњаци. Човек тога просека и средњаштва је свесрдно и искрено поверовао у лажи Вође, не у васкрслог Богочовека. У душама таквих људи никада се није распламтело осећање бесмртности, васкрслости, осећање да се смрт може победити. Нико од њих није био прави хришћанин, није их испуњавала непролазна радост која одушевљава за све несебичне и еванђеоске подвиге. Били су сви некако чевртасти, ограничени, ограничени пре свега својом политиком, насилном, догмом. Веровали су у Пут који се завршава беспућем, лажју, смрћу…

Штампали су деценијама у огромним тиражима врло осредње писце, писце делимичних истина. Ауторе – неколико метара углавном публицистичких књижурина, идеолошки врло обојених, пристрасних, којима је било мало књижевне славе, па је један од њих  прихватио да буде и председник, једне парадржаве, пре тога упутивши највише похвале једном  авантуристичком политичару, који је своју отаxбину довео на руб политичке и биолошке пропасти, поредећи га са Пашићем…Нико од њих није спреман да прихвати реалну критику, због тога грабе моћ, или јој теже, ушанчени у својој сумњивој књижевној слави. Настојећи да некако и посмртно своје дело и себе заштите  од неумитне  и оправдане критике. И природно је да се Пут таквих аутора завршава беспућем. Чак и сада, када су  (понеки од њих)  ушли у високе године старости, због неких ствари, боље би им  било да се окрену  покајању и да чак – немам илузија да ће то икада ико од њих  и учинити! – оду  у манастир. 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s