Да бисте стигли на циљ пожурите полако

… Бог прикупља сећања и обасјава их великим фењерима у  сновима.

Ни људи налик на анђеле не знају у шта су умешани сваког дана, сваког часа, па и сваке ноћи – док сањају снове које не разумеју.

Чистота и невиност састоји се од незнања.

Најугледније породице једне земље пореклом су из забачених крајева.

Зло у  људима извире из њихових срца, из предрасуда, из отупелости.

У сваком крају, као и у сваком семену, постоји клица која ниче  и коју треба (пре)познати.

На време.

Треба застати у сумрак пред жбуњем у коме славуји преврћу очима…

У  предвечерје  светлост обасјава изрецкане листове папрати, доњи део борова или дебела стабла старих шупљих ораха и шупљине из којих висе зелене браде.Гробнице Келта, хуна, дивље трешње које расту из давних збивања распршених.

Из темеља рушевина римских летњиковаца, из  мозаика чудесних што су потонули у земљу, из гробова затрвених.

Зелено офарбана, мастионица дрвена, двоглед, фосилни остатак стопала малих водених духова, писма и разгледнице пристигле пре четврт века. Двоглед усмерен у делте Будућности, као према врховима планина обасјаних сунцем.

Да би стигао на циљ пожури полако.

Несаницу је послао анђео и она је мерило. То су лестве којима си се успео, вазнео – само бескрајним несаницама и још бескрајнијим нестрпљењем…

Све сам изгубио и све ће ми бити враћено хиљадоструко.

            Старост је дошла, и сећања су дошла.

            Кревет је пун сабласти и опсена.

Не успомене, не снатрења, не опсене  плоти.

Не речи – неречено је речитије!

Неизмерно ћутање жутог ивањског цвећа на падини брега и мој поглед спојени су дивљењем и несаницом, као сунчева срма и капи воде у трави… (…) (1)

Зашто гробове многих песника и философа, политичара и препородитеља, никаква сила неће моћи да спасе од запишавања лутајућих паса? (2)

Драинац разоткрива нитковлук демократа – писаца опорим речима:    „Демократију наших писаца никако нисам могао разумети: они, који тако гласно трубљаху о једнакости, слободи и братству, у приватном животу, на делу, беху сви од реда аристократе…“ (3)

Драинац говори из дубоког стида пред чињеницом скривања истине и бујања корова лажи и удворица. Из живота и његових гнусоба.

   „његове гнусобе, флоскуле, подлости и издајства стиде се да открију, да не би тиме своје лешине у гробу учинили гладнијим него што су. Они су сви непорочни, правични, чедни, дарежљиви, издашни према сиротињи и спремни за разумевање и живот да жртвују. Нико се од њих не би усудио да  анализира наслаге траума у подсвесном свету, да са болних места скида кору и да приказује своје монструозности, гађења на свет и околину, опаке деструкције које спавају у њиховим телима поред толиких нежељених бацила…“

Овај Драинчев текст је држан далеко од јавности деценијама, због његове важности и далековидости. Овај трагични песник и интелектуалац, није био следбеник, ничији, до својих најдубљих уметничких нагона; он је  волео „више илузорне далековидости, које постају слатка храна за човеков дух, него тренутне и пролазне стварности, које вулгарни односи међу људима и промене сахрањују без жаљења и са цинизмом“; био је антиципатор!

Антиципирао је оно што је надолазило и што ће доћи.

Насликао је праву климу свога времена. (4)

Драинац је видео далеко – до Сахалина, и иза Сахалина! (5)

___________________________

(1)  Прештампано из РЕЛИГИЈА ПОЕЗИЈЕ I -II, Београд, Мобаров институт, Заветине, 2002, 396 стр; стр. 80 – 81; пилот издање!). – То је објављено у једној од мојих књига, на једној  станици, која није далијевска, њујоршка, перпињанска, већ можда станица у пустињи: станица ћутања које се дуго спремало да проговори. Да проговори пре свега о стварима које се тичу – елиотовски тачно речено – традиције и индивидуланог талента. „Свака нација, свака раса има не само својих стваралачких, већ и критичких наклоности; и чак ће пре прећи преко недостатака и ограничења својих критичких навика, него што ће то учинити када је у питању њен стваралачки геније“, пише Елиот.

(2)  Ова књига ће покушати да одговори на ово једноставно и тешко питање.

“Оно у чему оскудева наш век, СПЕЦИЈАЛНО ОВДЕ, на овој географској ширини, у свим манифестацијама живота то су личности. Мрске копије замениле су оригинале“,          написао је ове речи Драинац, у есеју насталом највероватније 1937 / 38. године и сачуваном „захваљујући Слободану Радивојевићу, новинару из Ћуприје, који је до Драинчеве свеске са ознаком ДОКУМЕНТАЦИЈА I дошао док је службовао у Лесковцу“, према сведочењу приређивача Г. Тешића, који је овај есеј учинио доступним прекасно, много година касније“ ( Књижевне новине, 655 / 30. септембар 1982).

Покушавајући да уђе „у социологију уметности, оне марксистичке понаособ“, песник је видео:

   „Огромна беда (чему то крити!) зјапи у њој. Пораз, прохтев наше жеље, јер се ништа не може формулисати и све су философије и поетике света мрачне на ивицама амбиса, које први ветар суновраћује у бездан…“

(3) Драинац пише свој есеј у време, када се у московским душегубкама врши масакр над југословенским комунистима, Србима по рођењу…

Речи су за овог песника имале фатално дубоки смисао; он је презирао једностране и безличне људе. Прве, зато што су, како је писао, „змије : они расипају најгорчи отров светом“. Друге, зато што „безлични људи, као и друштво, не могу ништа паметно да створе“, осим пактове са клановима, котеријама и масонским ложама. Песник се ругао и спрдао, с пуним правом, са „демократизмом наших писаца“.

Бољи аналитички пресек времена није дао ни један други српски писац или интелектуалац.

Одлучивши се на суштинску исповест, Драинац немилосрдно шиба једностране, безличне људе, лицемере. Речима које имају фатално дубоки смисао. „Оне су у мојим ушима одувек одзвањале унутрашњошћу људи : Нисам могао да глумим аграмерске племиће, као М. Крлежа, макар и у смислу разоткривања кад са њима нисам никад друговао и чији ми је начин живота сасвим стран. Нисам могао као Ђ. Јовановић, прво да проповедам „начело безобзирности“ као препородилачку полугу философских и социјалних стремљења, а после, из заседе у име „стварности и објективности“ да засипам свет пљувачком. Таква врста морала не лежи у мојој природи. А, међутим, формализам М. Ристића, потпуно се може схватити са становишта његове друштвене позиције, у којој сиреалистички стихови и шкотски замкови играју улогу још од првог намесништва под Обреновићима…“

(4 ) „У једној морбидној клими у којој биљка суверене мисли никако не успева, почев од начина живота на који нас нагони поднебље и специфична географска опредељеност до политике и културе, свет трабаната и плагијатора, свет рептилија и робова постаје провидно јасан и разумљив.

                Сем народног епа, у коме је револт против робовања, херојска борба за право живота, све је остало имитација, били у питању ждероње Доситеј Обрадовић и Вељко Петровић, или Никола Пашић и Живко Топаловић. Нашег човека  остале су да шибају вековне непогоде: непоштовање његове слободе! хтео сам да покажем да један човек треба да буде слободан, макар се то својство схватило највећим духовним отровом нашег времена….И ја могу да кажем да сам спасао баналности револт и гађење, и да сам створио неку врсту поезије покрета и експлозију мишљења. Поетска стања која кулминирају витализмом; елементи од којих се компонује права поезија…“

(5) Драинчев  отпор је изворан, исконски, кобан. „…Непримањем свих тих транзитираних идеја и догми, одбацивањем чак и њихових рефлекса на своје мисаоне преокупације, заложио сам се за човеково право на израз, живот и слободан дах. (….) Другим речима, борећи се за интегралну човекову слободу, и своју у првом реду, не значи да сам тим фактом био глув и слеп пред стварним чињеницама овог века, у ком је човекова слобода, са становишта економско – политичког, једна фиксација. (….) Ја свету носим једну реч и она се зове СЛОБОДА. Она је јача од љубави коју сам заменио мржњом и дубља од свих теорија по којима је човек анђео и сладак као млеко. Она није хришћанског порекла  ни утопијска: она је право на живот. (…)Научили су, квази из моралних разлога, да књижевник изражава само оно што треба да улепша његово богињама или сифилисом изедено лице. Књижевник је постао свештеник уместо истражни судија. Он се преобразио у симбол, место у бакљу истине. Литература је постала полигон растопљеног ума по коме пливају свете рибе које се зову уметници, препородитељи човечанства, у ствари овејане лажовчине, гнусни мистификатори, одвратни провокатори, бестидни трговци бедом људског рода и свих човечанских светиња, мрачне незналице и животне микроманије. Једна војска препредених глумаца, који, за добре паре, глуме револуционарна херојства и искреност, антиалкохолност, морал јазаваца, шију и маријана, исправност времена и напредних идеја – спасоносни лешинари, у совари који човечанство премештају као глупо крдо бивола из једне баруштине у другу, из тамнице у тамницу…“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s