[наставак огледа Ђаволи одлазе, мајмуни (не) долазе]
5
Није случајно Јеротић, дакле, издвојио оца Тадеја, тиме што му је у својој књизи посветио два поглавља. Отац Тадеј је мисионарио у два манастира последњих година: Тумани, код Голупца, и Витовница, близу Петровца на Млави.
Село у коме сам рођен налази се негде између ова два манастира. Као дечака водиле су ме рођаке у оба. Као младић, одлазио сам сам у манастир Тумани, немајући, на жалост, појма – да је ту отац Тадеј, пропустивши прилику да лично упознам духовника.
Већ сам био завршио једну своју књигу есеја, крајем лета, у коју су ушли, махом, моји објављени есеји (објављивани последњих неколико година у нашим листовима и часописима), и писао сам Поговор за ту књигу… (29)
Поред осталих ствари, размишљање о. Тадеја о негативним мислима и њиховом одстрањивању, или спуштању у срце, чини ми се изузетно актуелним. (30)
Своју књигу есеја, овим освртом на Јеротићеву књигу Разговори са православним духовницима, сматрао сам заокруженом.(31)
_________
(29) Реч је о првом издању књиге есеја Метафизика у белом оделу.Позајмио сам наслов за ту књигу из опуса Николаја Велимировића. Писао сам о књижевним темама и ауторима чија дела се нису бавила револуционарима и трагедијом Европе (а – „Револуционари носе барјак смрти са насликаном главом мртвачком. Зашто? Зато што верују у вечну смрт и привремен живот на супрот цркви која верује у вечни живот и превремену смрт„, б – „Трагедија Европе је у томе што се приволела царству смрти, које сматра вечним а одбацила царство Живота вечнога. Ухватила је савез са смрћу. А чим се везала са смрћу, она се везала и са паклом и пакленим својствима, тј. са лажју и преваром и грабежом и отмицом и убиством и мржњом и сујетом и сваком другом сујетом, и сваким другим гробним смрадом“ – Велимировић).
Тај поговор који сам писао и написао, пре него што сам прочитао Јеротићеву књигу. Није ме чинио задовољним, напротив. Он ми се једноставно „отео“, прерастао у увод у другу започету књигу мојих есеја (ЂАВОЛИ ОДЛАЗЕ, МАЈМУНИ ДОЛАЗЕ, за коју сам као окосницу, већ у првој половини 1994. године, имао неколико есеја о Ј. Бродском, М. Булатовићу, Данилу Кишу и Александру Лукићу)…
Јеротићева књига ми је помогла нарочито његови разговори са оцем Тадејом, да се помирим са тим да мојој припремљеној, првој књизи есеја, једноставно није потребан никакав поговор, да се поговор који сам написао може прелити као вода у спојеним судовима, у наредну књигу есеја, где ће му бити право место.
(30) Осим тога, и у мом личном животу догодило се нешто почетком септембра 1994. године, болно и налик на прелом.
Монашки пут, којим сам се запутио пре седам – осам година, игром судбине (вероватно), тежак је и страшан. На том путу је стајало једно дугогодишње завођење, брдо, гомила негативних мисли које су се спустиле у срце, дохватиле осећања и са њима се помешале.
Јеротићеву књигу читао сам у тренутку када је више било неиздрживо и даље у себи одржавати једну такву негативну мешавину мисли са осећањима. Пробио сам се, као пегла кроз снег, кроз оно тешко и страшно.
(31) Што је било, само донекле, тачно . Јесен 1994. године није протицала у знаку изласка мојих давно написаних романа, већ у завршним радовима на књизи есеја која је израз освешћења и, нужно, превредновања.
Ти есеји нису писани као што су они стари и нови зидари Вавилонске куле подизали своје здање. Јер, колико има смисла сазидати кулу до небеса, пркос богу небесноме? Чему сазидати град у коме ће сав живот лични и друштвени бити уређен без Бога и без Божјег благослова? Чему лична и национална слава упркос Богу? Нису ли сва четири зида Нове Вавилонске Куле (наука, индустрија, политика и саможивост) неосвећена и неблагословљена? И нису ли то сумњиве побуде; себе учинити богом и сав живот уредити по људском рачуну и вољи, без икаквог обзира према Творцу неба и земље и без икаквог испитивања Божје воље и Божјег промисла?
Ја сам наставио, стварно, ову књигу; и она је прошла кроз многе верзије, кроз многа огледања…и искушења…
(1994)
_____________
НАПОМЕНА: Више има разлога зашто се превредновање у српском друштву, култури и књижевности одлаже. Одлаже више од седам деценија!
О томе се овде, углавном, ћути. Већина ћути. Преко најмоћнијих полуга се, како видим, колико јуче (11. јун 2011) читајући тзв. културни додатак београдске Политике, наравно путем огласа, намеће читатељству и јавности скоро незаменљиви „српски Толстој“, „отац нације“, „најдуговечнији хроничар и дневничар“. „Службени гласник“, наравно, има право да путем плаћених огласа рекламира своје ауторе, па и тога о коме је реч; штета што други издавачи нису ни у приближној позицији, јер већина издавача у Србији нема монополски статус који има тзв. канцеларија Владе Србије, јер „Службени гласник“ је издавач под директном ингеренцијом Владе. Том издавачу сам, пре неколико година, тј. уреднику Г. Г. Тешићу послао рукопис књиге припремљен за штампу још 1994. године, али уобичајени одговор уредника није стигао; узалуд га чекам. Јер, коме је у Србији стало до превредновања? Коме издавачу? Коме уреднику? Коме професору? Пробитачније је нешто друго, актуелније је нешто друго. Дакако, политика има свој уплив, своје полуге и своју моћ – какве то везе има са превредновањем, очивљавањем и прочишћавањем књижевног живота, књижевних критеријума? Никакве.
Јавност, народ, културу и књижевност данас обилно затрпавају сурогатима, превртачима, писцима залуталим у литературу, наметнутима, јунацима „некњижевних група“, јунацима жуте штампе и људима чаршије. У Србији није да није било покушаја да се ствари помере са мртве тачке (покретање, рецимо, Hereticusa, часописа за преиспитивање прошлости; „Треће Србије“, „Дрвета живота“ и „Уметност махагонија“ – часописа београдских Заветина, пожаревачког Браничева – мисли се на бројеве које уређује песник А. Лукић, посебно на темате посвећене стварним проблемима савремене српске књижевности и критике – али сваки од ових споменутих часописа једва да излази у по 500 примерака, а шта је то у поређењу са високим тиражима књига наметнутих писаца, оних које намећу или „Службени гласник“, или „Новости“, или слични издавачи у земљи Србији?); али, ко ће се таквих напора и настојања (при)сећати кроз десет или двадесет година? На то рачунају моћници из таме, програмери стравичне будућности, промотери књижевне политика која се свим средствима опире стварном вредновању и превредновању…
У суштини, они који се на овај или онај начину одупиру сасвим оправданом превредновању у српској књижевности, спречавају и – књижевну лустрацију…
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 