Скривени прави наслов

Одустао сам, морам одмах признати, од скривеног и правог наслова овог рада – Српски ренесансни духови – јер је можда одвећ преширок,  а могао би бити протумачен и као претенциозан и непрецизан.

«Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи  Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99).

Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања).

Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је  Б. Лазаревић  датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има  још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима?

За оне који нису стигли ни да прелистају  ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић.

Јеротићева књига сећања односи се на сусрете и разговоре са личностима  које су, свака на свој начин, оставиле трага; аутор даје портрете на свој начин, врло подстицајан. Сећања су писана непретенциозно, документовано, уверљиво, и могу бити подстицајна грађа за оно што одавно чека као неодложно – вредновање и превредновање, јер се Јеротић, и сам укључује, у  један неодложан посао неким својим опаскама о ствараоцима о којима пише, нарочито се то односи на оне опаске које су писане наизглед узгред, али – аргументовано.

Писац предговора  овој књизи  у праву је кад каже да Владета Јеротић, као човек дубоке вере и великог искуства, „настоји да код својих саговорника-пријатеља открије скривену преовладавајућу црту, никад позлеђујући портретисане“. Што не значи, да Јеротић, узгред, не уме да дода понешто што расветљава у нечем битном актере и великане наше званичне, најзваничније, тј. бирократске књижевности.

На пример: „…Света за себе каже да је горд и мада је мени савршено јасно да сам то и ја, прихватам овај изазов и развијам тезу да су сви песници посебно нарцистични људи, који и не желе никакво разрешавање супротности, хармонизирање и смиривање у вери, трпљењу и љубави. И Миодраг Павловић и Света Бркић и Васко Попа дошли су до открића духовног света, а онда су га оставили, занемарили и потиснули да би остали песници. Бар онакви песници какви јесу јер, коначно, зашто не би могао и дубоко религиозан човек да буде добар песник? Света каже да се прибојавао смиривања, да ли му то предочава блиску смрт?Онј ће допустити да се супротности у њему заоштре све до прскања срца, али духовност неће прихватити као трајну реалност. Када смо се растајали пружио ми је коверат са својим најновијим песмама и рекао ми је нешто што ме је мало зачудило: „Нисам смео да Вас до сада позовем“… „ (Сећања, стр. 86)

То, дакако, много је реалније  сагледавање од оног што је тзв. официјелна књижевна критика наметала као аксиом о појединим најистакнутијим српским песницима  друге половине 20. века. Бркић предаје своје најновије стихове Јеротићу и говори тако како говори септембра 1978. године, уочи одласка  у Женеву  на операцију срца.

Јеротић разговара са Бркићем јануара 1991. године, десетак година доцније, и сведочи да Бркић „нема добро мишљење“  о тренутној „југословенској и светској политичкој и културној клими“ (стр. 95).

„Културни живот у Србији, са изузецима неколико стваралаца, оцењује као „стање касабе“. Ово поређење Света је учинио хвалећи роман Максима Горког Живот Клима Самгина који описује верно и узбудљиво друштвену климу Русије уочи револуције. Што се тиче Европе, нарочито Енглеске и Америке, земље које Света боље познаје од Француске, мисли да од 1960. године, у овим земљама више није написан ни један добар роман. Незадовољан је Ћосићевом другом трилогијом, нарочито женским ликовима у роману. Покушавам да оправдам Ћосића износећи Свети мишљење да српски писци, са изузетком Боре Станковића, нису знали да богатије обраде женске ликове. Ова се примедба односи и на српске народне песме које знају само за мајке и сестре. Да ли је Црњански нешто богатији у описивању жена у својим романима? Можда…“ (исто, стр. 95)

Те речи имају извесну специфичну тежину које нема  српска официјелна, званична критика. Добро је да их је Јеротић забележио. Могу бити од користи, сваком оном који хоће да упозна  неку потпунију истину о српској књижевности и њеним актерима. Јеротићева књига има и онај свој прави, стварни скривени наслов Разговор са мртвим (пријатељима), јер сви су променили свет, осим дуговеког Ћосића, на зачељу Јеротићеве књиге.

Разговарајући са Максом Еренрајхом (1921 – 2003), Јеротић пише: „ О нашим песницима Миодрагу Павловићу и Васку Попи, које високо цени, мисли да су максимално сујетни и егоистични песници и да им је због тога онемогућен стварни приступ трансцеденцији коју и један и други слуте. Павловић је у основи пантеист, Попа паганин“ (стр. 112).  Ово мишљење није за подцењивање, релативизовање, поред осталог и зато, што је Еренрајх написао једну  од првих монографија о песништву Васка Попе. И зато што је блиско оној истини, да  се дело многих великана српске званичне, најзваничније илити бирократске књижевности није завршио Богом, већ избегавањем Бога и духовног искуства, што српски бирократски писци, опет, према тврдњи Винавера, избегавају кроз читав 20. век.

*

Винавер је, кад га већ спомињемо, добар пример да је било српских ренесансних духова и после 1920. године. Студирао је музику, математику, а прочуо се као песник, врстан издавач, есејист, пантологичар.

То је био и прерано умрли Момчило Настасијевић. „О брату Момчилу – његова дуговека и луцидна сестра Славка – прича као о пророку. Предвидео је своју смрт, говорио је о страховлади машине и великој усамљености која ће снаћи човека, о доласку кинеског царства у свет“ (стр. 78, Сећања, портрет  „Светомир Настасијевић“).  („Станислав Винавер хтео је једино да свира са Момчилом јер је сматрао да једино њих двојица тачно свирају. Момчила су сви волели. Један стари просјак са белом брадом и брковима, коме је момчило често на поалску у школу на предавања давао новац, умро је од туге за њим када је чуо да је Момчило умро. Новац није значио за Момчила никакву стварну вредност, давао га је, и мало је када имао уштеде“, исто, стр. 77).

Исидора Секулић је, такође,  српски ренесансни дух. (У књизи, на жалост, има много штампарских грешака, тако је на стр. 75.  презиме ове књижевнице штампано као „Секућ“!  Врло често се две речи пишу као једна „самном“, итд. Штета!)

Јеротић даје, поред основног портрета, и портрете-медаљоне појединих писаца, уметника – Кашанина, Попе и др…

Јуна 1970. године Милан Кашанин је био присутан у  дому Љубице Марић. „Приметио сам да је за његових 75 година духовна свежина Кашанинова управо изванредна; недостатак знакова сенилности најбоље говори да је тај човек био и остао у додиру са Духом. Љубица цени код Кашанина, као верујућег човека, његову потребу за истином и објективношћу…“ (стр. 31, ито.)

*

Разговарајући о томе шта је сујета и колико је она штетна по уметника и човека, Јеротић ће оставити занимљиво сведочанство о композиторки Љ. Марић, али, макар и згред, и о књижевном критичару Зорану Мишићу. „Зоран је даље рекао: „Човек није ни реч ни мисао. Ми смо овде заједно у име ћутања. Идући век може да буде само религиозан век“. Ово исто је недавно рекао у приватном разговору Леонид Леонов Јовану Христићу „ (почетак децембра 1971; стр. 40-41).

Да ли су Љубица Марић и Зоран Мишић били ренесансни духови (макар у најширем смислу речи)?

Да ли је то био и Миодраг Поповић (1920-2005) , „прерано остарео стваралац из области књижевне есејистике, књижевне историје и романсијерства, предратни скојевац, борац партизански, убеђени марксист, поштен и моралан идеалиста каквих је било међу  предратним комунистима од којих је остао само мали број“ ? (стр. 163).

„Поповић прича – пише Јеротић, стр. 168 – како је највише инспирација на факултету имао када је водио семинарске разговоре са неколицином студената на неку унапред задату тему. Чинило му се да се права мисао у њему рађала у  тренутку када би је изговорио, без претходне припреме. Као да је говор, гласно изговорена реч, у ствари, прави подстицај да се нова мисао у човеку роди“.

О професору Поповићу Јеротић пише надахнуто, реално, реалније него, рецимо, о З. Мишићу. „…Без љутине, мирно и рекло би се објективно просуђује људе који су га жестоко нападали после објављивања књиге Видовдан и часни крст, за коју је био добио Октобарску награду. Данашње време као да га у потпуности рехабилитује јер оправдава његово критиковање националних митова и паганских остатака у званичном православном српском хришћанству. Духовито спомиње  примедбу коју му је упутио његов син (када је син био млад) да је живот непотребно трошио на читање, а онда и активно бављење комунистичком литературом и праксом. Опет мирно и сталожено, али рекло би се и без кајања, прича како је веома давно увидео сву бесмислицу комунистичке идеологије због чега је релативно рано изашао из партије, а опет, не бивајући религиозан остао је према животу скептичан, а од политичких идеологија, чисто теоретски  или и идеално, и даље везан за „леве идеје“. Умео је Миодраг Поповић да ми данас прича и потресне приче о страдањима његових партијских другова и пријатеља, Мирка Кујачића, Марка Никезића, Зорана Мишића и других. Сва ова казивања била су „фотографска“, испричана невероватно мирно и без афекта; као да је негде скривено у себи пронашао смисао свих тих мучних, необузданих догађања на овом ломљивом, уклетом балканском тлу на коме је провео цео свој буран, али и богат душевни и материјални живот. Помислио сам: ето једног моралног атеисте који је, незнано како, нашао мир у себи. Истина  тек у 83. години живота“ (стр. 172-173).

*

У најзанимљивија сећања ове Јеротићеве књиге иду потрети  Светозара Свете Бркића, Макса Еренрајха, Љубице Марић, Светомира Настасијевића, Миодрага  Поповића, Меше Селимовића…Јеротић није измишљао животе својих саговорника, напротив, покушавао је да их разуме, водећи разговоре, који су га  оплемењивали, изоштравали му интелект и подстицали га на учење вештине вођења истинског дијалога. Понеке од својих саговорника Јеротић уверљиво психолошки портретише, као на пример Бркића: „ Света је и данас, годину дана после овог догађаја који је могао да га кошта главе  (тривијална болест „српска шуга“ – Б.), још више, чини ми се, заплетен у мреже сопственог лавиринта који је себи маестрално искомпликовао. Нервозан, исцрпљен, незадовољан свим и свачим: и својим досадашњим стваралаштвом и спољашњом, вечитом и несрећеном ситуацијом становања, и здрављем. А пуши као да никада није боловао од тешке срчане болести! Са мном је био, као и увек, драг и присан, поверљив и искрен, упитан, али у себе бесконачно затворен и у ствари неприступачан …,“ итд. (стр.94).

*

Најкраћи и некако најблеђи делује портрет  Добрице Ћосића, великана званичне, тј. бирократске књижевности, тај разговор је настао  децембра 1995. године, када је Јеротић Ћосићу поклонио своје књиге Како замишљам да бих разговарао са владиком Никалајем Велимировићем данас, Разговори са православним духовницима и Вера и нација. Јеротић  признаје да се питао „како је са религиозножћу Добрице Ћосића после више година наших ранијих разговора на тему религије. Почео је одлучно, и у исто време чудно противуречно, своје казивање о религији. Одлучан је, наиме, био када је рекао да он себе не сматра религиозним човеком, али да се осећа хришђанином и то српским православним хришћанином. Давно је схватио да заиста нема нације и анрода без вере и да Србије и Срба нема без њихове православне вере. Сам себе је открио као хришћанина када је своме јунаку Ивану Катићу, човеку логорашу, човеку XX века који је провео године у логору и за време Првог и Другог светског рата, а онда је био и на Голом Отоку – допустио опроштај непријатељима. Добрици није познато да је  било који логораш опростио својим џелатима, а његов Иван, ето, опрашта, или се бар најискреније труди да опрости и поред кошмарног сна који га подсећа на логорски ђивот. /  Покушавам да Добрици кажем како је он не само хришћанин, већ и религиозан човек, јер верује. Пре рата је искрено веровао у псеудомесијанску идеју марксизма и комунизма, после рата је веровао једно време у исправност пута социјализма, потом у исправност српске националне идеје, а и данас верује у будућност Србије…“ итд. (стр. 231)

Ништа ново. Разговор затим скреће на прагматске и политичке теме, а завршава се најавом  једне Ћосићеве понуде, тј. „ноћног разговора“, али ту се ова Јеротићева књига и – завршава.

*

Мени се Јеротићева књига учинила  врло занимљива имајући у виду и тему којом сам се интезивно бавио током прве половине јануара 2011. године – а то је један дужи рад о  – разоткривњу суштине наше данашање и васколике званичне, најзваничније књижевности, о ономе што разоткрива њен бирократски карактер и мањак ренесансних духова…..Али, наравно, Јеротић је имао сасвим други циљ пишући своја Сећања, који је углавном и испунио, остављајући драгоцене подстицаје за истраживање, закључивање и утврђивање основа за писање једне макар кратке али аргументовано писане историје наше званичне, тј. најзваничније, бирократске књижевности 19. и 20. века…