Фуснота о побуни и отпору

Сигурно да у Србији има премного књижевних награда, које су некада нешто и значиле, али су те и такве награде и на својим врхунцима биле средство књижевне политике, дакле – средство манипулације, неговања и наметања бирократске књижевности. Ни мање земље ни више књижевних награда. Наградама котерије награђују или дисциплинују писце бирократске књижевности. Удружења књижевника у Србији  личе на сабирне центре у којима се слежу као магле сви они путници пристигли на београдску аутобуску и железничку  станицу,  аеродром, са вишком амбиција.  «Кад смо већ код тога можемо се с правом упитати, откуд толико скрибомана и епигона у цеховској организацији писаца? Ко их је у то удружење примио? Тачно је да се, не само данас него у последњих двадесет година, у Србији штамао велики број безвредних, садржински глупих, па и штетних књига домаћих аутора, а о страним и да не говорим. То је ваљда транзицијска неминовност», пише Политика (тзв. културни додатак, субота 8. јануар 2011, полемички чланак «Сарадници сунца» се поново рађају, стр. 05). Да се човек зацени од смеха: читајући ову полемику  – « Да ли је неко из УКС  писце за децу консултовао онда када је одлучивао да се установи награда за књижевност за децу која је понела име – Михаила Ћуповића. Више од половине писаца, под условом да нису Златиборци, нема појма ко је дотични. Да ту награду додељује библиотека из Чајетине, то би било нормално, али национално удружење писаца… Како се нико није сетио Драгана Лукића?» (Политика, исто, тј. Поп Д. Ђурђев. ), у којој тобож има побуне и отпора бирократској пракси. Зашто би се неко данас сећао само покојног Драгана Лукића, зар нису постојали и други писци, достојни  спомињања, све до покојног Радовића, и процветалог у Титовој башти жутог, белог и другог цвећа?

Врло су ретки примери истинског отпора и побуне у српској књижевности (на прсте једне руке би се могли набројати). «НИН-ова награда пресудно утиче на канонизацију савременог домаћег романескног стваралаштва, а пошто је роман доминантни и привилеговани жанр, и на артикулацију укупне представе књижевности и њеног статуса на културној и јавној сцени…» пише у свом отвореном писму  С. Угричић  Н. Спаићу (главном и одговорном уреднику НИН-а и Д. Папићу, директору изд. куће «Лагуна» (30. децембар 2010, НИН, стр. 68 – 69). И додаје, поред осталог и ово: «НИН-ова награда је само куглагер у тој свеприсутној машини којом смо оковани – али боже мој, може макар да укаже на проблем, може макар да подстакне понеког да застане и размисли, да се запита. Од нечега треба почети. Има још људи на јавној сцени, у књижевности и изван ње, у култури и ван културе, свуда, који су одавно почели, свако у свом домену, који не пристају и у том непристајању истрајавају. Уз њих сам.» Угричић, свакако, није сам у том свом искреном и тврдоглавом отпору и побуни  против манипулација једног поретка, бирократског у бити, који «бесрамно и непрестано лаже своје поданике да им обеубеђује интеграцију и комуникацију са светом и са самима собом, а у ствари се тек и по сваку цену самоизолује и саморепродукује, бескрајно  јалово опонашајући стварање духовног и друштвеног капитала, бескрајно јалово опонашајући властиту компетенцију и продуктивност. У том поретку све је псеудо и све је имитација, вредности се маргинализују, или игноришу или чак осуђују. Тај поредак је опасна,  саморепродукујућа авет, без етичких, естетичких  и сазнајних упоришта, јер  стара су изгубљена, изиграна, продата, потрошена, иструлела, одбачена и заборављена, а за другачије се нема воље, знања, интегритета, снаге, потребе.

Тај поредак не живи него опонаша живот, зато му треба и таква књижевност, таква уметност, таква култура, нац-реалистичка и нац-естетичка. У том поретку сазнајно-етичко-естетски хоризонт очекивања је врло узак и петрификован, а свако прекорачење те ограничености бива кажњено без милости. (….) Књижевност не сме да служи таквом поретку – напротив. Ни главна књижевна награда не сме да служи таквом поретку. Релевантна књижевност и уметност одувек износе на видело претпоставке и последице таквих поредака. (….) Тај поредак имао је, некад, своје препознатљиве иделеошке и јавне атрибуте у самоуправном социјализму и једнопартијској диктатури, а од Милошевићевог режима до данас има их декоративно пресвучене у самоуправном национализму и вишепартијској диктатури. У том поретку, током протекле две деценије, најугледније књижевне награде, између осталог, девалвиране су и компромитоване: НИН-ова, «Андрићева», «Меше Селимовића»…» итд.

Марко Краљевићу у лику и подобију Амона, појавио се међу Србима, по трећи пут. Правог отпора и бунта нема довољно, више је то псеудо бунт и отпор, који не баца дуге погледе уназад и унапред. Пожелим да поново објавим роман «Доктор смрт», који сам у своје време (2003) морао да објавим под псеудонимом, због многих ироничних и погођених места, попут ових реченица: «А ти би, после свега, могао да се оканиш обзирности. Зашто би тетошио Абрамовића, или Јексераше и Парајексераше и сву ту тзв. српску књижевну боранију, од оних ушанчених на београдским брдима, до књижевних лутака у самом центру. О, да може да устане из гроба на пар дана Домановић, како би ишамарао све те фушере, све те покондирене тикве од-до!Евентуални рецензент, данашњи, морао би добро да утуви наук прошлости: зло се шиба једноструком а добро троструком камџијом. А најбоља је домановићевска камџија немилосрдног хумора….. Сети се Геце Кона и Ђоке Ђокића. Његову воденицу су уставили најгори, по налогу најгорих. Префарбали су је дречавом црвеном фарбом, дали јој ново име Црвена воденица. И она је млела брашно за апетит оних који ће убити апетит, а ако се неко од тих црвених воденичара поново роди, родиће се као пас. …» (итд. видети више, Белатукадруз, Доктор смрт, Едиција Браничево, 2003, стр. 20-21, и даље!)

Ви који мислите да ширите побуну и отпор у српској бирократској књижевности, оканите се тзв.  погледа «Друге Србије»  и позивања на Р. Константиновића и комп. Мољковићева Библиотека  «Стварност књижевности», а посебно његова Аутобиографија околиша, тј. књижевно-политичка огледања, били су давно-давно овде пример оног једино могућег отпора… Па, потражите забрањене и незабрањене књиге покојног Илије Мољковића, и прочитајте пажљиво. Никад није касно…

ПС. Не, не, не доводим у питање отворено писмо Угричића; мислим да се малко и узнапредовало у односу на 2003. годину! Угричић објављује своје отворено писмо на врло повлашћеном месту наметачких  новина, под својим пуним именом и презименом, за разлику од мене који сам морао да се кријем под псеудонимом због романа «Доктор Смрт» и оправдане и жестоке преурањене критике наше културне и сваке друге жабокречине, па и свих могућих књижевних нагр(а)да , и НИН-ове. дакако…

 

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

(12 д)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s