На пети поглед

Сачувај, Боже, тзв. савремену српску литературу  од…. оваквих и сличних примера ( наставак)

2) Жири за доделу Награде “Ђорђе Јовановић», у саставу др Петар Пијановић, председник, Миро Вуксановић, дописни члан САНУ и др Ранко Поповић, чланови, на завршној седници одржаној  14. октобра 2010. одлучио је да Награду «Ђорђе Јовановић» за 2010. годину додели Александру Јеркову за  књигу СМИСАО (СРПСКОГ) СТИХА  – САМО/ОСПОРАВАЊЕ («Центар за културу», Пожаревац, «Институт за књижевност и уметност», Београд 2010).  Књига Александра Јеркова исказује најбоље особине његовог критичког и есејистичког писања у истраживачком односу према  поезији Стевана Раичковића, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића, Матије Бећковића, Бранислава Петровића и Милована Данојлића. Знање поезије, критичка ауторова свест и модерни методолошки приступи, сензибилитет и умеће инетерпретације омогућили су Јеркову да напише књигу која поуздано сведочи не само шта јесте савремена српска поезија, него и како поезија данас, ваљано и са поверењем, може да се чита и разумева, тумачи и вреднује. Награда је додељена 25. октобра 2010. у галерији – читаоници за тихи рад пред више од 80 угледних гостију академика, универзитетских професора, књижевника, библиотекара и чланова библиотека …
Награђено дело „исказује најбоље особине ауторовог критичког и есејистичког писања у истраживачком односу према поезији Стевана Р аичковића, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића, Матије Бећковића, Бранислава Петровића и Милована Данојлића“, сматра жири. Образлажући одлуку жирија Пијановић је подсетио на то да Јерков, по сопственој одлуци, скоро две деценије није објавио књигу, тиме исказујући тихи протест против свега, против света у коме је све изгубило смисао , па и објављивање књиге. „Да парадокс буде потпун, Јерков је и без иједне књиге био више присутан и више утицао на токове савремене српске књижевностио него било који други критичар, а само део његових изговорених, а ненаписаних есеја могао је да буде преточен у бар једну одличну књигу“, рекао је Пијановић. Он је указао да је с објављивањем награђене књиге изненађење још веће јер Јерков, како би било очекивано, не даје синтезу о српској прози, него о поезији и песничкој поетици. – Жири није био у великом искушењу, у средишту Јерковљевог истраживања нису били само стих и песнички чин него погледи стваралаца о чијем делу је писао на поезију уопште и дела других песника, објаснио је Пијановић. Захваљујући на награди Јерков је рекао да је ганут, али и да га је по мало стид јер је прошло много времена од како је написао претходну књигу и да је од тога настала и мала легенда. Додао је да очигледно није био довољно чврст у том добровољном самоизгнанству. „А можда је требало да стегнем зубе и одћутим век који је остао за нама као и овај што је пред нама“, прокоментарисао је Јерков. „Тих 18 година нисам написао књигу о прози и тиме сам и о себи и о прози хтео нешто да кажем. О поезији сам писао много мање и мислио сам да је у овим годинама сумње и незадовољства добар тренутак да се вратим нечему што је ипак најизворнија књижевност. Стих, песништво је право срце литературе“, објаснио је лауреат.
Јерков је напоменуо да је Ђорђе Јовановић, по коме награда носи име, упркос тешким идеолошким предрасудама имао осећај за литератуту. Додао је да би био срећан када би неко у неком његовом тексту пронашао да је колико толико успео да превлада сопствене заблуде и критичко-идеолошке предрасуде. Приметио је да су се времена увек мењала, па тако „није тешко замислити сурово време у коме ће књижевност бити ствар само најмањег броја изабраних који ће се трудити да се што боље склоне од овог и оваквог посттранзиционог назови неолибералног или каквог год друштва“. „Живимо у времену неописиве количине лажи, предмет смо страховите манипулације и страховито смо обманути. Понуђено нам је да доживимо доба слободе у коме ћемо себе осетити као субјекте у друштву, људе који сами пред собом имају могућност да се изразе. Уместо тога подметнут нам је најнижи облик међуљудске злоупотребе, манипулације, и медијске и квазикапиталистичке у којој не видим ни једну једину врлину“, рекао је Јерков констатујући да су нам због тога потребне лепе обмане.
„Лепа обмана би била алтернатива, алтернативна историја човечантсва. Од када је света и века људи лажу сами себе да није тако страшно живети и да постоји нешто што је лепо и што је нека врста заноса са којим вреди опстати на овоме свету. Тренуци највећих обмана човечанства који се зову уметност, једини су тренуци са којима се мирно може стати пре суд времена и пред историју“, рекао је Јерков. Јеркова и наше познате писце, како прозаисте, тако и песнике, који су испунили салу Библиотеке „Ђорђе Јовановић, која је у саставу Библиотеке града Београда поздравила је и директорка те институције Јасмина Нинков.  – Објављено на ин. ад.  Posted by urednik on Friday, 22. October @ 02:27:07

http://www.biblioteke.info/modules.php?name=News&file=article&sid=138

Да не би било забуне – тресла се гора, родио се миш! Котерија бирократске књижевности доделила је извикану и наметачку котеријску награду члану своје котерије. Образложења, декор, симболика – све је у стилу тзв. најзваничније, то јест официјелне бирократске књижевности, само што Њега (читај : Маршала) или Ње (М. Марковић) више нема. Награда је додељена унапред, можда и пре него што се осушила на књизи штампарска боја, јер, забога, писац ју је заслужио више из неких других непознатих и ванкњижевних разлога (од којих је, свакако, први онај, да књиге није објављивао скоро двадесет година!А други, што је ето, прешао на тумачење нечег другог, жанра поезије). У Политици смо могли да прочитамо  један вулгаран и одуран текст у хвалидбеном клишеу члана жирија, Пијановића, главног и одговорног уредника већ годинама најутицајнијег државног и монополског издавача у Србији (поред Службеног гласника), како предодређеног  лауреата хвали као врсног аутора и критичара који деценијама не објављује књиге, али је истовремено у истом периоду изузетно утицајан актер у књижевном животу Србије! То је чудо, могуће дакако само у Србији, у којој су могућа и она друга чуда, као онај тамо негде на истоку Србије јарац Срле који даје млеко! Дакле, награђени има неку нама непознату чудну моћ да чинодејствује не како је то уобичајено у књижевном животу, већ нешто што други критичари или писци у Србији немају!! То је просто невероватно, прича за малу децу. Хвалите некога због неплодности, јер у истом тексту Пијановић наводи дословце да већ деценијама чека рукопис Чудног Чинодејца. А да добија само усмене уличне есеје Јеркова, у којима ужива. При том, тај уредник и глорификатор, не каже, да ли су и неки други српски писци били у позицији, у којој је А. Ј. Наравно да нису. Наравно да су Завод, или СКЗ, да не набрајамо друге, одувек били – наклоњени бирократским писцима, онима што су увек били уз власт свеједно које боје. Јерков, обраћајући се на додели споменуте награде, тврди  „Живимо у времену неописиве количине лажи, предмет смо страховите манипулације и страховито смо обманути…», па би било сасвим очекивано да се против лажи бори, против сваке лажи, па и књижевне лажи. А већ у истом обраћању, не трепнувши, он ће препоручити – али коме! – „Лепа обмана би била алтернатива, алтернативна историја човечантсва…»  То легитимише овог «слободара»… Ту  Јерковљеву књигу штампао је један од оних српских издавача, чији је главни и одговорни уредник стекао леп углед као песник. Пре свега, по томе, што својим најбољим књигама, представља стварни и неусиљени повратак српској књижевној ренесанси. Како је било могуће да овај уредник овакву једну књигу, досадну и неуверљиву, одбојну по много чему, уопште објави?

Ако је то учинио да би Библиотеку AB OVO комплетирао представницима свих струја данашње српске критике, онда у реду.

Какве Јерков, одиста, има везе са поезијом? Као покојни Скерлић са Абрашевићем и Проком Јовкићем?

Са гнушањем сам прочитао неуверљиви чланчић  «ПУНА ПРАЗНИНА.Поетичко одустајање Милована Данојлића». Тешко је Данојлића, или било ког другог аутентичног песника, уклопити у некакав унапред смишљен шаблон тумачења. Није згодно, узгред буди речено, ни писати о песнику друкчије судбине и политичког уверења, од оног који више тајно него јавно заступа тумач. Неукусно је, неодговорно, јер се обија тумачу о главу, када тумач соли памет неком ко се као песник, као песник-критичар, и као човек, показао, ко је рескирао, усудио се. Јерков сматра да је «најбоља илустрација пропадљивости актуелне политичке снаге једног песничког дела … позната Данојлићева песма «Пуна празнина», која је, када се после смрти Јосипа Броза појавила, изазвала интересовање политичких форума, притисак на књижевни лист  у којем је објављена и салву коментара» (стр. 245), – тј. Јерков мисли да је тако како он пише. Тумач кружи око споменуте песме као киша око Крагујевца, као наравно неко ко никада песму написао није; тј. сигурно такву написао није. Па, како би је и разумео? Јерковљево критичко самопоуздање је симтоматично. Тумачење ове Данојлићеве песме има везе са поезијом и тумачењем поезије, колико и, поновимо, Скерлић са Абрашевићем и Проком Јовкићем! Или колико и тврдња да је Ђорђе Јовановић упркос тешким идеолошким предрасудама имао осећај за литературу! То у суштини свашта значи и ништа не значи, тј. значи пригодну маглу. Таква двосмисленост, или замагљивање, не приличи једном професору београдског универзитета. Са гнушањем сам читао неуверљиве редове А. Ј., који су се упињали да буду «анализа», «разумевање», иако је од почетка до краја тај чланчић један перфидан покушај омаловажавања и дискредитације и једне солидне песме и једног песника који се у једном тренутку свога живота «отео» са ланца. За разлику од прехваљеног Данојлићевог вршњака несрећног Миљковића који је певао оде, знате већ коме, Данојлић је у дванаестак стихова дао не само актуелну политичку песму, стравичан коментар и језиво искуство, не само своје већ и многих других југослављана (како би рекао други један одличан и нелажни песник – већ покојни и дубоко трагични Миодраг Станисављевић; зашто о Станисављевићу нешто не записа у својој књизи? Зашто је ишао, узгред буди речено, добро утабаним путевима? Зар су они најсигурнији?) : да ли је та слика пуне празнине произвољна, неуверљива, написана због неког профита (као толике песме у славу диктатора), или ју је написао човек, који се потврдио као одличан есејиста, преводилац, познавалац наше и светске поезије? «Чиме је и како песник допринео да његов стих скрати тиранинов живот?» (Јерков, стр. 247). А шта је тзв. цењени тумач чинио и урадио у исто време које спочитава песнику? После тога, зашто бих читао даље, питао сам се; али сам ипак дочитао до краја, помало згрожен дрскошћу овог тумача, који се, ето, усудио да соли памет једном књижевнику – коме (онако од ока, како он иначе процењује на брзину) ни до чланака није! Човек који је поставио то питање уопште није разумео песму која му је послужила као повод за тумачење; штавише «чланчић» је написан не да би се аргументовало Данојлићево песничко одустајање, не да би се појаснила и приближила «једна страшна, разорна дилема која погађа дело Милована Данојлића више него питање успелости неког његовог песничког или прозног састава» (Јерков, стр. 242), већ из неких других побуда… Које баш и немају никакве везе са поезијом..

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

(12 в)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s