Лицемерје и демони Необичне лажи

Више од 100 година српском културом и књижевношћу влада – нешто што би се могло назвати – лицемерје….
Довољно је испричано о некадашњем лицемерју. О данашњем сам, на крају романа Вампирџија, написао дословце ово:
Наводно, све је отишло до врага. Али неки српски издавачи успели су да се снађу; објављују на стотине наслова годишње. Просвета објављује толике НАЈ, НАЈ – лепше… Било би глупо трошити папир на толика имена тзв. великана. Народна књига, исто… Толико наслова, толико генијалаца… Стубови културе, јакоже! СКЗ, етц. Све и свашта трукају, само не оно што би користило српској култури и књижевности. Не објављују Винавера, а у десет издања штампају помодни и свакојаки други шкарт.
– Шта вас брига шта они штампају? Они то штампају својим парама! – чујем тобожњи глас разумности. А одакле им паре да то штампају? Кад успеше толике паре да сакупе? Овде, елем, прођу има, велику прођу, све оно што је подстакнуто климом Необичне лажи, и то подстичу, прво, они који дају новац да се такве ствари друкају, не у једном, него у седам, десет, петнаест или више издања.
Друго, то одобравају уредници, стасали у Необичној лажи, који још увек имају и куражи да јавно иступе и побуне се, када им неко, макар и узгред, усмено, или у каквом пафлету, штампаном у 100 примерака, то замери.
Других уредника данас и нема, на јавној сцени, осим тих и таквих, стасалих у Необичној лажи. И како да се овде нешто промени?
Лицемерје се брани срчано, као поштење, а оправдане и разумне примедбе се жигошу као неподопштина. Лицемерје се овде брани жилаво и криптографски, тајно, преко разних ложа, кланских, генерацијских, тобож естетичких, тобож  научних, партијских, земљачких. Међутим, неистина и лицемерје се не могу одбранити ни јавно ни тајно, ни уз помоћ власти, било које власти.
Никакве камуфлаже, које су последњих година, веома у моди, неће никоме помоћи! Истина, а то значи живот и уметност ће победити, потискивати и потиснути непомериву Необичну лаж.
Достојевски је био пророк. Био је то и Креманац Илија Мољковић. Јасновидце не бирају комитети, властодршци, богаташи, централе партија, уображени професори универзитета, и свака друга моћ из таме, секте и интернационални интерес и капитал, већ – неко други. Ко? – то је тајна, хвала Богу!
Лицемерје је савремени облик вампиризма и крвопијства. Крвопије нападају на изабранике и пију им крв којом се храни њихов лични демон и вампир. Злочин је данас, као и одувек, напајати свежом крвљу живих, наивних и невиних, лешину и монструма. Повероваћу да овде више није потребан вампирxија тек онда када буде раскринкана и потиснута чак из из шала Необична лаж!
Фатум, који је обележио читав минули век…
Дотле, кад год имам који слободан дан, скокнем до српских планина, и меркам глогове. Носим секиру са собом и шиљим ново глогово коље. Имам у свом подруму стотинак солидних примерака!… Они су правили вампировиће, а ја глогово коље. Човек има право на одбрану од нечистих сила и ноћних крвопија.
Демоне Необичне лажи нисам измислио ја. Камо среће да су пука пишчева измишљотина! Европа појма нема шта је у ствари данашња Србија.
Али, никад није касно; биће времена и да, ако жели, сазна!… О књизи у којој је то написано, ћути се. Како само код нас умеју. Што непријатељи истине ћуте, хајде – де. Што пријатељи ћуте, враг једино може разумети… Нека се ћути, мени не смета. Ћутање и лицемерје ће многе – обележити, жигосати. Истина у Србији никада није била посебно омиљена. Ни истинословци. Овде се, већ скоро двеста година, размахао – Ћивта. Овде се унапред додељују награде за књиге које ће тек бити написане, док се написане и ванредне књиге сматрају за ненаписане, непостојеће….
Почело се са фалсификовањима у тзв. историјама књижевности; али ко овде има петљу да целокупну историју српске књижевности напише поново? ….

 

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

 

Advertisements

2 мишљења на „Лицемерје и демони Необичне лажи

  1. Da li je bunt protiv demonskog licimerja, demonizovan unapred izgubljenom masom reči u skrivenoj ili otkrivenoj (kontrolisanoj) blogosferi? Ili će vreme jednog dana uspeti da se odvoji od te enrgije laži? Opšti princip je da ako smo vezani za nešto, to ćemo uvek vući sa sobom. Pa čak i bunt. I da li se istina iz bunta može roditi? Ili je i to još jedan privid? Istina nigde nije posebno omiljena, a ne samo u Srbiji. Čovek u ovom realitetu ima telo i sa telom ego. Ta ograničenja usvaja za svoje granice, izvan kojih vlada strah od nepoznatog bezdna. Postoji velika razlika između utočišta i pribežišta. Čovek je sklon više utočištu u kome čuva svoj mali ograničeni prostor delovanja, svoje sitne egoističke interese, prvenstveno one kojih i nije svestan. I gde smo kolektivno? Baš u tom ograničenom prostoru ego-utočišta. Nadajmo se da su neki uspeli da prevaziđu te okvire. Onda će istina imati bar malo šanse. I mi sa njom.

    • Ne, nije ništa unapred izgubljeno. Gornji članak je u stvari odlomak iz malo poznatog romana M. Lukića U DRUŠTVU PUSTINJSKIH LISICA (može se još uvek naći u bibliotekama Srbije!) Nije dovoljan, naravno, samo bunt, treba i znati, oslanjati se na validnu argumentaciju. Gde smo kolektivno – na to lepo i ubedljivo ukazuju romani M. Lukića, a još više žestoko pisani ogledi i eseji…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s