На други поглед

8

Поводом савремене књижевне праксе ШТА ЈЕ КЊИЖЕВНА ИСТИНА?

“Оно што о Милети Јакшићу данас знамо јесте да је готово заборављен песник и од критике и од читалаца. У новијим антологијама српске поезије скоро да га и нема …” пише Миливој Ненин * у предговору (Дубока збиља огромне тишине ) књизи изабраних песама Милета Јакшић “Велика тишина” (Пожаревац, Едиција Браничево, 2005,144 стр. ; стр. 5.).

На први поглед, то што пише Ненин је – тачно, али само на први поглед.

Занимљива је фуснота која следи, делови: “Ако погледамо три најзначајније антологије српске поезије (подвукао-Б.) (Богдана Поповића, Зорана Мишића и Миодрага Павловића) видећемо да је Милета у првој присутан са четири песме, да га у другој нема, а да у трећој има једну песму (“Ствари које су прошле”). У “Песничком зборнику” Јована Максимовића из 1900/1902. године, Милета има 21 песму (Дучић 4, В. Илић 6, \. Јакшић 11,Шантић 11, Змај 29). Код Јосипа Милаковића, пак, присутан је са 6 песама. И антологије до Другог светског рата, које долазе после Поповићеве антологије га не заобилазе. Војислав Илић Млађи је одабрао 13 песама. Андра Жежељ у својој “Антологији новије југословенске лирике” из 1932. године узима пет Милетиних песама; но, смешта га у другу половину XIX  века. У антологији југословенске лирике коју су 1922. године сачинили др Мирко Деановић и Анте Петравић у Сплиту, Милета има четири песме. По свој прилици последња антологија у којој је Милета снажно присутан је она с краја Другог светског рата, коју је саставио Светислав Стефановић. Ту Милета има 23 песме. (Стефановић је одабрао Милетине уистину антологијске песме, али и оне које су величале сеоски живот – што је било у функцији Стефановићевих тадашњих политичких идеја.) После Другог светског рата његове песме једино залутају у понеки избор….” подвукао – Б .)

 

__

* Није тачно да у новијим антологијама – “скоро да … и нема” М. Јакшића! Примера ради: М. Јакшића има у антологији песама српских песника о смрти С. Трећакова (Последњи гост – Нови Сад, Матица српска 1994 – 11 песама!).

У антологији М. Лукића (треће издање!):”НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра” (Београд, Заветине, 2002, 941 стр. ; видети стр. 255 – 260) пррисутан је са 10 песама! Наћићемо М. Јакшића у “Антологији најновије лирике” С. Пандуровића 1927 (1926!), треће издање – 3 песме. Прусутан је М. Јакшић и у понеким антологијама српске поезије на другим језицима: “Српската поезија во XIX и XX век” Ганета Тодоровског и Паскала Гилевског- Скопје, Матица македонска, 2000, 449 стр. (1 песма). Јакшића, дакле, ипак, има у антологијама – то потврђује и списак оних других антологија које Ненин наводи у својој фусноти.

По чему су – по Ненину – три најзначајније антологије српске поезије, оне које спомиње? Зар их време није прегазило? Зар нису платиле данак свом времену? У ствари, те апострофиране антологије су најзначајније за официјелну или бирократску књижевну критику, у коју спада свако онај ко поједина дела оцењује и процењује од ока, или на основу делимичних истина. Лепо је што Ненин расветљује случај ликвидације песника М. Јакшића од стране некадашњег “првог пера српске књижевне критике”, тј. Љубомира Недића, универзитетског професора,и то указује на известан критичарски дар Ненина. Али, не може се истовремено исправљати једна неправда и чинити друга! Ако професор Ненин није могао доћи до антологије М. Лукића, јер је Београд далеко (?), могао је погледати антологију С. Трећакова, објављену у Н. Саду! Али зашто би Ненин трошио време на читање других антологија, зар не, поред оне ’три најзначајније’?

На ситним појединостима откривају се карактерна својства. И ретардације не једног припадника тзв. официјелне или бирократске савремене књижевне критике. Ко искључује друге, искључује и себе. Песнике не може нико ликвидирати. Ни независне духове. Ни потпуну књижевну истину. Када је реч о томе – шта је књижевна истина, потпуна књижевна истина – то и не занима тзв. официјелну или бирократску савремену српску књижевну критике, огрезлу у дубоком блату делимичних истина, сваковрсних наметања, партијских, котеријашких и паланачких, најчешће… Другим речима – на други поглед – све је много тужније, кошмарније, комплексније…

 

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

(12)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s