* Дело његово није се променило нити остарело – према речима Бранка Лазаревића. Скерлић је остао онакав какав је био: непосредан, отворен,храбар и искрен…. Између онога што је мислио и онога што је писао био је апсолутни паралелизам. Реаговао је на ствари органски и нагонски, на начин да је реч мирисала и одисала крвљу и нервима…
Насупрот своме учитељу Богдану Поповићу, кога је веома ценио (<Да ми је да знам само онолико колико Богдан има у црном испод нокта…>) и који је од књижевности ишао ка вајарству, сликарству,и, нарочито, музици, Скерлић је ишао од књижевности ка социологији, социјалном и политици, југословенству… све што није било социјално и политичко, било му је страно…
Матош га је нешто дирнуо, и он ми онда рече да је његов дед Скерла био уз Карађорђа у борбама. Краљ Петар му је давао на знање да му дође, али Скерлић то никако није хтео, јер је био републиканац, а за краља Петра је говорио:- Да је Петар први председник наше републике, отишао бих му…
…књижевник Мирко Бањевић рекао (је) да су Скерле заиста из Катунске нахије, негде око Никшића, а то ми је тврдио и црногорски песник Вујановић, и тврдио ми је да је презиме Скерлић дошло од речи скерлет, јер је Скерлићев неки предак радио везове на скерлету. Према свему томе, Скерлић је био чист динарац, и тиме се објашњава његова борбеност и неустрашивост. Било је и туче. Сећам се да је шамарао негде између Перола и Дневног листа професора Марића, а и овај њега, а имао је неке парбе и са министром војним Антонићем због своје сестре Јованке, и такав је однос његов био и према Колу Живаљевићевом и према Правди Адамовића у којој га је Матош често ударао. Умео је да мрзи, а и мрзели су га паклено. Уколико је више успевао, утолико је више био омрзнут у круговима напредњачким и либералним.Невероватно борбен, одговарао је и заподевао кавге преко Дневног листа, уз сарадњу тешког језика Гроловог, свакодневно, а када су и мене почели да нападају због њега, говорио би ми: – Добро је, добро!Значи да сте на правом путу…
Био је уредан, тачан,сав од дужности, вредан, коректан… Тачно је рекао Богдан Поповић над његовим гробом: – Он је свега два пута одоцнио од часа:кад му је умрла сестра Јованка и данас.(…)
«Није имао неко нарочито интересовање ни за жене. Једино што сам био приметио то је да је волео да види друсне жене, дебеле и јаке, док је његова госпођа Клара била изузетно мршава и бледа…
…Карактеристичан је био и његов однос према Богдану Поповићу и Слободану Јовановићу. Иако су та два бриљантна духа била на супротном полу од његовог апсолутно у свима стварима, нарочито социјално-политичким, Скерлић је њих, и математичара др Михајла Петровића, сматрао за најбоље продукте тадашње србијанске средине. Доктора Бранислава Петронијевића, свог друга, који ће се доцније патолошки и лудачки заљубити у његову ћерку и гонити је по свету и писмима, сматрао је за великог лудака, али врло талентованог. … Песника Стевана М. Луковића је нарочито волео као пријатеља а за Ракића је увек имао најлепше речи. Као и у свему другом, и на том је плану увек био категоричан и искључив. Он је знао само за чисто за и за чисто против, за категоричко да и за такво исто не.Између те две категорије није умео и није хтео да се нађе…
Умео је да буде пријатељ, а као непријатељ је био, као и Богдан Поповић, као и Грол, као и Продановић,непријатељ тешке категорије, и сви су они умели отровно да уједу и да заковрну каму по сред трбуха.»
«… У време када сам ја ушао у књижевност, два су главна часописа господарила и водила нашу књижевност: Српски књижевни гласник и Дело. Око првог била је једна група интелектуалаца врло различитог политичког опредељења, међу којима и неутралних, а око другога, под уредништвом др Драгољуба М. Павловића, један низ радикала. Гласник се издржавао претплатом, а Дело је, кад су радикали били на власти, издржавано из диспозиционог фонда Председништва.То су биле две групе које се нису много пазиле ни у политици ни на Универзитету. Богдан Поповић је био диктатор прве групе, или доцније Скерлић, а политичар и историчар др Драгољуб М. Павловић друге групе, врло уман човек, али доста лењ. Од припадништва једној групи или другој зависило је много ко ће бити изабран за професора Универзитета, за члана Академије наука, за Српску књижевну задругу, за Коларчеву задужбину, за Чупићеву и тако даље. Међу групама је било и отворене мржње. Једна на другу су бацале дрвље и камење… «
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
(3а)
ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ 