Прихватање Мисије

Шта српска књижевност има, а није јој потребно, а шта нема за чим би требало да жали што нема?

Скоро стотинак година има тзв. бирократску књижевност, а није јој потребна, а нема једну објективније срочену макар кратку историју те тзв. бирократске књижевности. Нема критички консензус око вредновања и превредновања. Чини се  да је сасвим зачепљен канал филтра. Српска култура, књижевност, наука и друштво имале су ренесансну епоху која је потрајала ни четврт века (колико броје «Заветине» ). Та епоха је обрасла маховином, коровом и стравом. Уместо мисија наметнут је диктат стихије, Шкарт. Оживљавати некакву српску ренесансу, па и у часописима, донкихотски је посао, борба са ветрењачама. Српска књижевност више од пола века нема истинску обнову, ма шта о томе булазнили тзв. критичари-наметачи, купљени јефтино. И треба да жали што нема ренесансу. Заветине су – призивајући плодоносне пљускове после погубних дугогодишњих суша – то знале од почетка.

…Ако један народ жели да се подмлађује, то неће моћи уз подршку политике, или повећања наталитета. Неће се народ подмлађивати уз помоћ економије великих, светских сила, већ уз помоћ уметности, колико националне и самородне толико и светске! Уз помоћ – алхемије. Како и зашто? Знала је Стара Европа, знали су Грци. Зна обичан свет који живи са небом и земљом у истој љубави. Знао је и понављао Хердерлин…

…Наук будућности неће бити силне науке, већ вероватно, наук о древним људима – алхемија.

-Алхемија је оно древно знање које учи о свесном истицању милости, грчки харис, латински grata. То је злато које је запретено и измећано у свету, другим речима аша. Алхемија ово златно бивство загрева, издваја,чисти, ослобађа, учврћћује. Алхемија је неговање и култ који хинду мит назива бућкање путера у океану нмлека. То је праделатност коју обављају богови : бућкање је мешање океана млека да би се издвојио путер – аша, злато, чисто бивство. То је основно уверење које стоји иза сваког дела праделовања…

-Нема бољег примера од алхемије да би човек разумео : шта је у древном добу био смисао људске делатности и њен циљ и њена природа. Делатност историјског човека се назива рад; то је оно делање чији је циљ одржавање Ја, његово увећавање, моћ, његов иметак, слава. Тако је у историјском времену земљорадња, трговина, ратнићтво, државништво, васпитање, учење, обука било све рад, тако је постало рад свака делатност изузев једино уметности.

Уметничка делатност је једина која је сачувала и одржала изворни смисао делатности : остала је духовна служба која улепшава свет. Изворно је сваки рад био неговање , и никада није имао значај опстанка, а још мање индивидуалног ћара. Ако се из делатности изгуби изворни поступак неговања, нестаје и сакрална прожетост, а с њом заједно губи се и смисао делатности. Због тога је потребно да коначно и рад остане бесмислен. У древности је делатност била таква врста неговања каква се данас може видети једино код генијалног човека, који с побожношћу, са страшћу, с метафизичким акцентом, на живот и смрт чини оно што чини, и зна да резултат његовог дела не припада њему, него тиме он доприноси уздизању и продуховљењу света. Повећавању аше. Коначном искупљењу света…

Подсећајући на ове речи Б. Хамваша, који је тек после своје смрти постао познат и читан, држимо се уметничке делатности и алхемије још увек, као дављеници. Заветине постоје скоро 30 година, као Пишчева издања. Као својеврсна уметничка моба. Удруживање дара и мара слободних појединаца, без обзира на веру, језик, национално порекло, показало се као најжилавије у српској култури. Пишчева издања су преживела многе бродоломе, катастрофе, распаде држава и породица, система, једноумља и бирократску кочоперност.

Часописе Заветина не издржава држава, моћни ментори из таме или неки други заштитници.* Издржава их претплата, купци, ретки дародавци. Али понајвише их издржава упорност, Бог,  можда инат и жеља за друкчијим.

 

__

*  Подршка  часописима Заветина долазила је, зачудо, од оног света коме су се окретали, у своје време, издавачи Српског књижевног гласника.  «Истина и лаж су супротности. Достојанство и модерност не иду руку под руку. Као ни политика. Баш због тога, уреднички напори М. Лукића, а посебно његова критичарска делатност, рад на превредновању у српској књижевности, представљају изванредну и посебну “грађу” за изучавање примењене етике и морала у нашој уметничкој књижевности друге половине 20. века, као и почетка 21. века…..“ (Миодраг Мркић, већ наведени рад, стр. 32)  То је написао човек кога су «Заветине» жестоко критиковале. Први критичар, који је, у српској књижевности написао књигу о – превредновању. «…Свака права критика је истовремено и имплиците самокритика, аутокритика. Нека манифестна поетика, филозофија. Дакле, критиковани писци не треба да брину. (…) Приређивач и оцењивач моје споменуте књиге провокативно мисли; асоцијације које подстиче нису књишке, конфекцијске. За разлику од текуће критике, којом доминира одаџијси дух са наказном маском тзв. професорског свезналаштва, приређивач је оцењивач друге феле…. Сигурно би било добро када би се нашао неко од млађих људи, који следи Лукићево поштење, искреност, жустрину и уверења, који би смогао снаге да састави један зборник одаџијско – бирократских – официјелних критика!…» (Мркић, исто, стр. 25)

М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)

(6)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s